- 27. новембра 1968. године дошло је до масовних демонстрација Албанаца на Косову и Метохији на којима је захтијевано да та покрајина Србије добије статус републике. Основу су сачињавали студенти Приштинског универзитета, прије свега са Филозофског факултета. У зору 28. новембра дошло је до интервенције јединица југословенске војске и полиције, пред којим се окупљена маса растурила. Након великих демонстрација 1968. године, Албанци на КиМ су добили већу аутономију, укључујући и право на школовање на сопственом језику.
Албанци су тражили нови Устав, одвајање и уједињење региона у којима живе Албанци, скандирало се Енверу Хоџи. Иако су имале масован и сепаратистички карактер, Јосип Броз их је окарактерисао као обичне немире, критикујући оне „који још увијек живе у старим сферама и који нијесу задовољни да сви народи и народности у нашој земљи уживају иста права“. Тиме је мислио на Србе. Након овог догађаја (демонстрације су силом угушене), настављена је оштра расправа о промјени карактера државе. Аутономне покрајине у Републици Србији, добиле су веће надлежности. Промјене у карактеру државе, извршене амандманима из 1969. године и 1971. године, ојачале су положај република, али и покрајина. Амандманима је обезбијеђена већа независност покрајина, које су добиле статус уставног елемента у држави, иако нијесу имале карактер федералне јединице.
Покрајине су могле да учествују у доношењу одлука у Републици, а Република није имала право да се мијеша у послове покрајина. Нови Устав је усвојен фебруара 1974. године и одмах је назван „повељом самоуправног друштва“. Убрзо је усвојен и Устав Србије, као и устави Војводине и Косова и Метохије, и приликом њиховог проглашења није био позван нико из политичког руководства Србије. Овим уставним измјенама омогућено је даље јачање независности република и покрајина, али и слабљење заједништва, распарчавање привреде и нагризање Југославије као заједничке државе. Ипак, челници Савеза комуниста Југославије и даље су говорили са оптимизмом о јединству, стабилности и прогресу. Покрајине су добиле широка овлашћења у законодавној и извршној власти, тако да су практично имале једнак статус чланица, тј. држава, федерације. Република Србија је овим уставом сама добила елементе конфедерализма. Покрајине су добиле право да одлучују, са правима једнаким са републикама, чак по принципу консензуса (сагласности свих). Без њиховог гласа нису се могле доносити одлуке у држави.
Први знаци дестабилизације Југославије појавили су се на Косову и Метохији. Избијање албанског национализма и сепаратизма у прољеће 1981. године, означило је буђење уснулих национализама, фаталних по заједништво. Републике ће започети игру око Косова и Метохије. Насупрот раширеној пропаганди, албанска политичка елита је већ владала суверено на Косову. Настављао се притисак на Србе, силовања, уништавање имовине, чак и убиства мотивисана националном мржњом. То је само ојачало исељавање Срба, које је у ствари трајало још од 1945. године и изазвало пад броја српског становништва на свега 13,2 одсто.
- 27. новембра 1895. године отворен је колски пут од Ријеке Црнојевића до Вирпазара, који је био значајна увозно-извозна и трговачка саобраћајница.
На Берлинском конгресу Црна Гора бива призната као независна држава. Наступа један од најдужих периода мира у Црној Гори. Те године Црна Гора није имала нити километар колског пута.
Књаз Никола ангажује трогирског архитекта Јосипа Сладеа да пројектује путеве кроз Црну Гору. Први пројекат је био пут Цетиње – Крстац (граница Црне Горе и Аустро-Угарске) и даље према Котору. Једна од легенди каже да је Јосип био очаран љепотом књегиње Милене и њој у част изнад Котора стилизовао је слово М од низа серпентина. Изградња тог пута почела је 1879 године. Уз тај пут почела је изградња пута Цетиње – Ријека Црнојевица. Кад су завршени ти путеви 1881 године Црна Гора је имала 41,5 километара колских путева.
Изградња путева је наставељна па је у Црној Гори до 1886 године у саобраћај пуштено додатних 36 километара пута. Овога пута повезано је Скадарско језеро са унутрашношћу. Не, није пут ишао ка Цетињу ту улогу је имао пут од Ријеке Црнојевића. Ова дионица пута је ишла на потезу Плавница – Подгорица – Даниловград. Од Ријеке Црнојевића до Плавнице се могло воденим путем.
Једна од прича везаних за књаза Николу каже овако: по освајању Бара одржана је церемонија венчања Црне Горе са морем. На крају церемоније књаз Никола је бацио златну бурму у море „чиме је вјенчао Црну Гору са морем за сва времена“. Сада је требало повезати Бар са остатком Црне Горе и саобраћајним путем. Постајо је водени пут од Ријеке Црнојевића до Плавнице, а језером се могло и до Вирпазара. У саобраћај је пуштен колски пут Вирпазар – Бар. Завршен је пут од Ријеке Црнојевица до Подгорице као и пут од Даниловграда до Никшића. Тиме Никшић постаје везан колским путем са Цетињем и даље према Котору. Сада је Никшић могао да се развија пуним темпом.
На уласку у XX вијек радило се на изградњи пута Ријека Црнојевица – Вирпазар чиме би се колским путевима повезала сва мјеста у Црној Гори до којих воде колски путеви. Но, већ прије завршетка тог пута, у Црној Гори је све било спремно за ново технолошко чудо. 1902. године шпански принц Бурбонски протутњао је аутомобилом од Котора до Цетиња. То је први аутомобил који је крстарио црногорским друмовима. Већ следеће године црногорска држава купује службени аутомобил који се користио за превоз путника и поште.
