- На данашњи дан, 27. фебруара 280. године рођен је у Наисусу, данашњем Нишу римски император Константин I, који је почео христијанизацију Римског царства. Године 313. издао је Милански едикт о толеранцији којим је хришћанство изједначио са осталим вјерама, а 325. године је сазвао Први васељенски сабор у Никеји на којем је створен темељ догматског и канонског система хришћанске цркве.
Његови родитељи су били цар Констанције Флор и царица Јелена. Послије смрти оца од војске је проглашен за августа сјеверозапада Римског царства. Пред пресудну борбу са Максенцијем, када је Константин био у великој сумњи у свој успјех, појавио му се по дану пресјајан крст на небу, сав окићен звијездама, на коме је било написано: “Овим побјеђуј”. Цар је наредио да се направи велики крст, сличан ономе што му се јавио, и да се носи пред војском. Силом крста, он је задобио славну побједу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удавио у ријеци Тибру. Одмах потом издао је Милански едикт, 313. године, којим је забранио дотадашњи прогон хришћана. Саградио је град раван Риму на Босфору и назвао га Константинопољ. Када се цар тешко разболио, многи су се трудили да га излијече, али без успјеха. Жреци су му препоручили да је једини спас за његово излијечење у томе да се окупа у крви мале дјеце. Цар је одбио и по цијену сопственог живота. Јавила су му се два апостола – Петар и Павле. Они су му рекли да потражи епископа Силвестра који ће га излијечити од страшне болести. Епископ га је поучио вјери хришћанској и крстио. Послије тога, страшна болест је нестала из његовог тијела. Преминуо је 337. године у близини Никомедије. Сахрањен је у Цариграду, како су касније назвали Константинопољ, у цркви Светих апостола, његовој задужбини.
По народном предању Тврдошки манастир је основао Св. цар Константин и мајка му Јелена, а затим је, пошто бјеше срушен и запустио, постао задужбина краља српског Милутина, крајем XIII или почетком XIV вијека.
- На данашњи дан, 27. фебруара 1933. године у пожару, који су подметнули нацисти, изгорела је зграда њемачког парламента – Рајхстаг у Берлину. Оптуживши комунисте, нацисти су тај догађај искористили за обрачун с политичким опонентима и заводећи терор, уништили последње остатке парламентарно-демократског система у земљи.
Када је Хитлер именован за канцелара, нико није могао да предвиди шта ће се даље догађати. Вјеровало се да ће се нацистичка власт срушити под теретом нагомиланих проблема и да ће им популарност брзо пасти. Истовремено, замјеник канцелара, фон Папен је веровао да ће уз помоћ председника Хинденбурга лако управљати нацистима. Нацисти су имали само два министра, Фриц је био савезни министар за унутрашње послове, а Херман Геринг савезни министар без портфеља (и министар унутрашњих послова Пруске).
Начелник команде копнене војске генерал Курт фон Хамерстајн je фебруара 1933.године приредио вечеру за војни врх Њемачке, а почасни гост је био новопечени канцелар, Адолф Хитлер. Пошто су гости завршили са јелом, Хитлер је одржао говор у коме је објаснио циљеве своје политике. Основни циљ нове политике је обнова њемачке моћи. А да би се то извело, нови канцелар је планирао да се обрачуна са комунизмом, пацифизмом и демократијом. За Хитлера је најважнија државна институција војска, она је ујединитељски фактор друштва. Хитлер је увјеравао генерале да се војска неће спојити са СА одредима. Унутрашњу борбу против комуниста ће водити нацисти и нема потребе да се у то мијеша војска. Што се економије тиче, план је био једноставан, Њемачка мора створити свој животни простор на истоку. Хитлер је официре упозорио, да се наоружавање у првој фази мора извести у најстрожој тајности, јер: „да Француска има јаког вођу, наоружавање Њемачке би сматрала за провокацију и одмах би извела превентивни напад“. Официри су били задовољни оним што су чули. Њемачка ће се наоружати, а они ће задржати своје положаје, а вјероватно ће и напредовати. Те ноћи је било јасно да се њемачки официри неће супротставити Хитлеру у освајању власти.
На сједници владе Хитлер је говорио о петогодишњем плану обнове њемачке војске. Министарство одбране је још 1928. године усвојило четворогодишњи план развоја војске, којим је предвиђена војска од 300.000 војника. Но, план није могао да буде испуњен због лоше економске ситуације.
Пошто је обезбиједио неутралност војске, Хитлер је захтијевао нове изборе. Предсједник Хинденбург је изборе заказао за 5.март 1933. године. Кампања је била у пуном јеку када је у ноћи између 27. и 28.фебруара запаљена зграда Рајхстага. Берлинска полиција је у згради ухапсила холандског комунисту, Маринуса ван дер Лубеа. Хитлер је паљење Рајхстага искористио у своју корист. Убиједио је предсједника да се ради о великој комунистичкој завјери, како би се прогласило ванредно стање по члану 48. Устава. Овај члан је давао широка овлашћења власти у случају да су јавни мир и ред поремећени и угрожени, предсједник може преузети мјере како би се повратили мир и ред, ако треба чак и уз помоћ оружаних снага. Члан је давао могућност да се права грађана дјелимично или потпуно суспендују. Са оваквим овлашћењима Хитлер и Геринг су добили апсолутну власт. Само је требало ухапсити довољно људи како би се обезбиједила апсолутна већина. Први су се на удару нашли чланови Комунистичке партије, а затим и чланови Социјадемократске партије. Исте ноћи је само у Берлину ухапшено више од 4.500 људи. Непуних мјесец дана након паљења Рајхстага је формиран и први концентрациони логор у Њемачкој, Дахау у коме је до краја 1933.године заточено више од 27.000 људи. На изборима ствари се нису одвијале према плану, и поред свих злоупотреба, освојено је само 44% свих гласова. Социјалдемократе су и поред суженог простора успјели да остану друга странка у Рајхстагу са 19% гласова, а трећи су били комунисти са 12%. Комунистички посланици су елиминисани тако што су “позвани да не користе мандате” чиме је Хитлер коначно задобио већину у Рајхстагу. Положај нациста је учвршћен толико да јe Рајхстаг изгласао Закон о овлаштењу. Законом је канцелар могао сам да изради било који закон, а влада се није морала држати Устава у спровођењу политике, и није одговарала Рајхстагу. Хитлер је увјеравао јавност да дату му моћ неће злоупотријебити.
