Brest Litovski Mir

Љетопис, 22. децембар 2018. године

Име: Ljetopis 22.12.2018 (1894 Alfred Drajfus lazno optuzen, 1917 otpoceli mirovni pregovori sila osovine i Rusije); Опис: Љетопис, 22. децембар Тип: audio/mpeg

На данашњи дан, 22. децембра 1917. године у Брест-Литовску су у Првом свјетском рату отпочели мировни преговори сила Осовине и нове руске владе успостављене Октобарском револуцијом. Силе Антанте нијесу прихватиле позив Русије да учествују у тим преговорима који су завршени у марту 1918. године потписивањем веома неповољног мировног уговора за Русију. Споразум у Брест-Литовску је био мировни споразум између Русије и Централних сила, што је означило излазак Русије из Првог свјетског рата. Споразум је постао беспредметан практично већ прије краја исте године, али је значајан као главни, мада ненамјерни, допринос независности Финске, Естоније, Летоније, Литваније и Пољске.

Brest Litovski MirЊемци су у првом моменту нудили релативно лаке услове, тражећи независност Пољске и Литваније. Ускоро су преговори запали у кризу услијед захтјева бољшевика да се постигне споразум без икаквих територијалних измјена или плаћања, заправо предратни статус кво.

Незадовољан због сталних њемачких захтјева за давањем територије, Лав Троцки, бољшевички народни комесар за спољне односе и вођа руске делегације, је објавио повлачење Русије са преговора и једнострану објаву прекида непријатељстава, што се могло окарактерисати као позиција ни мир, ни рат.

Оптужен од стране других бољшевичких вођа за прекорачење овлашћења и излагање Русије опасности инвазије, Троцки се у неколико наврата бранио наводима да су бољшевици у преговоре заправо ушли са намјером да прикажу свијету територијалне аспирације Њемачке и изазову побуне радника у средњој Европи зарад одбране нове руске радничке државе.

Последице су биле горе од очекиваних од стране бољшевика. Примирје је прекинуто 18. фебруара, а Централне силе су у року од двије недјеље заузели највећи дио Украјине, Бјелорусије и балтичких земаља. Кроз ледом оковано Балтичко море њемачка флота се приближавала пријестоници Русије, Петрограду. И поред протеста радника у Њемачкој и Аустроугарској, то није достигло размјере побуне и 3. марта 1918. године бољшевици су пристали на услове мира много горе од првобитно понуђених.

Споразум, потписан између бољшевичке Русије и свих земаља Централних сила, означио је излазак Русије из Првог свјетског рата и тиме постизање једног од највећих бољшевичких циљева. То је, међутим, учињено под неочекивано понижавајућим условима.

Нова руска бољшевичко-комунистичка власт одрекла се свих претензија и права на Финску, будуће балтичке државе Естонију, Летонију и Литванију, Пољску, Бјелорусију, Украјину и (на захтјев Турске) земље које је Русија освојила у Руско-турском рату 1877—1878. године (Ардахан, Карс и Батуми).Највећи дио ових територија заправо је предат Њемачком царству, а намјера је била да то постану дјелови царства под различитим зависним краљевима и војводама.

Споразум је предвиђао да ће судбину ових територија одредити Њемачка и Аустроугарска у сагласности са становништвом ових територија, што се у пракси свело на постављање њемачких владара на новоуспостављене престоле Финске, Летоније и Литваније. Турска је одмах преузела контролу над територијом из споразума.

Споразум је Русији одузео трећину становништва, половину индустрије и девет десетина рудника угља.

 

  • На данашњи дан, 22. децембра 1894. године француски артиљеријски капетан Алфред Драјфус осуђен је на доживотну робију на основу лажне оптужбе да је Њемцима продавао војне тајне и послат у затвор на Ђаволска острва у Француској Гијани. Алфред Драјфус био је официр француске војске, најпознатији по томе што је био у центру Афере Драјфус. Без доказа је осуђен на доживотну робију, али је послије великог негодовања јавности и ангажованог иступа писца Емила Золе откривен прави кривац, а Драјфус рехабилитован.

Alfred Drajfus1894. године у антисемитској атмосфери створеној написима у штампи и јавности, од стране француске контраобавештајне службе откривен је акт шпијунаже непознатог официра у корист Њемачке. Трагови су упућивали на Врховни штаб француске војске у којем је капетан Алфред Драјфус био једини Јевреј. Упркос томе што није било стварних доказа за инкриминације за које су га оптужили, Драјфус је ухапшен и осуђен на доживотни затвор на Ђавољем острву, у Француској Гвајани.

Исте је године пуковник Мари Жорж Пикар, шеф контраобавештајне службе, открио правог кривца, мајора Фердинанда Естерхазија, али му је вођство генералштаба забранило даљу акцију, Естерхазија ослободило кривице, а пуковника Пикара премјестило у Тунис.

Истина је продрла у јавност, па су многе познате особе оног времена стале у одбрану Алфреда Драјфуса, међу осталима и познати писац Емил Зола који је 1898. године у свом отвореном писму оптужио чланове Врховног штаба за „један од најгорих правних злочина у историји“. Емил Зола је због тога писма осуђен на годину дана затвора због чега се склонио у Енглеску. Золино писмо је подијелило цјелокупну француску јавност на демократски и конзервативни табор. Због тих догађаја Француска се нашла 1898. године на ивици грађанског рата. Исте године је откривено да је документ који је теретио Драјфуса кривотворен.

Кривотворитељ, пуковник Анри је признао то дјело и убио се у затвору, а мајор Естерхази је побјегао у Лондон. Нова влада је 1899. године наредила ревизију процеса, али упркос очитим чињеницама које су ослобађале Драјфуса, исти је од стране војног суда опет оглашен кривим, али је уз одређене олакшавајуће околности осуђен на 10 година затвора. Недуго потом га је предсједник републике помиловао, а 1906. године је извршена нова ревизија процеса на којем је Алфред Драјфус потпуно рехабилитован, унапријеђен у мајора и одликован Редом Легије части. Учествовао је у Првом свјетском рату и 1918. године унапријеђен је у потпуковника.

Образац „Оптужујем“ вјечна је опомена. У тој опомени и јесте величина Золиног чина.

„ОПТУЖУЈЕМ ПОЛИТИЧАРЕ ДА СУ ЂАВОЛСКИ ТВОРАЦ ТОГ ПОДБАЧАЈА ПРАВДЕ – НЕСВЈЕСНО – ЖЕЛИО БИХ ДА ВЕРУЈЕМ….
ОПТУЖУЈЕМ ИНТЕЛЕКТУАЛЦЕ ЗА САУЧЕСНИШТВО, МАКАР ПО ОСНОВУ МЕНТАЛНЕ НЕСТАБИЛНОСТИ, У ЈЕДНОЈ ОД НАЈВЕЋИХ НЕПРАВДИ ВИЈЕКА…
ОПТУЖУЈЕМ САРАДНИКЕ ДА СУ ДРЖАЛИ У СВОЈИМ РУКАМА АПСОЛУТНИ ДОКАЗ НЕВИНОСТИ, АЛИ СУ ГА ПРИКРИВАЛИ…
ОПТУЖУЈЕМ ПОЛИЦИЈУ ЗА СПРОВОЂЕЊЕ ЛОШИХ ИСТРАГА, ПОД КОЈИМ ПОДРАЗУМИЈЕВАМ ОНЕ МОНСТРУОЗНО ПРИСТРАСНЕ…
ОПТУЖУЈЕМ СКРИВЕНЕ „УРЕДНИКЕ“ ЗА КОРИШЋЕЊЕ МЕДИЈА ДА БИ СПРОВЕЛИ ОДВРАТНУ КАМПАЊУ КОЈА БИ ЗАСЛИЈЕПИЛА ЈАВНОСТ…
КОНАЧНО, ОПТУЖУЈЕМ ПРАВОСУЂЕ ЗА ПРИКРИВАЊЕ НЕЗАКОНИТОСТИ ПО НАРЕЂЕЊУ…“