Petar Sobajic Bjelopavlici

Љетопис, 29. јун 2019

Име: Ljetopis 29.06.2019 (1891 Petar Sobajic, 1785 Mahmut Pasa Busatlija); Опис: Љетопис, 29. јун Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 29 јуна 1891. године у Никшићу је рођен Петар Шобајић, антропогеограф, географ и етнолог.

Petar Sobajic BjelopavliciНакон завршетка основне школе у родном Никшићу, школовање је наставио у Београду и по завршетку гимназије, под утицајем Јована Цвијића, познатог географа са којим је био у родбинској вези, уписао се на Философски факултет (група за географију). Током студија обавио је низ истраживања, посебно на подручју Црне Горе и Херцеговине, о племенима и племенском животу. Због материјалних разлога прекинуо је студије и вратио се у Никшић, гдје је радио као наставник у гимназији. Током I свјетског рата био је интерниран у Мађарску, а након ослобођења окончао студије географије и геологије. Био је један од првих сарадника Етнографског института САНУ. Оставио је значајно етногеографско наслеђе: „Црна Гора и Црногорци”, „Бјелопавлићи и Пјешивци”, „Никшић–Оногошт”, „Дабарско поље у Херцеговини”, „О постанку динарских племена” и друга. Умро је у Београду 1957. године.

Петар Шобајић, испитујући понаособ поријекло сваког братства у племену, долази до сазнања да у састав племена Бјелопавлића улазе три, по поријеклу и времену досељења, различите групе: старинци, Дукађинци и новији досељеници. Старинцима назива Лужане, остатак старог српског становништва Горње Зете. Има их врло мало у племену. Највише је Дукађинаца, названи по мјесту Дукађину одакле су старином. По броју и по свему они чине главни дио племенског становништва и новији досељеници који воде поријекло од појединих ускока из разних страна, највише из околних племена, а дошли су сви послије Дукађинаца. Њих има приличан број, више него старинаца. Предање најјаче групе племеника, Дукађинаца каже да воде поријекло од једног заједничког претка, који се звао Бијели Павле. Они носе предање да су оснивачи племена Бјелопавлића, да се оно зове тако по њиховом родоначелнику Бијелом Павлу. Предање њихово о доласку Бијелог Павла међу Лужане познато је и од раније, забиљежио га је први и изнио Вук Караџић. Предање њихово овако гласи: Бијели Павле је био син Леке капетана, чији су двори били у Дукађину код Пећи. Кад су Турци ударили на Косово, у боју Лека погине, Турци заузму Призрен и Пећ, а два сина Лекина, Гаврило и Бијели Павле пребјегну у Зету. Гаврило се опет врати на старевину и прими ислам, од њега су се намножили Гашани код Ђаковице, а Бијели Павле пређе и насели се међу Лужане у Бјелопавлићима. Звао се „Бијели“ зато, јер је имао бијелу косу. Кад је Бијели Павле дошао у Бјелопавлиће, затекао је онда Лужане, који су у то вријеме становали по цијелом племену. Лужани су били стари српски народ, али су постали безбожни. Зборно им је мјесто била стара црква св. Николе на Јеленку. Баш су Лужани били на сабору код Јеленка, кад из Зете наиђе „света краљица“ (Јелена), која је пошла за Оногошт па сврати код Лужана и назове им: „Помози Бог, господо и браћо Срби!“ Од силних јој Лужана нико не прихвати Бога. Она онда затражи да јој даду кога да је испрати до Оногошта и пут покаже, али они и то с презрењем одбију и покажу јој на Бијелог Павла, нек је он прати, он је, рекну јој, и доскитао отуда из њене земље. Павле пође са краљицом, а кад она успут сазнаде од њега чији је он и одакле, а да је слуга код бана лужанског, још видјела како га држе, прокуне Лужане ријечима: „Нека их, да Бог да крвав зец међу њих ускочио и око њега се сви исклали, а што остало то теби у подножју било!“ И у тај час, кад је она то изрекла, налети зец поред лужанског сабора, један да га гађа, убије угледног главара, његови скоче да га свете, те се међу њима изроди таква свађа и покољ, да је крв потоком текла низ страну Крвавче изнад цркве, која се од тада тако прозвала. По њој је много мраморје лужанско. Кад чују они код куће о погибији својих, побију се и они међу собом тако да је Лужана мало ко остао. По томе је остала узречица, која се онамо често у говору чује: „Да ћемо се поклат` ко Лужани“. Кад се Бијели Павле врати и види шта је било с Лужанима, настани се у селу Сретњи у средини племена и ожени се кћерком бана лужанског. Ту се множило и одатле расељавало његово потомство, и све оно што су притисли од лужанског земљишта, по њима се кажу прозвало Бјелопавлићи.

 

  • На данашњи дан, 29. јуна 1785. године Махмут паша Бушатлија је послије похаре Цетиња, похарао и Паштровиће.

Mahmut Pasa BusatlijaНакон што је напустио похарано и разорено Цетиње, Махмут-паша Бушатлија је кренуо на Паштровиће. У Ластви је позвао паштровске прваке да му изразе послушност. Одбивши да му буду покорни, Паштровићи су доживјели до тада најкрвавију одмазду од стране једног османског војсковође.

Махмуд-паша Бушатлија је био османски паша који није био много истицан од стране Османлија. Међутим, у походу на Црну Гору предводио је војску и у више наврата задао Црној Гори теже посљедице. У рату против Светог Петра Цетињског, Бушатлија је тврдио да је потомак Станка Црнојевића. Бушатлија је успио да 1785. године продре у Цетиње и спали Цетињски манастир. До судара црногорске и турске  војске дошло је октобра 1796. године у селу Крусима изнад љешкопољске равнице. Црногоци су запосјели околне висове Бусовник, Кецан, Варин врх, Пјешивац и друге, а Турци су наступали уз камените падине према Крусима, увјерени да ће се њихови противници разбјежати кад виде каква сила иде на њих. Црногорци су им, међутим, приредили велико изненађење. Сачекали су да им Турци добро приђу, а онда, пошто су из својих кремењача испалили по тај један припремљени фишек, на мравињак турске војске која је уз алак и таламбасе гамизала према њиховим положајима отиснули огромне припремљене стијене које су им до тог часа служиле као грудобрани. Затим су уз громогласне покличе и са исуканим ножевима кренули у јуриш. То је изазвало велику пометњу међу Турцима који су се дали у бјежанију према равници.

Махмут-паша је једно вријеме бјежао на коњу а кад је опазио злу прилику да је неколико црногорских младића кренуло за њим и да им не може умаћи, почео је да вади из џепа по неколико дуката и баца их по путу иза себе надајући се, ваљда, да би се младићи око тога могли забавити док покупе златнике и да би он то могао искористити и умаћи им. Нова невоља га је стигла кад му је коњ рањен и кад је морао да настави пјешке јер је изгледа био гојазан човјек, а већ и у зрелијим годинама, и није могао да умакне. У једном тренутку је покушао да се послужи и лукавством: док су се његови гониоци заиста за тренутак зауставили због дуката, он је скренуо у страну и кријући се поред једног зида кренуо уз благу узбрдицу, сасвим супротно од своје војске која је бјежала доље према Берима и љешкопољске равнице. Један од младића, који се звао Богдан Вуков из његушког села Залаз, ипак је опазио пашу, сустигао га горе на ћувику и ту убио, али му није одмах одсјекао главу, јер није ни знао да је то Махмут – паша. Тек кад се вратио у село и кад је видио како остали доносе одсјечене турске главе и бацају их пред Светог Петра, који је, након боја, сједио испред цркве, Богдан се похвалио да је и он убио, вјероватно неког богатог Турчина који је имао пуне џепове златника. Послали су га да донесе главу убијеног, али тек кад су довели пашиног слугу, који је био заробљен, сазнали су да је то глава Махмута везира, препознао га слуга по зубима, у горњој вилици су му недостајала два зуба… Глава овог турског силника и зулумћара се и данас чува у Цетињском манастиру.

Битка на Крусима не само што је била сјајна војничка побједа над барем четвороструко бројнијим непријатељем, не само што је била последњи турски поход на Цетиње, не само што је у тој бици скинут са владарске позорнице један бездушни силник већ је била велики наук његовим наследницима да се више никад олако не залијећу на слободни црногорски крш. По најскромнијим подацима, Турци су у те двије битке 1796. године изгубили близу 3.400 војника међу којима је било и више од триста оних из Махмут –пашине најелитније јединице, неке врсте личне гарде. Уз то, заробљено је 15 турских ратних барјака и огромна количина оружја и другог ратног плијена…