Pivski Manastir

Љетопис, 25. јул 2019

Име: Ljetopis 25.07.2019 (1878 Milica Stojadinovic Srpkinja, 1972 Pivski manastir); Опис: Љетопис, 25. јул Тип: audio/mpeg

На данашњи дан, 25 јула1972. године почело је измјештање Пивског манастира, јер је због изградње ХЕ Мратиње мјесто на коме је битисао готово четири вијека требало да се нађе дубоко под водом.

Pivski ManastirМанастир је преношен камен по камен на нову локацију и поново грађен истим редом као првобитно. Манастир је грађен од 1570. до 1583. године и у њему се чувају драгоцјени предмети – око 100 штампаних и рукописних књига и чувени иконостас. Најтежи и највећи посао приликом измјештања био је преношење око 1.260 квадратних метара фресака, које су радили најпознатији мајстори. Манастир Пива је један од најзначајнијих српских православних манастира на територији данашње Црне Горе.  Манастирска црква посвећена Успењу Пресвете Богородице подигнута је између 1573. и 1586. године, од стране Митрополита Херцеговачког Саватија Соколовића. Саватије је био синовац Патријарха Српског Макарија и Мехмед-паше Соколовића. Саватијева задужбина подигнута је на мјесту гдје је и раније постојала црква посвећена Успењу Богородице. Пивски манастир је саграђен убрзо пошто је 1557. године Патријарх Макарије Соколовић обновио Пећку патријаршију уз помоћ брата од стрица, великог везира Мехмеда Соколовића. Ризница манастира Пиве једна је од најбогатијих и најбоље сачуваних и проучених ризница код Срба. Данас је веома мало светиња које могу да се похвале предметима и изгледом из доба свог оснивања. Међу предметима која се чувају су псалтир Ђурђа Црнојевића из 1495. године, омофор Саватија Соколовића. У ризници се налазе и предмети Баја Пивљанина, херцеговачког јунака и заштитника православног становништва.

У Пивском манастиру се чува неколико светих и чудотворних моштију: света рука краља Уроша I Немањића, у олтару дјелови моштију св. Григорија Богослова, св. Григорија Јерменског, св. Свештеномученика Елевтерија. Такође, у манастиру се налази и дио Часног Крста Господњег.

 

  • На данашњи дан, 25. јула 1878. године у Београду је преминула пјесникиња Милица Стојадиновић.

Milica Stojadinovic SrpkinjaИз далека долазише да виде њене „надземаљске очи”. Посјећују је Јован Суботић и Иван Мажуранић, Јохан Сајдл јој посвећује пјесму, својим стиховима величају је Љубомир П. Ненадовић и Ђорђе Рајковић, Вук је зове својим „чедом Фрушке”, кнез Михаило себе сматра њеним пријатељем и заштитником, митрополит Михаило је лично позива у Београд, а Његош за њу вели: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори.”  Срем. Света Фрушка Гора. Буковац и Врдник. Тачке у којима почиње пут славне Српкиње, Милице Стојадиновић. Није случајно Милица потекла из овог драгуља српског, посутог светим манастирима и испресијецаног боготражитељским путевима, из те земље светионика и прибјежишта, земље с вишевјековним „погледом на Србију”. Овај предио, са много слојева, историје, мита, витештва и молитве, одредио је умногоме живот, снове, идеале и поезију Милице Стојадиновић. Некада је била веома поштована, вољена и слављена. Њена поезија трепери од родољубља и чистог, готово наивног узбуђења и заноса. Припада старијем пјесничком нараштају, оном који је пјевао четрдесетих година XIX вијека, али је њена узвишена осјећајност за српски род тијесно повезује и са наступајућим романтичарима. Ипак, Милица не отвара своје женско срце, не открива своје дјевојачке снове. Постоје два кључна, судбоносна прелома која су трајно обиљежила Миличину судбину, њен живот и њену смрт. Један моменат је изненадна смрт кнеза Михаила, а други је њен коначни одлазак из Врдника у Београд, неколико година пред смрт. Смрт кнеза Михаила била је велики ударац не само за Милицу већ и за многе друге великане тога времена и за саму Србију. Тих година умире и низ великих Срба. Вук, Бранко Радичевић (нешто раније), Љубомир Ненадовић, Јован Стерија Поповић. Иза њих остаје празан простор који није било лако попунити. Смрћу кнеза Михаила Милица губи великог пријатеља, али и покровитеља. Кнез Михаило ју је веома цијенио као пјесникињу и помогао је штампање њених првих збирки пјесама. Милица се често присјећала њихових дугих разговора, вођених док је била на двору. Никада се није опоравила од тог губитка, али остаје усправна и висока у својој патњи. Све више ју је освајало осјећање удаљавања; њиме је пригушивала истину да се у њој зачео и расте ненадокнадив губитак. Од тада је лебдјела у времену ишчекивања да се догоди што се мора догодити. Други моменат, њен коначни одлазак из Врдника, опет је изнуђен. Била је принуђена да оде, јер све оно што је вољела и што је било њено сада су „газиле туђе ноге”. Те 1875. године њен брат продао је и њен последњи виноград, и већи дио њихове родитељске куће. Није то могла да гледа, да поднесе.

Живјела је још само за своју идеју да је потребна свом народу, својим Србима, да их бодри својом пјесмом и да им превија ране својим рукама. Са том идејом, на позив митрополита Михаила, хита у Београд. Више није било кнеза Михаила, њеног покровитеља, али се надала разумијевању добростојећих, родољубивих српских градских породица које би могле бити заштитнице таквог пјесника и умјетника. Није било тако! Бољело ју је. Удаљавала се. Она је посветила читав свој живот српству, пјевала о „славенским липама” као дрвећу слободе, о Карађорђу, о Книћанину и његовим добровољцима, војводи Стевану Шупљикцу, о давним српским краљевима и јунацима, о Лазару, Обилићу, Душану. Милица, српска хероина, умире напуштена и заборављена.