- На данашњи дан, 26. марта 1999. године у ваздушном дуелу два југословенска “мига 29” против 24 авиона НАТО-а, погинуо је пилот мајор Зоран Радосављевић, прва жртва међу југословенским пилотима од почетка бомбардовања Савезне Републике Југославије.
Учесници рата 1999. године, током НАТО бомбардовања СР Југославије, говоре о ПВО дејствима Војске Југославије и дејствима НАТО авијације по њима. Говори се о успјесима наше ПВО, о обореним НАТО авионима, Ф 16 и Ф 117, о варкама и триковима којима су се користили да преваре и надмудре НАТО авијацију и савремено наоружање да би умањили своје губитке. На почетку бомбардовања главне мете НАТО-а били су радари и аеродроми. Напади су махом ишли из праваца Македоније и Мађарске, а аеродроми су уништавани методом тепих бомбардовања. НАТО је уништио оне радаре који су били понуђени да буду уништени. Упркос жестоким нападима јединице нашег ваздухопловства и ПВО-а нијесу имале великих губитака, због сналажљивости и срчаности особља и официрског кадра. Опрема наших ПВО јединица била је прилично застарјела. Надмоћ НАТО-а била је апсолутна, аутоматски су гађани наши ПВО и радарски системи откривањем радарског зрачења, тако да наши радари нијесу смјели бити укључени дуже од 20 секунди.
Дана 28. марта 1999. године радарске јединице су почеле да прате авион малог радарског одраза. Војска Југославије имала је једну техничку иновацију која је омогућавала лакше откривање авиона стелт технологије, и када је ПВО укључила радар примијећени су бројни циљеви, тако да је праћен авион Ф-117а. Лансиране су ракете које су погодиле циљ, и обориле амерички авион Ф-117а, први пут у свијету, који је пао у село Буђановци. Оборен је на висини од 8 км. Обарање овог авиона постала је свјетска вијест број 1! Дјелови авиона су разграбљени као сувенири а остатак је смјештен у Музеј ваздухопловства.
Наше ПВО јединице стално су биле у покрету, мијењајући положаје, и показале су велику креативност у заваравању непријатеља. Сваки напуштен положај је маскиран као активан, а НАТО је често гађао напуштене положаје. Балвани су обликовани и фарбани у облику ракета, и намјерно лоше маскирани, прављени су лажни мостови преко Дрима, коју су стално гађани, обични мотокултиватори су паљени и остављани далеко од положаја, па их је НАТО гађао термовизијски навођеним ракетама, постојали су и имитатори радарског зрачења, мали предајници који су зрачили на фреквенцијама српских радара који су постављани на одређеним тачкама, а НАТО их је упорно гађао, а често су коришћене и микроталасне пећнице јер је њихово зрачење слично зрачењу радара Однос војних снага НАТО према Војсци Југославије био је пред почетак агресије 600 према 1, а ВЈ је заостајала технолошки најмање 30 година. Процјена НАТО команданата била је да ће СР Југославија и Србија капитулирати послије неколико дана. НАТО је планирао копнену офанзиву на “спрженој земљи”, пошто уништи ПВО. Међутим, ни послије 78 дана нијесу се “стекли услови” за то. И тада је двије трећине оружја било спремно за борбу и више од 99 одсто мобилисаног људства. Они нијесу могли да схвате како је СР Југославија уопште дрзнула да одбије капитулацију у Рамбујеу и не дозволи да НАТО ушета у Србију. Војници су уз помоћ цивилних стручњака и грађана масовно производили лажне топове, тенкове, камионе, па чак и куће, утврђења и мостове! Послије безброј протраћених пројектила и НАТО летачи су постајали сумњичави. Уз макете топова и борбених возила постављане су лутке из излога обучене у војне униформе. Поред свих писта били су и пасивни радарски рефлектори који нијесу варали пилоте, али су слуђивали њихове “паметне” ракете које су јуриле право на троуглове од лима искривљене тако да дјелују као огледало за радар. Око 99 одсто НАТО “паметних” бомби експлодирало је на пасивним радарским рефлекторима и макетама. НАТО је током агресије уништио или оштетио 1.026 цивилних објеката. Потпуно је разорио 7 индустријских и привредних објеката, 11 енергетских постројења, 38 мостова, 28 радио и ТВ-репетитора, 470 км путева и 595 км пруга. Оштећено је 19 болница, 20 домова здравља, 18 дјечјих вртића, 69 основних и средњих школа, 29 манастира и 35 цркава. Агресори су имали 743,8 милиона становника и државни буџет од 3.312 милијарди долара, а СРЈ 11,5 милиона становника и буџет од 3,85 милиона долара. НАТО је агресију започео са 464 летелице, а завршио са 1.040. Оне су лансирале више од 400.000 пројектила, а СРЈ је гађана и са 1.000 крстарећих ракета. Укупна маса ових убојних средстава је око 22.000 тона. НАТО је убио око 2.000 и ранио око 10.000 цивила.
- На данашњи дан, 26. марта 1937. године Италија и Југославија потписали су пакт о пријатељству, којим је Италија гарантовала територијални интегритет Југославије и обавезала се да ускрати подршку хрватским фашистима.
Усташе су биле хрватска фашистичка ултранационалистичка, клерикална и терористичка организација, коју је основао Анте Павелић 1929. године у Италији. Организација се налазила на челу Независне Државе Хрватске, од априла 1941. до маја 1945. године.
Ослањајући се на Силе Осовине, прије свега на Њемачку и Италију, усташе су у већини случајева копирале њихову унутрашњу структуру и идеологију. У својим ставовима су истицали србофобију и антисемитизам, као и низ теорија којима су оправдавале своје територијалне претензије. Усташе су организовале и спроводиле геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, оснивајући велики број сабирних логора. Према разним процјенама, током усташког геноцида убијено је око 800.000 Срба, 30.000 Јевреја и 80.000 Рома.
Након ослобођења Југославије, већина главешина усташког покрета је пацовским каналима побјегла у западну Европу и Јужну Америку, гдје су створили мрежу радикалних организација. Питање процјене злочина које су починиле усташе је покренуто током распада Југославије.
Италијански диктатор Бенито Мусолини и Анте Павелић су били савезници пошто су обојица били противници Краљевине Југославије. Италији је Лондонским уговором 1915. године обећано да ће добити Далмацију од Аустроугарске на крају Првог свјетског рата. Међутим, на ток мировних преговора је утицало Четрнаест тачака које је саставио Вудро Вилсон, које су позивала на национално самоопредјељење и одредиле да Југословени заслужују спорне територије, што је разочарало италијанске националисте. Италијански националиста Габријеле Д’Анунцио је заузео Ријеку (која је имала мјешовито италијанско-хрватско становништво) и прогласио Италијанску управу за Кварнер. Д’Анунцио је прогласио себе дучеом Кварнера. Био је познат по својим страственим говорима чији је циљ био да привуче хрватске националисте како би стекао њихову подршку за своје акције и за отпор Југославији. Мусолини је слиједио Д’Анунцијев позив хрватским националистима за разбијање Југославије и прилагодио италијанску спољну политику том циљу.
Павелић је преговарао са Италијом још од 1927. године о уступању дјелова Далмације Италији у замјену за италијанску подршку независној Хрватској. Током 1930-их, када је југословенска влада приморала Павелића и усташе у изгнанство, Мусолини је понудио Павелићу и усташама уточиште у Италији и дозволио им је да користе италијанску територију као базу за припремање рата против Југославије.
Након инвазије и окупације Југославије, Италија је од Далмације и јадранских острва основала гувернорат Далмацију са територијом у залеђу градова Задра, Сплита и Котора.
