Sveti Vasilije Ostroski

Љетопис, 28. децембар 2020

Име: Ljetopis 28.12.2019 (1610 Sveti Vasilije1844 Nacrtanje); Опис: Љетопис, 28. децембар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 28. децембра 1610. године у Поповом пољу у Херцеговини рођен је Стојан Јовановић, епископ захумски, Свети Василије Острошки.

Sveti Vasilije OstroskiПрема предању, дошао је у Црну Гору као јеромонах и након кратког боравка вратио се у Херцеговину, а потом отпутовао у Русију. Из Русије је донио богате дарове у књигама, црквеним стварима и новац који ће подијелити сиротињи. Пред турским насиљем поново је напустио Херцеговину и годину дана провео у Хиландару.

У Оногошт је дошао 1651. године, али је и тај град морао да напусти и потражи уточиште у Острошкој пећини испосници, гдје је остао до смрти. Не само рођење, дјетињство и младост, него и многе касније године живота Светога Василија, допуштењем Божијим, остадоше скривени у времену, тек нејасно наслутљиви из старих записа и, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача, шкрапа, водоплавних поља. Мјесто његовог рођења је село Мркоњићи, а шири завичај – водоплавно Попово Поље.

Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нијесу имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према мајки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац носаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником.

О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању. Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца.

Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу. Сматра се да је монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, најкасније до прољећа 1635. године.Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње 1638. године.

Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања. Аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода.

Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији у XVII вијеку, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове. А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи.

Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа. Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу.

 

  • На данашњи дан, 28. децембра 1844. године министар унутрашњих послова Србије Илија Гарашанин сачинио је српски национални и спољнополитички програм под називом „Начертаније“.

NacertanijeИлија Гарашанин један је од највећих српских државника у XIX вијеку. Планови о настанку или обнови српске државности постоје још из времена робовања под Турцима. Уз помоћ пољске емиграције, прије свега њиховог вође Адама Чарторијског, а затим Фрање Заха, српски државник, у то вријеме министар унутрашњих послова Кнежевине Србије, саставио је план о будућој српској држави, познат под именом Начертаније. Ријеч је о једном од најзначајнијих докумената из времена развоја нововјековне српске државности.

Држава је природно-нужно условије историчног бића народа; ван државе човјек нема живота нити историје: због тога свако човјеческо дејствовање почиње тек с државом. Да би се опредјелити могло шта се учинити може и како се у послу поступити има, мора правитељство знати у каквом се положенију свагдар налазе народи разних провинција Србију окружавајућих. Ово је главно условије тачног опредјеленија средства. За ову цјел треба прије свега оштроумне, од предпоњатија не заузете и правитељству вјерне људе као испитатеље стања ових народа и земаља послати и ово би морали послије свог повратка тачно писмено известије о ствари дати. Нарочито се треба извијестити о Босни и Херцеговини, Црној Гори и Старој Србији. У исто вријеме нужно је да се тачно познаје и стање Славоније, Хрватске и Далмације а разумије се да у ово спадају народи Срема, Баната и Бачке. Укратко да рекнемо: Србија мора настојавати да од зданија турске државе само камен по камен оцепљује и прима како би од овог доброг материјала на старом добром темељу старог царства србског опет велшл нову србску државу саградити и подигнути могла. – Још сад док је Србија под турском владом, даје се он сазидање приуготовити и преправити, јер се овакви послови не могу у последњем магновенију предузимати и свршити.