- На данашњи дан, 22. јуна 1718. године Венеција је напала Улцињ који је тада припадао Турцима.
Било је то сјутрадан након потписивања Пожаревачког мира којим је Венецији дато право управљања Далмацијом и Боком Которском и улцињским гусарима забрањено гусарање на мору. У Пожаревцу су 1718. године потписана два важна мировна споразума: један између Османског и Хабзбуршког царства и други између Османског царства и Венеције. Био је то средњи у трилингу мировних споразума склопљених на територији данашње Србије (Сремски Карловци 1699 — Пожаревац 1718 — Београд 1739) који су у многим аспектима утицали на судбину Балкана до дана данашњег. Још 1683. године Турци су други пут опсиједали Беч. Пропашћу прве опсаде Беча 1529. године завршено је златно доба Османског царства, но нешто више од вијек и по касније, Турци су још увијек били довољно јаки да замало освоје Беч. Чинило се да ће турска застава да се побједоносно завијори над Бечом, да браниоцима у помоћ, у последњем тренутку није пристигао пољски краљ Јан Собјески са 37.000 војника. Турска војска под командом везира Кара Мустафа-паше је поражена, а самог везира је због пораза у бици која је већ сматрана добијеном султан дао погубити. Од тог тренутка почиње пад, пропадање и распад Османског царства, а мало ствари је у историји човјечанства пропадало толико дуго, полако и темељито као Османско царство. Такође, од тог тренутка почиње хегемонија Хабзбурговаца у средњој Европи која ће да се оконча тек Сарајевским атентатом. Охрабрене побједом код Беча, европске хришћанске силе формирају Свету лигу и крећу у општи напад на Османско царство којем у наредних петнаестак година преотимају огромну територију у Угарској, Славонији и Далмацији. Та фаза великог сукоба на релацији Исток-Запад завршава се мировним споразумом потписаним у Сремским Карловцима којим се признају освајања Хабзбурговаца и, у мањој мјери, Венеције. Ипак, у наредних петнаестак година, Османско царство се помало консолидује, обнављајући нарочито морнарицу. Турска је потписала мир са Русијом, па је могла потпуно да се посвети нападу на Венецију. Од 1714. до 1716. године Османско царство је у тријумфалној серији и осваја Мореју, Пелепонез и Лефкаду. Ратна срећа се мијења кад се у рат на страни Венеције укључује Аустрија. Аустријска војска побјеђује османску најприје код Петроварадина те код Темишвара 1716. године, а затим у Београду годину дана касније. То је ситуација у којој Турцима одједном одговара да се рат заустави. Османско царство морало је да се одрекне цијелог Баната, Срема, Београда, сјеверног дијела Србије, као и Семберије и босанске Посавине (Бијељина, Брчко, Босанска Дубица, Босанска Костајница, Босански Нови). Био је то убједљиво најдубљи продор Запада на Балкан прије 1878. године. Делегације Османског царства, Аустрије и Венеције окупиле су се у Пожаревцу, „близу ушћа Мораве у Дунав“, на предлог Турака. Са повлачењем Османског царства из Баната и Срема, ове крајеве напуштају муслимани, а у њих Аустрија насељава велики број Срба и Румуна, али и извјестан број Француза и Каталонаца. Као последица Пожаревачког мира, десила се својеврсна „демографска револуција“. Двадесет година послије, у новом аустријско-турском рату, Турска ће тријумфално да врати Београд и Шабац те остатак сјеверне Србије као и босанску Посавину, што ће бити формално „запечаћено“ Београдским миром 1739. године. Банат и Срем ће остати аустријски, док се простор јужно од Саве и Дунава враћа Османском царству. Ипак, по неким тумачењима, ни Први српски устанак који се дешава непуних 70 година након повратка Турака не би био могућ без демографских промјена из периода послије Пожаревачког мира, као ни без историјског памћења везаног за ту епоху. Реперкусије овог мировног споразума биле су огромне, и то не само кад је ријеч о Балкану него и генерално. Послије Пожаревачког мира Венеција престаје бити значајан фактор у свјетској политици. Аустријска одлука да Трст и Ријеку прогласи за слободне луке директно је повезана са Пожаревачким миром. Дио Пожаревачког мира биле су и трговачке привилегије за Аустрију на територији Османског царства што ће имати велики утицај на будуће односе двију сукобљених империја. У последњем, двадесетом члану мировног споразума потенцира се важност „идеје мира“. Из перспективе Србије, присјећање на Пожаревачки мир првенствено помаже у нијансирању црно-бијеле слике свијета и историје. Постоји та устаљена и клишеизирана слика о „пет вјекова ропства под Турцима“. Она на први поглед има смисла, ако мјеримо удаљеност године боја на Косову и Берлинског конгреса. Ако узмемо у обзир да овај интервал нипошто није једнозначан, односно да се унутар њега налази и период Српске деспотовине као и двије деценије између Пожаревачког и Београдског мира, јасно је заправо да нема предугачког континуитета у турској владавини Србијом. Аустријанци су у првој деценији након Пожаревачког мира уредили Београд као спој трију различитих дјелова: саме тврђаве, српске вароши и њемачке вароши. У првој деценији послије 1718. године подигнуто је око осамдесет зграда. Пошто су Турци напустили град, у њему су живјели Срби и њемачки досељеници, углавном сиротиња. Иначе, за вријеме аустријске владавине биле су изграђене и двије католичке цркве. Све џамије су биле срушене. Кад се Турци врате у Београд, обновиће џамије те изградити једну нову, док ће цркве бити срушене. Такође, поново ће доћи до демографских промјена. Освојивши поново Београд, Турци ће у њему затећи само осморо Срба и 45 Јевреја. У првим годинама послије Београдског мира, више од 2.000 Турака поново живи у Београду, а ту је опет и око 1.200 Срба. Дисконтинуитет и вјечна растрзаност између Истока и Запада јесу константа српске судбине и нешто што до дана данашњег утиче на Србију и цио српски народ. А ако је историја заиста „учитељица живота“, њене лекције није препоручљиво заборављати. Сјећање на Пожаревачки мир помаже у сагледавању комплексности историје.
