- На данашњи дан, 3. јануара 1868. године у Јапану је укинут шогунат, на основу којег је од 1192. године ограничена власт цара а моћ концентрисана у рукама шогуна, представника крупних феудалаца, и на власт је дошла династија Меиџи. Крај шогуната имао је значај буржоаске револуције, укинуте су многе привилегије феудалаца, модернизована је армија, реформисано школство и успостављене институције по европском узору, што је омогућило снажан индустријски успон Јапана.
Шогун је био носилац војне власти у Јапану за вријеме шогуната, од 1192. године до 1867. године. У овом периоду шогуни су де факто владали земљом, иако су их постављали цареви.
Савремени еквивалент појму шогун је генералисимус. Посљедњи шогун је био Токугава Јошинобу који се одрекао своје фукције за вријеме Меиџи обнове 1867. године. Шогунова канцеларија или управа се називала шогунат, у Јапану позната као бакуфу, чије је изворно значење кућа генерала, а касније лична влада под шогуном. Шатор је симболизовао команданта на терену, али је и давало значање да та влада треба да буде привремена. Званичници шогуна су колективно називани бакуфу и били су они који спроводе стварне дужности администрације док царски суд задржао само номиналну власт. У том контексу, кацеларија шогуна је била еквивалент вицекраљу или генерал-гувернеру, иако су шогуну имали много већу власт него што су обично имали генерал-гувернери.
Прича о 47 ронина (јапански назив за “лутајуће” самураје) једна је од најпознатијих примјера оданости древном самурајском кодексу понашања и животној филозофији која је обиљежила велик дио историје Јапана. Она започиње када је јапански високи племић Асано Наганори био присиљен извршити ритуално самоубиство јер је мачем напао дворјанина у дворцу Едо, средишту јапанског шогуната под водством династије Токугања, након што га је овај више пута увриједио. Наиме, извлачење оружја у дворцу Едо било је строго забрањено и кажњиво смрћу. Смрт Наганорија оставила је његове самураје без господара, чиме су постали ронини. Четрдесет и седам од тих ронина одлучило се да освети смрт свога господара.
Знајући да ће дворац бити добро заштићен од могуће одмазде, ронини су се договорили да причекају прије но што започну освету, и почели су се бавити цивилним занимањима. Идуће године, ронини су се поновно окупили, напали дворац, и изненадили и поубијали све противнике на које су наишли. Ниједан од ронина није притом погинуо, а само четворица су рањена. Након тога су отишли да посјете гроб свог бившег господара, а затим су се предали властима. Како су починили убиство, шогун им је наредио да учине ритуално самоубиство, што су ови и учинили. Занимљиво је да им је шогун тиме заправо дао блажу казну, јер им је дозволио да очувају част, што не би био случај да је наредио да се погубе.
Прича је постала једна од најпознатијих у Јапану, и обрађена је у многим позоришним представама и филмским дјелима. Четрдесет и седам ронина проглашени су “културним јунацима” Јапана, а њихов гроб у Токyју један је од најпосјећенијих у читавој земљи.
На данашњи дан, 3. јануара 1990. године панамски генерал Мануел Норијега, предао се трупама САД након 10 дана проведених у Амбасади Ватикана. Норијега је потом депортован у САД гдjе му је суђено.
Норијега је од краја 1950-их био сарадник ЦИА-е. Власт је преузео 1983. године и био је један од најважнијих америчких савезника све до Америчке инвазије Панаме 1989. године када су га се Сједињене Државе одрекле због оптужби за трговину дрогом и прање новца. Норијега је заробљен у акцији и пребачен у САД. Суђено му је 1992. године, а своју казну је одлежао 2007. године. САД су га испоручиле Француској 2010. године да би му се и тамо судило за прање новца.
Иако Норијега није био уговором повезан са ЦИА-ом до 1967. године, он је сарађивао са њом од краја 1950-их до 1989. године, а на њеном платном списку је био до 1988. године, када је служба за борбу против трговину наркотицима подигла оптужнице против њега.
1988. године сенатски подкомитет за тероризам, наркотике и међународне операције закључила да „сага о панамском генералу Норијеги представља један од највећих спољнополитичких промашаја за Сједињене Државе. Током 1970-их и 1980-их, Норијега је успијевао да манипулише америчком политиком према својој земљи, док је у исто вријеме вјешто гомилао скоро апсолутну власт у Панами. Јасно је да је свака агенција владе САД која је била повезана са Норијегом зажмурила на његову корупцију и трговину дрогом, иако је он постајао кључни играч у корист картела из Медељина (чији је један члан био познати колумбијски нарко бос Пабло Ескобар)“. Норијеги је било дозвољено „да успостави прву наркоклептократију на овој хемисфери“.
САД су увеле Панами економске санкције, а односи између америчке војске стациониране у зони Панамског канала и Норијегиних трупа су се погоршали. Америчка војска је наставила да несметано врши маневре и операције. Америчкe акције су биле оправдаване споразумом о Панамском каналу из 1980. године који је гарантовао америчким војницима слободан пролаз у случају одбране Панамског канала. Панама је ово видјела као кршење уговора.
Америчка инвазија Панаме је покренута 20. децембра 1989. године. Норијега је побјегао током инвазије и за њим је покренута потјера. Откривено је да се Норијега сакрио у ватиканску амбасаду у Панами. Предао се 3. јануара 1990. Задржан је као ратни заробљеник и касније је пребачен у Сједињене Државе.
Норијега је осуђен по осам тачака за трговину дрогом, рекетирање и прање новца.
На суђењу Норијега је покушао да се одбрани представљајући криминална дјела за које је оптужен као дио рада за ЦИА-у. Влада САД није дозволила било какво објелодавање разлога зашто су Сједињене Државе плаћале Норијегу јер је ова информација проглашена тајном и њено откривање би било против интереса САД. На преелиминарном саслушању, Влада је изјавила да је Норијега добио 320.000 долара од америчке војске и ЦИА-е, док је Норијега инсистирао да је „стварна сума близу 10.000.000 долара и да би било потребно да му се дозволи да открије задатке које је вршио за САД“. Окружни суд је заузео став да је информација о садржају тајних мисија у којима је Норијега учествовао у замјену за наводне исплате било ирелевантно за његову одбрану. Суд је пресудио да би представљање доказа о Норијегиној улози у ЦИА-и „збунило пороту“.
