- На данашњи дан, 30. августа 1929. године у Београду је умро дубровачки књижевник, академик Иво Војновић, аутор драма “Дубровачка трилогија” и “Еквиноциј”, које су више деценија биле на репертоарима југословенских позоришта.
Рођен је у Дубровнику, завршио је права и одређено вријеме радио као чиновник, а потом био драматург Хрватског народног казалишта у Загребу и професионални књижевник. Иво Војновић је био члан Српске краљевске академија наука, дубровачки писац из познате српске породице Војновића. Гроф (конте) ужички Иво Војновић је поријеклом из српске православне породице венецијанских грофова Војновић из Херцег Новог, која је око 1690. године из Попова Поља дошла у Херцег Нови. Војновићи из Херцег Новог су сматрали да воде поријекло од средњовјековне српске властелинске породице Војиновић. Иако се не може поуздано утврдити и документовати породична веза између средњовјековних Војиновића и Војновића из Херцег Новог, Венецијанска република и Хабзбуршка монархија потврдили су им право коришћења породичног грба који је идентичан са грбом средњовјековних Војиновића и коришћење титуле ужичких грофова јер је Ужице било сједиште средњовјековних Војиновића. Иво Војновић је старији син грофа ужичког Константина-Косте Војновића, правника и универзитетског професора. У априлу 1912. године конте Иво Војновић посјетио је Београд. На повратку из Београда у Загреб изјавио је дописнику Ријечког новог листа : „ … Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије… дошао сам и ја, па ми се чинило као да нијесам нигдје другдје био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора, – а традиције хисторије и обичаја су још све живе. Та колико сам драгих Дубровчана нашао ! И сјена великог Орсата Пуцића шетала се са мном по Калемегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао – и разумио све…. Бог ме хтио надарити за све прегарање живота, показујућ ми земљу обећану!“ У љето 1914. године враћа се у Дубровник гдје га аустријске власти као сумњивог и разглашеног југословенског националисту хапсе и одводе у шибенски затвор. Због времена проведеног у затвору здравље Ива Војновића тешко је нарушено и он се до краја живота непрестано лијечи. По повратку најчешће борави у Дубровнику одакле готово слијеп одлази у београдску болницу гдје умире . Приликом свог првог дужег боравка у Дубровнику пише своја најбоља дјела, драму Еквиноциј и Дубровачку трилогију инспирисане животом његовог родног мјеста. Дубровачка трилогија је заправо драмска хроника о пропасти Дубровачке републике у којима је описао пад Дубровачке републике, у историјском тренутку уласка Француза у Дубровник, пропаст декласиране властеле и њено несналажење у оквиру политичке и социјалне проблематике на прелазу два вијека.
- На данашњи дан, 30. августа 30. године прије Христа умрла је египатска краљица Клеопатра.
Према предању, Клеопатра је извршила самоубиство пустивши да је угризе змија отровница. Њеном смрћу угасила се династија Птоломеја, а Египат је постао римска провинција. Једна од најславнијих жена у историји владала је Египтом 22 године. Једном је изгубила краљевство, повратила га, умало га опет изгубила, потом стекла царство, па изгубила све. Као дијете постала је богиња, са 18 година краљица, а потом славна личност, предмет нагађања и обожавања, оговарања и легенди још за живота. На врхунцу моћи владала је скоро читавом источном средоземном обалом, последњим великим царством једног египатског владара. И на тренутак у својим рукама држала судбину западног свијета. Одгајана у невјероватној раскоши, у породици чији су преци десет поколења владали као фараони, Клеопатра је дошла на власт са 18 година, заједно са братом. Само послије три године, брат ју је протјерао, па је била приморана да се скрива, мијењајући мјеста и земље и живјећи најчешће под шатором у пустињи. Почетком јесени 48. године прије Христа на тло њене земље ступио је неприкосновени римски император Јулије Цезар, пошто је претходно побиједио Помпеја. Египатски владар је убрзо погубљен, а Клеопатра је на необичан начин успјела да стигне до Цезара. Њен вјерни Аполодор, иначе трговац, малим чамцем, у сумрак, довезао ју је у александријску луку, ставио је у велику врећу од конопља и умотану као пакет, пребацивши је преко рамена, однио до Цезарових одаја. Био је то један од најчуднијих повратака кући које историја памти. Цезар је имао 52 године, она је била три деценије млађа. Плануле су варнице љубави, али и заједнички интерес: њему је требала њена подршка, а њој Рим, као залог независности њене државе. Цезар је са Клеопатром уживао не само у љубави већ и у чарима Александрије, чија је главна улица била широка 27 метара, а протезала се на читавих шест километара, са чудесним сплетом купатила, позоришта, дворова, храмова. Било је то опојно мјесто изразите чулности и високе учености, Париз античког свијета. Рођењем сина Цезариона, Клеопатра је утврдила своју моћ и постала још самоувјеренија. Доносила је све кључне државне одлуке, потписивала документа, управљала војском и морнарицом, надгледала распоред сјетве. У својој земљи неприкосновена и обожавана краљица, у Риму је дочекана као расипна блудница, која је потпуно омађијала Цезара. Испоставило се да је њен долазак био кобан, јер се погодио са немирима у граду „опште пометње и хаоса“. Посебно се нашла на удару чувеног бесједника, али изузетно сујетног, Цицерона, коме није испунила обећање да ће му дати једну вриједну књигу, вјероватно из Александријске библиотеке. Именовање Цезара за доживотног диктатора и његов план да на три године напусти Рим и крене у освајање Партије, дефинитивно је осоколило његове противнике: мучки је убијен за вријеме Мартовских ида, великог прољећног празника, а Клеопатра је у последњи час успјела да побјегне у своју земљу. На повратку у земљу чекала су је нова, драматична искушења, сукоб са млађом сестром Арсинојом, која је хтјела да јој преотме пријесто, као и братом Птоломејом XIV, чије је смакнуће организовала. У великом ратном сукобу између Антонија и Октавијана с једне и Брута и Касија с друге стране, стала је на страну првих, који су и побиједили. Своју другу велику љубав, Антонија, упознала је на Тарси (близу југоисточне обале данашње Турске), гдје је била позвана као његов гост. Родила је близанце Александра и Селену. Антоније је признао дјецу, а потом му је родила и сина Птоломеја Филаделфа. Опчињеност Клеопатром, као и војни поход на Партију, који се завршио катастрофалним поразом, били су почетак Антонијевог краја. Поразом се завршио и његов сукоб са Октавијаном, који је неуморно ширио причу о Клеопатри као окрутној и крвожедној египатској краљици. Клеопатра и Антоније окончали су животе једно за другим. Најприје је он зарио у себе мач и издахнуо у њеном наручју. Неколико дана касније, послије безуспјешних преговора са Октавијаном, који ју је сматрао својом заробљеницом и у кавезу намјеравао да доведе у Рим, Клеопатра је, не желећи да доживи такво понижење, дигла руку на себе. Остало је нејасно да ли је то учинила уз помоћ змије отровнице, или отровног напитка, што је вјероватније. Тек, дала је да је обуку у свечану одјећу, којој су додата знамења њеног положаја, фараонски кукасти штап и бич. Према њеној жељи, сахрањена је крај Антонија.
