- На данашњи дан, 25. децембра 800. године Папа Лав III у Риму је крунисао франачког владара Карла Великог за цара Светог римског царства, што ће бити титула њемачких и аустријских монарха до времена Наполеона.
Римска империја уништена је после најезде варвара 476. године. Некадашњу Римску империју обнавља Карло Велики. У франачким, па тако и у многим англосаксонским државама, свака племићка, владајућа породица, односно династија, своје легендарно поријекло изводила је од самих богова. Свакој владајућој династији било је важно да докаже да су божанског поријекла, односно непосредни наследници самих богова. По правилима такве династије, своје посједе, области којима су управљали, сматрали су за породичну својину која се касније могла дијелити само унутар те породице. Овакве династије су биле понесене идејом о оснивању новог Римског царства. Занесени славом Старог Рима и Римског царства жељели су да граде своја будућа краљевства, односно царства по узору на пређашње.
Оснивач Франачког краљевства Хлодовек је након освајања Париза узео титулу и одежде римског конзула, а од својих поданика је тражио да га носе на штиту тријумфујући кроз Париз. Млада франачка држава је примила хришћанство из Рима. Започела своју експанзију у ширењу своје државе и моћи, и даље занесена идејама Светог римског царства. Краљеви из династије Меровинга запамћени су у историји под изразом „лијени краљеви“. Династију Меровинга је смијенио Пипин Мали оснивајући нову династију – Каролинг, која ће Франачку државу довести до врхунца своје моћи. Пипина Малог је наслиједио његов син Карло, који ће због својих великих војних маневара, уређењем државе и цркве остати заувијек упамћен као „Велики“.
Из дјела „Живот Карла Великог” писца Ајнхарда, Карловог секретара, сазнајемо да је Карло био средње висине, стамен, риђе косе и дебелог врата и да је волио да ужива у забавама које је он лично организовао. Поред тога, красиле су га покровитељске и државничке способности, био је ратник и доминантна личност тадашег доба. Његов секретар Ајнхард, који је аутор поменуте биографије, поредио га је са римским царем Октавијаном Августом, описујући његову славу. По доласку на пријесто одмах се латио војних освајања. Карло је створио огромну државу која се простирала од Шпаније на западу, на сјеверу до Балтичког мора, на истоку и југу до граница Византијске империје.
Након свих ових освајања Карло је ријешио да уреди своју огромну државу. Залагао се за образовање; при манастирима, црквама и капелама отварао је школе; на свој двор доводио је учењаке из читаве државе; створио је феудални систем; постављао је своју властелу на удаљеним крајевима државе како би сачувао интегритет. Такође је регулисао статус цркве у држави – преводила су се дјела великих црквених отаца. Године 800. добија позив из Рима да дође и избави папу од тамошње аристократије, што Карло и чини. Папа у знак захвалности крунише Карла за цара. Ово крунисање је било најистакнутији догађај у Карловој владавини и донекле је представљало остваривања замисли о обнови некадашњег Римског царства, којом су се водили његови предходници. Византија је себе сматрала јединим наследником Римског царства и није никако могла да прихвати постојање другог царства на западу. Запад није имао цара још од пропасти Западног римског царства 476. године. Сада је Франачко царство постало пандам Византијском, и некадашњем Римском царству. Византија је признала Карлово царство и титулу „цара Франака“, док је Франачко царство признало суверинитет Византији над Венецијом, Истром, Далмацијом и јужном Италијом.
Послије склапања мира са Византијом, Карло се повлачи у свој двор у Ахену, гдје се разболио и због јаке грознице није могао да управља Франачким царством, убрзо је почео да губи и вид, да би се 814. године и упокојио. Сахрањен је у своме двору у Ахену. После њега Франачко царство се подијелило на три дијела. Јачање феудалаца као и међусобна свађа Карлових синова доводе до распада царства на три дијела, територије данашње Њемачке као једног дијела, Француске као другог, и Италије као трећег дијела.
- На данашњи дан, 25. децембра 1066. године у Вестминстерској катедрали у Лондону је нормански војвода Виљем Освајач крунисан за краља Енглеске пошто је код Хејстингса потукао војску Харолда, последњег саксонског краља.
Од тада Нормани су почели да се стапају с покореним Англосасима у енглеску нацију. То је значајна прекретница енглеске историје. Енглеска је отада значајније повезана са континенталном Европом и формирана је једна од најмоћнијих монархија у Европи. Створен је један од најсофистициранијих система власти у Европи. Промијењен је енглески језик и култура и постављен је темељ за каснији дугогодишњи англо-француски сукоб. То је било последње успјешно освајање Енглеске.
Нормандија је подручје сјеверозападне Француске, које су Викинзи почели насељавати још 911. године. Француски краљ Карло Прости је дозволио групи Викинга под вођством Ролона да се населе у сјеверну Француску, са идејом да они постану заштита од других будућих викиншких инвазија. То се показало као добра идеја и Викинзи тог подручја су познати као Нормани, а читава та регија је добила по њима име Нормандија. Француски краљ им додјељује области које су населили у трајан посјед, па се формира војводство Нормандија. Нормани су брзо прихватили француску културу, одбацили су паганизам и прешли на хришћанство. Прихватили су локалну верзију француског и додали су норманске црте, тако да се створила норманска верзија француског језика. Са локалним становништвом су се мијешали и ородили. Користили су територије добијене од француског краља, као базу за ширење према Холандији, па анектирају околне територије.
Када умире англо- саксонски краљ Едвард Исповједник који је владао Енглеском, три различите стране почињу полагати претензије на трон. Виљем Освајач скупио је флоту од 600 бродова и војску од 7.000 људи. Регрутовао је војнике не само из своје Нормандије, него и из околних подручја, из Холандије и Њемачке. Многи су били другорођени или трећерођени синови, којима је остајало мало или нимало наследства. Виљем Освајач им обећава да ће бити награђени земљом и статусом, ако купе властитог коња, оклоп и оружје и придруже се његовом походу. У бици код Хастингса 1066. године Нормани су побиједили а Саксонци су побјегли. Послије те битке Виљем Освајач је кренуо кроз Кент према Лондону. Коначно је проглашен краљем и крунисан је 25. децембра 1066. године у Вестминстерској опатији. Када су једном заузели Енглеску Нормани се суочавају са низом изазова. Нормана је било веома мало у поређењу са локалним становништвом.
Процјењује се да је било само 5.000 норманских витезова. Ако би неко од англо-саксонских господара одбио да призна легитимитет Виљема Освајача, одузела би му се земља и титула. Земља би се подијелила новим норманским господарима. На тај начин су Нормани потиснули локалну аристократију. Виљем Освајач је зато Норманима давао земљу у мањим комадима и раштркану географски и по Енглеској и по Нормандији. Ако би се неко побунио против њега, не би могао бранити своје посједе, који су географски јако раштркани. Једна од најзначајнијих промјена је било увођење романског англо-норманског језика као језика владајуће класе у Енглеској. Тај језик је задржао свој престиж следећих 300 година и има велики значај за модерни енглески језик. Енглески језик је изгубио много германског вокабулара, али је задржао германску структуру реченица. Друга директна последица Норманског освајања је готово потпуно ишчезавање англо-саксонске аристократије и губитак англо-саксонске контроле над црквом. Чак и прије доласка Нормана Англо-Саксонци су имали један од најпрофињенијих система власти тога времена. Тај облик власти наслијеђују Нормани. Нормани то унапријеђују централизацијом система административних јединица. Вилијам Освајач је извршио попис становништва и имовине, што је био први такав попис у Европи након доба Римљана. Попис је омогућио увођење ефикасног опорезивања.
Рачуноводство се битно унапријеђује и лоцира се у Винчестеру. Нормани су владали из Нормандије. Нијесу владали из Енглеске. Тако је и Виљем Освајач оставио рођака да влада Енглеском у његово име, а он сам се вратио у Нормандију. С друге стране Нормани су у Енглеској градили катедрале и замкове. Послије освајања Енглеске од стране Нормана, односи са Француском се компликују. Нормани су још држали посједе у Нормандији и тиме су били још увек вазали француског краља. У исто вријеме они су били једнаки француском краљу, јер су сами били краљеви Енглеске. Нормани су контролисали пола Француске и Енглеску, чиме су били јачи од Француске, али ипак и даље су били француски вазали. До кризе је дошло 1216. године, и то касније доводи до Стогодишњег рата између Француске и Енглеске.
