- На данашњи дан, 3. јуна 1941. године почео је Невесињски јунски устанак.
Њемци су тада већ увелико доминирали у Србији, а хрватско-муслимански фашисти у Босни и Херцеговини. Почела су убијања, а Корићка јама је напуњена са сто четрдесет српских жртава, касније и са више. Усташе су скоро ликвидирале село Корита. Неколико дана пред устанак мјештани су примијетили да стижу значајна усташка појачања са наоружањем. По њиховом испитивачком (гдје су мушкарци и колико их има) али опрезном кретању по селима закључили су да се нешто спрема. Схвативши тежину ситуације, одмах је донесена одлука да се мора дизати устанак и да се исто вече нападне полицијска усташка станица, која се налазила на мјесту Брљево. Сви људи су подржали да се крене у рат јер је ,,смрт дошла пред врата“. Станица је масовно нападнута у ноћним сатима Усташе су почеле да се склањају у оближња житна поља и да бјеже ка Автовцу, великом усташком упоришту. У станици је пронађено нешто наоружања и алата за ликвидацију људи. Прекинута је путна и телефонска комуникација Билећа-Автовац- Гацко. Следећег дана устанак се проширио на остала села у околини Автовца. За кратко вријеме гатачки Срби успоставили су огромну слободну територију, прву у окупираној Европи, од Чемерна преко Јасеника, Липника, Зборне гомиле, Степена до Кобиље главе или данас познатијом магистралом Корита – Автовац. Тек 28. јуна устаници су заузели у то вријеме општинско мјесто Автовац, због концентрације усташа у њему али и великог броја српских заробљеника. За неколико дана скоро половина Гатачке општине била је слободна и остала је мање –више као таква све до краја рата. О српском устанку на граници одмах су обавијештени Главни усташки штабови у Сарајеву и Загребу. ,, Они се никад неће моћи покорити на миран начин и признати нашу власт, него се то мора учинити силом “– пише у извештају усташки потпуковник из Билеће, којим тражи помоћ у људству. То им ни силом није пошло за руком. Већ 9. јуна у Гацко стиже усташки повјереник за Босну и Херцеговину, по злу познат Јуре Францетић. Одмах по пријему вијести о устанку Павелић шаље у Мостар неколико својих најближих сарадника које са 200 усташа из Западне Херцеговине предводи Мијо Бабић , шеф усташке обавештајне организације, човјек од повјерења, који добија задатак да ,,очисти источну границу“. Стиже им појачање и из Сарајева. Усташе су биле бијесне због устанка и покушали су освету са планом ликвидације свих српских села уз границу са Црном Гором. Општи напад, са око 1000 усташа са злогласном Црном легијом, на већ успостављену линију фронта почео је са свим домаћим и прикупљеним снагама 23. јуна. Борба се развила на широком фронту. У судару лицем у лице Милан Тепавчевић ловачким карабином ликвидира усташког заповједника Звонка Поспишила, наоружаног аутоматском пушком. Милан истовремено бива покошен Поспишиловим рафалом. На овом случају се најбоље види разлика у наоружању двије сукобљене стране. Усташама је посебно тешко пала смрт Звонка Поспишила, повлаче и крећу у бјекство и поново се успоставља претходна линија фронта али онда усташе озлојеђене неуспјехом крећу у масовне злочине на Србе у Зборној гомили, Међулићима, Кули Фазлагића, Автовцу, Врбици и Гацку. Никада више до краја рата источна линија фронта Кобиља глава – Степен – Зборна гомила- Липник – Чемерно није била озбиљније пробијена од стране усташа и то је највећи успјех овог великог а прећутаног устанка. Овај догађај би требао да има статус српског устанка из следећих разлога:
- Побуна мора да буде оружана и масовна, што у овом случају заиста и било. Сигурно је у њој већ првог дана учествовало око пет стотина људи а у следећој фази наредних дана и више од хиљаду.
- Заузете су три полицијске усташке станице и једна додатна испостава – стража, протјерана је усташка војска и полиција и никад се више није успјела вратити на ту територију, поред више покушаја а заузето је и општинско мјесто Автовац.
- Устанак мора да произведе слободну територију, што је у овом случају и створено и одржано на више од 50% територије општине Гацко. Почетком јуна 1941. године нигдје у Европи није постојала толика слободна територија из које су претходно протјерани фашисти.
- Овде је успостављена линија фронта између устаника и усташа и са мањим корекцијама у корист устаника она је задржана од 1941. године до краја рата и остала је мање-више непромијењена.
- Устанике није сломила ни веома дуго припремана усташка офанзива са великим појачањима у људству из Западне Херцеговине, Мостара и Сарајева.
- Усташе су у нападима користиле и авијацију, али су устаници онеспособили и оборили два непријатељска авиона.
- Ослобођена територија се драстично повећавала наредних дана прикључивањем осталих Гатачких села која гравитирају ка Невесињу са доминантном српском већином.
- Све је функционисало на ослобођеној територији, укључујући организовано војничко снабдевање од стране сеоског становништва из позадине.
- Устанак није организовала Комунистичка партија (зато није ни проглашен устанком). Слободну територију су само касније повремено успијевале да наруше партизанске јединице, које су се прво појавиле из Пиве и Голије а касније и из Србије.
- Овај устанак је био инспирација и другим општинама да узму оружје у руке и спашавају свој народ.
Постоје сви услови које захтијева историографија да се се овај крупни обрачун, који се претворио у прави вишегодишњи рат са усташама, односно са НДХ, може и мора сматрати српским устанком.
Већина припадника устанка погинула је у каснијим обрачунима са усташама али на жалост и у братоубилачком рату, посебно на Лијевчу пољу, као и послератним убиствима ОЗНЕ по гатачким планинама или су стријељани код Зиданог моста, на Похорју и код Кочевског рога.
