Bozidar Vukovic Podgoricanin

Љетопис, 25. јун 2019

Име: Ljetopis 25.06.2019 (1939 otkriven spomenik Bozidaru Vukovicu, 1940 mirovni sporazum Francuske i Njemacke); Опис: Љетопис, 25. јун Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 25. јуна 1939. године у Подгорици је свечано откривен споменик штампару, Божидару Вуковићу Подгоричанину.

Bozidar Vukovic PodgoricaninБожидар Вуковић је био српски војвода, трговац и штампар, који је рођен око 1460. године у Ђурићима код Подгорице. У вријеме ширења турске власти, преселио се у Млетачку републику и од тада је почео да користи италијански псеудоним Dionisio della Vecchia . Успоставио је блиске односе са грчком заједницом у Венецији и успјешно се бавио трговачким пословима. Стекао је знатно богатство и друштвени углед, што му је омогућило да се посвети књижевном раду у области штампарства и издаваштва. У својој венецијанској штампарији је објавио неколико српских ћириличних књига богослужбеног и побожног садржаја, чиме је учинио велики допринос развоју старог српског штампарства. Његова издања су била веома цијењена међу савременицима и служила су за углед каснијим српским штампарима. Поред књижевно-штампарске дјелатности, Божидар Вуковић се бавио и црквено-управним пословима у склопу грчко-српске православне заједнице. Умро је 1540. године у Венецији, а за собом је оставио сина Вићенца Вуковића, који ће касније настојати да настави очеву штампарску дјелатност у Венецији. Тијело му је по сопственој жељи сахрањено у манастиру Свете Богородице на острву Старчево у Скадарском језеру.

О друштвеном угледу Божидара Вуковића најбоље свједочи чињеница да му је племство признао цар Карло V Хабзбуршки, додијеливши му и породични грб. Божидар Вуковић је неуморно одржавао везе с поробљеним српским крајевима, нарочито с манастиром Милешевом и манастирима на Скадарском језеру. Његове књиге растурене су не само по српским црквама него су имале јаког утицаја и другдjе на европском истоку, све до Балтика. Првенствено је штампао књиге религиозног садржаја, укупно девет њих, међу којима се истичу Псалтир с посљедовањем, Служабник, Молитвеник, Октоих петогласник, Празнични минеј, Требник. Поред тога „душеполезног“ и религиозног карактера, његово је предузеће несумњиво имало и очевидне родољубиве мотиве. Њима је Вуковић дао такође нешто мjеста у пропратним текстовима са којима је своје књиге отправљао у свиjет. Видjећи,  каже он тако у поговору свога Молитвеника, да Германи, Грци и остали народи („и иније језики“) састављају „на типаре“ (тј. штампају) „божств’нија писанија“, зажелио је јако „и наша србскаја, и блгарскаја такожде, на типарех с’ставити“. Своја издања Божидар Вуковић није припремао сам; он је прије свега био иницијатор и творац издавачке политике, а за конкретна штампарска и дрворезачка, дакле умјетничка остварења, његове књиге имају да захвале читавом једном низу мајстора који су радили по његовом „повеленију. Један од њих је „окајанејши и мн’ши в иноцех јер’монах Пахомије от Црније Гори от Реки“, који је са њим радио 1519. и 1520. године. Послије се око Молитвеника и Минеја „трудио… јерођакон Мојси от сербскије земљи отчством же от мјеста нарицаемаго Будимља“. Најпослије су му Октоих петогласник реализовали „свештеници Теодосије и Генадије параеклисари монастира светаго Сави србскаго иже јес в Милешево отч’ством же от мјеста Пријепоља“. Своје дубоко родољубље Божидар Вуковић био је намислио да засвједочи и на један сасвим нарочит начин. Он је у поговору свога Молитвеника, кад му се смрт сасвим приближила, истицао нарочито да жели да штампарију („сије типаре“) изнесе „в своје от’чство“, не би ли се тамо нашао неко да се, послије њега, „потруди ради божств’них црквах да исплни колико буде воља божја недостатчство светих книг“. Да је та Вуковићева намјера остварена, била би то друга штампарија на тлу Црне Горе, послије оне Ђурђа Црнојевића. Колико је Вуковић озбиљно носио у себи ову мисао, види се најбоље из прве редакције његовог тестамента. У том тестаменту он је остављао „манастирима на језеру Скадра… све оне књиге руком писане и све калупе за штампање, и ону опрему која се нађе за поменуту штампу, оловне форме и интаљиране фигуре (дрворезе) и све што буде.. .“ Из неких својих разлога, касније је ту мисао напустио и штампарију је, по његовој смрти, заједно с осталим добрима, наслиједио његов син Вицко Вуковић, који ће и сам, на извјестан начин, ући у историју српске књиге као њен издавач и штампар.

 

  • На данашњи дан, 25. јуна 1940. године у Другом свјетском рату ступио је на снагу споразум о примирју Француске са Њемачком и Италијом.

Marsal PetenЊемачке трупе су, на основу споразума, окупирале западну и сјеверну Француску, покрајине Алзас и Лорен су припојене Њемачкој, а Италији дјелови Француске у Алпима. На остатку територије Француске створена је марионетска пронацистичка влада маршала Анрија Филипа Петена са сједиштем у Вишију. Анри Петен познатији као Филип Петен или маршал Петен, је био француски војсковођа. Француска скупштина повјерила му је да води колаборационистичку владу са сједиштем у Вишију. Због својих војних достигнућа у Првом свјетском рату у Француској је сматран херојем, но због својих акција у Другом свјетском рату то херојство се претворило у суђење због издаје и смртну казну, која је преиначена у доживотни затвор од стране предсједника Де Гола. У модерној Француској он је углавном сматран издајицом, а ријеч „петенизам“ се сматра француским обликом ријечи квислинг.

Анри Петен рођен је у мјесту Коши-а-ла-Тур. Похађао је војну академију и школовао се у Паризу. Као командант у Првом свјетском рату, Петен је познат по одбрани Вердена од Њемаца 1916. године. Касније, као командант у служби, увелико је допринио повећању морала у Француској војсци 1917. године. Идуће године постао је маршал. Током 20-их година Петен је служио у француском Мароку. Министар рата био је 1934. године, а од 1939. до 1940. године био је амбасадор у Шпанији. Након њемачке инвазије Француске  Петен, тада 84 године стар, је позван како би био савјетник министру рата. Дана 16. јуна 1940. године Петен је постао премијер Француске, наслиједивши Пола Рејноа, и одмах је Њемачкој понудио мир. Петен, уз њемачки пристанак, организује сопствену владу у Вишију, а исте године преузима вођство нове државе назване вишијевска Француска. Он је своју диктатуру пренио на мали дио Француске који није био директно под њемачком контролом. Петен и његов заменик Пјер Лавал успоставили су фашистичку владу која је најпознатија по својој колаборацији са Адолфом Хитлером. Вишијевска влада била је под потпуном њемачком влашћу која је постављала све званичнике, наређивала новинама и наређивала хапшења. Влада је такође прихватила и антисемитске законе и депортовала је све шпанске, француске и источноевропске Јевреје у немачке концентрационе логоре. Након операције Оверлорд и распада Вишијевске Француске 1944. године Петен је побјегао у Њемачку и Швајцарску. У априлу 1945. године Петен се вратио у Француску како би му се судило због велеиздаје. На суду су га прогласили кривим и осудили на смрт стријељањем. Та казна је измијењена у доживотни затвор од стране предсједника Де Гола и то због његове старости, било му је 89 година. Казну је служио на острву Ил д’Је, гдје је умро и гдје је сахрањен. У модерној Француској он је углавном сматран издајником, а ријеч петенизам се сматра француским обликом ријечи квислинг. Петена данас сматрају једним од највећих издајника свих времена и сматрају га еквивалентом Видкуна Квислинга у Норвешкој.