Pad Beograda

Љетопис, 29. август 2019

Име: Ljetopis 29.08.2019 (1189 Ban Kulin, 1521 Pad Beograda); Опис: Љетопис, 29. август Тип: audio/mpeg

На данашњи дан, 29. августа 1521. године Турци су под командом султана Сулејмана Величанственог освојили Београд и прогласили га за сједиште Смедеревског санџака. Београд је постао погранична тврђава из које је турска војска нападала Угарску и Аустрију.

Pad BeogradaОсвојивши Доњи град, освајачи су приближили своје топове тврђави у Горњем граду. Бацане су запаљиве направе од смоле и сумпора, а лагумџије су непрестано копале подземне канале како би минирале бедеме. Једна по једна кула се рушила. Замак у Горњем граду обрушио се прије времена, па су страдали и војници који су били у њему, а и они који су га минирали. Водиле су се жестоке борбе прса у прса. Браниоци су жестоко одговарали, желећи да вјерују да ће помоћ стићи ако успију да одоле још неко вријеме. Завршен је мост преко Саве, који је олакшао турским трупама прелазак на другу страну. У табору бранилаца почиње да се размишља о предаји. Док једна група бранилаца заговара тренутну предају, друга група то одбија, радије прихватајући мученичку смрт. Град потресају експлозије, пожари су на све стране, нема више хране… Тих последњих дана августа 1521. године већ је свим браниоцима јасно да помоћ неће стићи. Борбе се настављају и креће свеопшти турски напад. У тим условима, један од заповједника одбране Београда послао је посланство са понудом да град преда султану, уз само један услов: да се посада слободно повуче. Султановим пристанком започињу вјекови историје Београда као значајног турског упоришта за продоре у средњу Европу. Уз звуке зурли и весеље, јаничари су први ушли у Београдску тврђаву. Београд бива проглашен пријестоницом Смедеревског санџака, а Црква Успења Богородице бива претворена у џамију. Послије заузимања Београда, у складу са закљученим споразумом, угарска посада је напустила тврђаву у року од једног дана, а Срби су остали у Доњој тврђави. Осим тога, омогућен је одлазак угарском становништву Београда које је жељело да се врати у своју земљу. Сасвим другачије су, међутим, Османлије поступиле са затеченим српским становиштвом. Султан је наредио да се „ратници из Београда протјерају у Цариград под стражом“. Београд су тада напуштале читаве породице. Том приликом, осим изгнаника из београдске тврђаве, прогнано је и покорено становништво из тврђава у Срему: Купиника, Бареша, Земуна и Сланкамена. Чак и пред страхотама прогонства, српски народ није заборавио своју вјеру и своје светиње. Тако су прогнаници, носећи са собом оно што се могло понијети, понијели и своје светиње, мошти Свете Петке, мошти царице Теофане и икону Богородице. Султан је своју „милост“ исказао дозволом да становништво из насеља дуж пута смије да изађе на друм и цјелива иконе, али под условом да за то плати.

 

На данашњи дан, 29. августа 1189. године босански бан Кулин издао је повељу Дубровчанима, којим се Дубровнику даје слобода трговања у Босни без икаквих ограничења и намета.

Ban KulinУговор је један од најстаријих сачуваних докумената у региону. Повеља бана Кулина представља први сачувани дипломатски документ писан на народном српском језику из Босне. У њему је први пут поменуто словенско име града Дубровника

Превод на савремени српски језик гласи:

У име Оца и Сина и Светог духа. Ја, босански бан Кулин, обећавам Теби кнеже Крвошу

и свим грађанима Дубровчанима да ћу вам бити прави пријатељ од сада па до века. Држаћу са вама правду

и право поверење докле год будем жив. Сви Дубровчани који ходају где ја владам могу трговати где год хоће и

кретати се где год желе, с правим поверењем и правим срцем без било какве обавезе, осим ако ми ко подари поклон

по својој вољи. И да им моји часници не чине никакво насиље.

И све док су у мојој држави даваћу им помоћ као себи колико се може без икакве зле примисли; тако ми Бог помогао и ово свето еванђеље.

Ја, Радоје банов писар, написах ову књигу банове повеље.

Бан Кулин спада у ред историјских личности које су својим дјеловањем обиљежиле вријеме у коме су живјели, и чија је оставштина узидана у темељ националног идентитета и културно-историјског наслеђа Срба. Кулин је био приморан да одржава своју власт и државу, бановину Босну, налазећи се између двије силе, Византије и Угарске, као и Ватикана који га је оптуживао да штити јеретике. У почетку владавине признавао је врховну власт Византије, а касније је био приморан да се приклони Угарској, али је ипак очувао аутономију  средњовјековне Босне. Одржавао је везе и са другим српским владарима тога времена, а своју сестру удао је за хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање. Папа Урбан III поред осталих бискупија које припадају Риму на Балкану, наводи и „regnum Servilie, quod est Bosna“ , што би у прилагођеном преводу на савремени српски језик значило „онај дио Србије, који се назива Босна“. Међутим, историјска наука је већ одавно доказала да је средњовјековна Босна само територијално припадала под римску цркву, а да је народ у њој већином био изван римокатоличанства, било да су били православни или да су припадали „цркви босанској“. Поред његове повеље, зубу времена одољела је и плоча коју је бан Кулин поставио на цркву коју је подигао 1193. године, а која се налази у данашњем селу Мухашиновићима код Високог. Плоча се вјероватно налазила изнад главног улаза у цркву. Натпис на плочи исписан је ћириличним словима и српским језиком. Испод натписа на плочи се налази исклесано шест крстова, око којих су начињени кругови. Превод Кулиновог натписа на савремени српски језик гласи:

„Ову цркву зидао је бан Кулин када је пленио Кучевско загорје.

И паде на њу пронија у Подгорју Слијепчишћа.

И постави свој образ над прагом.

Бог да подари бану + Кулину и баници Војслави.“

Други дио плоче чини шест крстова уписаних у кругове. У тим крстовима или поред њих налази се урезано и шест имена: Десивоја, Крила, Радоње, Вита (Витомира), Радохње и Миогоста.