Vjencanje Knjaza Nikole

Љетопис, 27. октобар 2019

Име: Ljetopis 27.10.2019 (1505 Umro Ivan III Vasiljevic, 1860 vjencanje Nikole I Petrovica i Milene Vukotic); Опис: Љетопис, 27. октобар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 27. октобра 1860. године на Цетињу су се вјенчали Никола Мирков Петровић и Милена Вукотић, кћерка војводе Петра Вукотића.

Vjencanje Knjaza NikoleКњаз Никола је на пријесто  дошао након погибије књаза Данила у Котору 1860. године. Мјесец и по након што је заузео пријесто и наслиједио стрица вјенчао се са Миленом, са којом је дуго прије тога био заручен. Њихови очеви војвода Мирко Петровић и војвода Петар Вукотић, на наговор књаза Данила, заручили су их још као дјецу.  Краљ Никола и краљица Милена имали су у браку три сина и девет кћери. Будућа црногорска краљица Милена Вукотић је рођена на Чеву, као најстарије дијете војводе Петра и мајке Јелене, родом од Војводића из Бјелопавлића. На четрдесет дана послије ступања на пријесто Никола се разболио од запаљења плућа. Међутим, кроз два мјесеца, Никола је био већ оздравио и опоравио, колико да није ни боловао. Ускоро затим отац је опрезно подсјетио сина на женидбу, наводећи му пословицу: ,.Ко рано руча и рано се жени, не каје се!”. На очеве савјете Никола се прво није обазирао, али их је убрзо прихватио и 27. октобра 1860. године вјенчао се са Миленом.

Вјенчање је извршено у Влашкој цркви на Цетињу скромно и „мукло, без икаквог весеља”, због короте за стрицом Данилом. Из сваке капетаније позвани су били по три до четири главара на свадбу да буду свједоци ове женидбе. Кум је био војвода Петар Вујовић са Љуботиња. Рано вјенчање за Николу је био доживљај који му се дубоко урезао у свијест. Сјећајући се овога у старости , он је у својим мемоарима за себе и своју младу записао да су „били један чудан пар”.

Склапање брака између Николе и Милене дошло је из пријатељских и политичких разлога. Још „ђед књажев, Станко Стијепов, и ђед књагињин, Стеван Перков, по старом црногорском обичају зарекоше се да се спријатеље, ако се једном роди унук, а другом унука”. Ова њихова узајамна жеља настала је највише „вољом владике Рада који је Стевана Перкова волио и поштовао као оца, па је хтио да послије њега Петровићи и Вукотићи остану у пријатељству”. Исто су жељели и родитељи младенаца, војводе Мирко и Петар, да се вјенчањем њихове дјеце још јаче утврди пријатељство њихових братстава и да се одржи њихова политичка моћ и престиж над осталим племенима.

Тако је Милена Вукотић од свога рођења  сматрана вјереницом Николе Петровића. У своју будућу кућу Милена се уселила прије удаје. Још када је Никола 1856. године отишао у Париз да се „научи и спреми за предсједника Сената”, а евентуално и за наследника пријестола, морало се повести рачуна и о образовању његове вјеренице. Стога је књаз Данило наредио свом брату Мирку да је узме са Чева код себе не Цетиње „да се неколико дотјера за положај који је очекује“. Тако је Милена дошла на Цетиње, гдје се образовала и васпитавала на двору. Прво је похађала основну школу, а потом су је књагиња Даринка и Стеван Радоњић учили француском језику. Једно вријеме јој је и Нићифор Дучић предавао српски језик. У то доба Милена је била млада, „али је обећавала, како је књаз за њу записао, све оно што се касније показало. Мој отац и мајка, каже он даље, љубили су је као да им је била рођена кћи. Стриц ју је покојни волио и много мазио… Она је у сваком обзиру изванредно лијепа била, мила, љубазна, блага и побожна. Са мном је у то вријеме мало говорила и по хадету ондашњем скоро је изгледала као да хоће да ме игнорише”. Иако ју је од краја XIX вијека књаз Никола често консултовао приликом доношења битних политичких одлука, Милена није имала политичких амбиција. Радије се посвећивала хуманитарном раду.

 

  • На данашњи дан, 27. октобра 1505. године умро је руски владар Иван III Васиљевич, назван Иван Велики, који је учинио Русију веома моћном, ослободио је вазалства, одбивши да Монголима плаћа данак.

Ivan IiiОјачао је монархију и окончао „прикупљање руских земаља“. По доласку на пријесто, кад је устоличен за великог московског кнеза, припојио је кнежевине Твер, Ростов и Новгород, и  ослободио је Русију монголске власти. Настојао је да ојача централну власт и издао је јединствен „Судбеник“ за цијелу Русију. Почео је зидање камених кула и палата Кремља у Москви. Због родбинских веза са византијском царском династијом, сматран је насљледником Источноримског царства и тада се први пут појавила идеја о историјској мисији Руског царства као заштитника цијелог православља. На врхунцу руске борбе за независност од татарске Златне хорде, главна линија разграничења и њихове одбране била је ток ријеке Оке од Нижњег Новгорода на истоку до Калуге на западу.

Ова линија је даље пратила ток ријеке Угре. Ахмат-кан је јесени 1480. године покушао да заобиђе ријеку Оку са запада и да тако избјегне трупе московског великог кнеза Ивана III које су се налазиле у Коломни, Серпухову и Таруси; ако би му то пошло за руком, успио би да се споји са војском свог савезника, пољског краља Казимира IV. На обали ријеке Угре, Ахмат-кана међутим пресријеће руска војска под заједничком командом Ивана Младог и Андреја Малог, сина и брата Ивана III. Његов покушај да пређе ријеку је одбијен у четвородневној бици. Московски љетопис тврди да им је то пошло за руком захваљујући употреби ватреног оружја, које Татари нијесу имали. Обесхрабрен, Ахмат-кан се повлачи у град Воротинск, гдје одлучује да чека Казимира, док Иван III почиње да преговара са каном како би купио себи вријеме и помирио се са побуњеном браћом; за то му је требало четири дана, и још 17 да се њихове трупе споје са његовим. Иван III одлучује да не пређе ријеку, да не уђе у битку, већ да се држи своје обале. Ахмат-кан за то вријеме посматра руску војску која се гомила и непрестано увећава, па пошто не добија никакву поруку од Казимира (који има унутрашње проблеме у земљи, а и суочен је са нападом кримског кана, у том тренутку руског савезника) и сам одлучује да не улази у битку. Зато се ово зове Велико стајање на ријеци Угри.

Иван III почиње да повлачи своју војску ка оближњем Кременецу ради зимовања. Ахмат чека појачања након чега креће на југ, можда у страху од тога да ће Кримски Татари или Ногајци напасти његово главно упориште у степи. То је сигурно била чудна сцена: двије војске бјеже једна од друге, и нико никога не гони – написао је почетком XIX вијека руски историчар Николај Карамзин у својој „Историји руске државе“. Татарско повлачење, међутим, сви актери у регији доживљавају као руску побједу, а Иван III се враћа у Москву да прослави. Јануара наредне године Ахмат-кан гине у сукобу са ногајским Ибак-каном. Кримски Татари уништавају Златну хорду као организовану државу и уклањају тампон-зону између себе и Московског великог кнежевства што ће довести до серије ратова између њих. Али одмах постаје јасна импликација руске побједе без битке.

То се сматра крајем тзв. Татарског јарма, периода који је почео средином XIII вијека, током којег је Кијевска Русија уништена, њене средишње земље стављене под директну монголску власт, а простор на сјеверу под индиректну. Након Великог стајања на реијци Угри, Московско велико кнежевство излази из колијевке смјештене између Оке и Волге, и почиње да се шири ван ње. Кулминација ће бити трансформација ове државе у Руско царство, коју ће извршити унук Ивана III, познати Иван IV Грозни. Он ће уједно бити и последњи Рјурикович на пријестолу, чиме ће се окончати осам вјекова власти ове викиншке династије. На сцену ће ступити Романови.