Napad Na Crnu Goru Ostrog

Љетопис, 23. новембар 2018. године

Име: 23.11.2018 Ljetopis (1852 Otomansko Cartstvo pocelo rat protiv Crne Gore, 1909 rodjen Aleksandar Rankovic); Опис: Љетопис, 23. новембар Тип: audio/mpeg
  • 23. новембра 1852. године Отоманско царство почело рат против Црне Горе да би казнило Црногорце због помоћи Херцеговцима у борби против Турака. Послије одбијања Црне Горе да се преда Турци су кренули ка Цетињу са 25.000 војника, намјеравајући да разбију црногорску војску од око 9.000 војника, али су се повукли послије интервенције европских сила – Русија и Аустрија су издејствовале прекид борби у фебруару 1853. године. Из рата је Црна Гора, мада материјално исцрпљена, изашла морално ојачана, а независност је изборила и успоставила границе према Отоманском царству послије побједе над турском војском у бици на Граховцу 1858. године.

Napad Na Crnu Goru OstrogТурска армија, у јачини од 33.400 војника и официра, напала је Црну Гору у четири колоне. Омер-паша командовао је операцијама из Подгорице.

Црногорске снаге у одбрани чинили су борачки састави четири црногорске нахије у јачини од око 10.000 бораца. Главнина, под непосредном командом књаза Данила, била је концентрисана према Спужу и Подгорици. На секторима према Црмници на споредном правцу, снагама је командовао Ђорђије Петровић. А на сектору према Никшићу, са малим одредом Црногораца, упутио се војвода Мирко Петровић, док су према Грахову остајале само снаге војводе Јакова Даковића, ослоњене на помоћ коју су им несебично пружали мањи одреди из Цуца.

Операције су отпочеле истовременим нападом турских снага на Црмницу, Грахово, Брда и Морачу. Првог дана ратовања жестоке борбе вођене су у Жупи никшићкој, гдје се налазио војвода Мирко Петровић са одредом од око 150 бораца, састављеном углавном из Катунске нахије и Жупе.

Жестоке борбе вођене су и у Црмници, гдје су у почетку турске јединице имале за противника само неколико стотина Црмничана. Пружали су очајнички отпор. Чак су жене и дјеца учествовали у окршајима. Убрзо им стижу појачања из Катунске и Ријечке нахије и овај дио фронта је стабилизован, а Турци приморани да из напада пређу у одбрану.

Војвода Мирко Петровић послије жестоког окршаја код Жупског манастира, који су Турци успјели да запале, повукао са својим одјељењем у Острошки кланац. Најзад су турске снаге успјеле да заузму Доњи манастир и приморају војводу Мирка да се брани из утврде у Горњем манастиру.

Запосиједањем читаве лијеве обале Зете, Турци су одсјекли сјеверна црногорска племена од главнине. Тиме је и положај бранилаца Острога постао готово безнадежан. Храбро држање бранилаца, ући ће у легенду као примјер највећих прегнућа у овом рату.

Док су Турци палили села у долини Зете, и сталним бомбардовањем и јуришима покушавали да сломе отпор бранилаца Острошког манастира, на десној обали Зете прикупила се главнина црногорских снага. Двојици заточника из Манастира пошло је за руком да се ноћу провуку кроз турски распоред снага и обавијесте књаза Данила. Књаз је издвојио одред од 300 пробраних ратника, под командом Пера Томова Петровића, који је током ноћи 20. јануара неопажено пришао турским положајима, са јужне стране Острошког манастира и литице, и извршио изненадни јуриш на турски борбени распоред наносећи им тешке губитке. Истовремено, браниоци манастира су извршили пробој и спојили се са одредом Пера Петровића, а затим се сви заједно брзо повукли.
Послије острошке операције наступило је затишје на читавом ратишту. Омер-паша је оклијевао да отпочне општи напад на главнину црногорских снага и продирање у дубину црногорске слободне територије.

Књаз Данило је очекивао да ће Париски мир повољно ријешити црногорске односе са Турском. Европска дипломатија, међутим, разочарала је и огорчила књаза Данила и Црногорце. Непосредним ангажовањем у Бечу и Паризу књаз Данило је успио да скрене пажњу европске дипломатије на Црну Гору и постави је као проблем у сплету источне политике. Али, по повратку са европске турнеје са још већом енергијом сређује прилике у земљи, и потпаљује фитиље национално-ослободилачког бунта у сусједним крајевима, нарочито у Херцеговини. Устаничке снаге у сјеверозападној Црној Гори и Херцеговини, које још од Омер-пашине 1852. године не одлажу оружје, сада добијају и његову јавну подршку.

 

  • 23. новембра 1909. године рођен је југословенски револуционар и политичар Александар Ранковић, потпредсједник СФРЈ и члан најужег руководства владајућег Савеза комуниста Југославије до смјењивања са свих функција 1966. године.

RankovicOсновао је 1944. године службу безбједности под називом Одјељење за заштиту народа /ОЗНА/. Послије рата је био министар унутрашњих послова и потпредсједник савезне владе. На Четвртом пленуму Централног комитета СКЈ 1966. године на Брионима југословенски предсједник Јосип Броз га је оптужио за злоупотребе Службе државне безбједности и “групашку и антипартијску дјелатност”, послије чега је смијењен са свих функција.

На Брионском пленуму је окончана, до тада, блистава каријера Александра Ранковића, оснивача свих тајних служби на просторима Југославије, кума и једног од најближих сарадника Јосипа Броза.

Шеф свих тајних служби Југославије и Брозов кум Александар Ранковић је био члан свих важнијих политичких тела, како у држави, тако и у Комунистичкој партији.

Када се вјенчао са Јованком, Александар Ранковић је био Брозов кум. И послије разлаза Броза и Стаљина, Ранковић је остао вјеран партији и Брозу. Службе којима је он руководио вршиле су масовна хапшења и ликвидације симпатизера Информбироа. Многи су осуђени без довољно доказа, само на основу сумњи и без критеријума. До 1966. године политичка моћ Александра Ранковића стално је расла. Зато је његов пад био још већи када је “афера прислушкивања” једном избила.

Те 1966. године наводно су откривени уређаји за прислушкивање у Брозовом кабинету и спаваћој соби његове супруге Јованке у резиденцији у Ужичкој број 15 у Београду. Ко је тачно пронашао те уређаје и на који начин, никада није објелодањено, али је кривица одмах пала на Службу државне безбједности и на њеног првог човека – Александра Ранковића који је оптужен да се “као сила издигао изнад друштва”. И онда је услиједио Брионски пленум на коме се Ранковић сам повукао након што је био жестоко критикован од стране дојучерашњих другова.

После његове смјене наступила је “чистка” – смијењени су, пријевремено пензионисани, па и ухапшени многобројни функционери за које се сматрало да су Ранковићеви симпатизери. Био је то први велики лом у југословенском врху, после смјене Милована Ђиласа 1954. године.

Александар Ранковић је био скоро једини Србин у непосредном Брозовом окружењу. Његовом смјеном српска Државна безбједност значајно је ослабила, а “чистка” у којој су превасходно страдали српски званичници, довела је до слабљења утицаја Републике Србије у Југославији. Убрзо послије Брионског пленума је покренуто и питање злоупотребе Удбе на Косову и Метохији, што су искористили албански сецесионисти и већ у јесен 1968. године изашли са захтијевом “Косово република”.

Смјеном Александра Ранковића на Брионима су почеле припреме за оно што ће, постепено, довести до распада југословенске федерације почетком деведесетих година. Послије Бриона, Ранковић је заћутао.

Живио је мирно и повучено и бавио се писањем мемоара.

Занимљиво је да је, када је Александар Ранковић умро 1983. године, Централни комитет Савеза комуниста цензурисао сам чин сахране. У штуром извештају Танјуга, који је емитован, стајало је да се од Ранковића опростило “неколико хиљада грађана”. Према процјени неких очевидаца, било их је више од 100 хиљада.

Годинама послије смрти Александра Ранковића је на снази била забрана његовог јавног помињања, подсјећања на дјелове његове биографије, чак и на објављивање његових фотографија и то и оних које имају историјски значај.