На данашњи дан, 30. маја 1889. године на свечаном ручку поводом вјеридбе црногорске принцезе Милице Петровић и великог књаза Петра Николајевича Романова, руски цар Александар III подигао је чувену здравицу: „Пијем у здравље књаза црногорског, јединог искреног и вјерног пријатеља Русије“.
Богата историја Црне Горе и Русије датира од XVIII вијека. Руске дипломате су 1711. године посјетиле црногорског владику Данила и предали му посланицу руског цара Петра I са предлогом да заједно ратују против Турске, што је Црна Гора прихватила. У историји двије земље 1711. година се обиљежава као година званичног успостављања политичких односа. Владика Данило је боравио у Русији гдје га је примио и цар Петар Велики. Митрополит је затражио да цар узме у заштиту Црну Гору и да је политички и материјално помогне. Цар је одредио да се Црној Гори поклони 10.000 рубаља, као и да се Цетињском манастиру сваке друге године исплаћује 500 рубаља. Црногорско-руски односи постали су интезивнији за вријеме политичког дјеловања владике Василија Петровића који је три пута одлазио у Русију. У свим овим контактима митрополит је тражио да Русија узме Црну Гору под своју заштиту, као и да помогне да се изграде институције државне власти. Руска влада је тада узела у заштиту Црну Гору. По налогу руске царице, митрополит Василије је добио помоћ од 15.000 рубаља за успостављање власти у земљи и 1.000 златних цекина као помоћ црногорском народу. Шћепан Мали, владао је Црном Гором од 1767. до 1773. године представљајући се као руски цар Петар III Романов. За вријеме владавине Светог Петра Цетињског, на Цетиње је 1805. године дошао руски изасланик Стефан Санковски, који је донио Црногорцима грамату којом цар потврђује своју благонаклоност према Црној Гори. Поред грамате, Санковски је донио и новчану помоћ од 3.000 дуката. Потпуну оданост Русији показивао је и Петар II. У децембру 1830. године руска влада је одлучила да помогне изградњу органа државне власти у Црној Гори. Његош је боравио у Русији гдје је поред осталог, био позван у аудијенцију код цара, који је одлучио да се годишња помоћ Црној Гори увећа са 1.000 на 9.000 дуката. То је била значајна свота, сасвим довољна за издржавање органа државне власти у Црној Гори. Када је дошло до промјене на црногорском пријестолу, руски цар Николај је примио књаза Данила у званичну аудијенцију и том приликом му лично саопштио подршку проглашењу Црне Горе за књажевину, а Данила за књаза. Свој заштитнички став према Црној Гори руска влада је показала и у вријеме заоштравања црногорско-турских односа и рата 1852/53 године. Спремност да помогне Црну Гору и њену политичку борбу, Русија је исказивала и за вријеме владавине књаза Николе. Приликом избијања црногорско-турског рата 1862. године Русија је свим силама радила да обустави турски поход. Руска влада захтијевала је потпуну обуставу војних дејстава против Црне Горе. Када су руски захтјев подржале и остале велике силе, Омер-пашин поход према Цетињу је заустављен. Књаз Никола је почетком 1869. године боравио у Петрограду што је утицало на повећање руске материјалне помоћи. Захваљујући новчаној помоћи руске владе и руског Светог Синода, у Црној Гори је установљена средња школа – Цетињска богословија и Дјевојачки институт. Руска подршка била је од велике важности у вријеме Велике источне кризе као и црногорско-турског рата 1876-1878. године када се Русија залагала да Црна Гора добије знатно територијално проширење. Руску субвенцију добијао је Двор, Богословија, Дјевојачки институт, Болница Данило I, црногорска војска, министарство финансија. Русија је 1879. године дала Црној Гори помоћ од милион круна за куповину жита, нешто више од милион круна за измиривање дугова аустријским банкама, а 1882. године два милиона круна за куповину топова а отписани су и црногорски дугови петроградским банкама. Русија је давала новац за издржавање црногорске војске. Од 1895. до 1905. године Русија је поклонила Црној Гори 60.000 пушака, 25.000 револвера и 26 милиона метака. Русија и Црна Гора склопиле су тајни споразум новембра 1910. године. Овај уговор је био нарочито значајан за предстојеће наоружање црногорске војске. Послије стварања југословенске државе везе између Црне Горе и Русије развијале су се у оквиру односа Југославије и Русије односно Совјетског Савеза.
- На данашњи дан, 30. маја 1944. године британска влада је у Другом свјетском рату званично обуставила помоћ четницима Драже Михаиловића.
Промјена британске политике према партизанском и четничком покрету планирана је од марта до маја 1943. године. Британија се није могла нагло и лако одрећи подршке Дражи Михаиловићу, јер би то значило прекид односа са југословенском владом и краљем, па је одлучено да се води политика обазриве подршке и једнима и другима. Та политика еквидистанце, или дуплог колосјека, спровођена је од маја до краја 1943. године, када је Британија почела да пружа помоћ комунистима.
Винстон Черчил, британски премијер, лично је одредио бригадног генерала Фицроја Маклејна за шефа савезничке војне мисије која је у Врховни штаб Јосипа Броза стигла септембра 1943. године. Маклејн, дипломац са Кембриџа, био је добар познавалац комунизма јер је већ као двадесетшестогодишњак службовао у СССР-у. Маклејн је тврдио да је партизанска политика „конструктивна прије него деструктивна“ и да је „ван дискусије да може бити повратка на стари поредак“. Плашећи се да због подршке Михаиловићу партизане не отјера, јер би могли да „закључе да је СССР њихов једини пријатељ“, Маклејн објашњава: „Ако бисмо ми одбацили Михаиловића и у исто вријеме знатно повећали нашу материјалну помоћ партизанима, тиме бисмо не само подржали југословенски допринос савезничком ратном напору, већ би такође требало да поставимо англо-југословенске односе на постојанијој основи, што би много допринијело консолидовању нашег положаја на Балкану послије рата“. Под овим околностима, каже Маклејн, „моје препоруке су следеће: 1. да престане помоћ Михаиловићу; 2. да се наша помоћ партизанима знатно појача“. Форин офис је по објављивању Маклејновог извештаја тражио од Министарства рата да бригадни генерал Чарлс Даглас Армстронг, који је био у Михаиловићевом штабу – са такође становитим руским искуством јер се 1919. године борио против бољшевика у сјеверној Русији, када је и одликован Војним крстом за храброст – одговори на нека питања која су произилазила из Маклејновог извештаја. Армстронг је у извештају од 14. новембра 1943. године, поред осталог, навео да „Михаиловић мисли једино како да савлада партизане и да спријечи њихов улазак у Србију“. Дан касније, 15. новембра 1943. године, генерал Армстронг је Дражи Михаиловићу упутио оштар протест у коме, поред осталог, каже: „Откако сам додијељен Вашем штабу никад нијесам од Вас добио ниједан драговољан предлог или план за извршавање војних операција ка истоку, то јест у Србији. Стално сте заузети проблемима партизана, муслимана и усташа. Изгледа да сте се сасвим задубили у ову унутрашњу борбу на велику штету југословенског доприноса ратном напору Уједињених нација“. Даглас Хауард, начелник Јужног одјељења Форин офиса, у свом коментару Маклејновог извештаја је рекао да се „уздржава од поновљене оптужбе да су Михаиловић и четници у уској повезаности с Њемцима“, истовремено изражавајући сумњу да је у британском „дугорочном интересу да помажемо партизане да добију контролу над цијелом Југославијом“, јер Михаиловић „чува своје снаге како би спасио Србију од комунизма“ и „као што нам кажу наши официри за везу, он представља осјећања највећег дијела Срба“ те да би било врло „погрешно са наше стране да наметнемо партизане Србији“.
Ентони Идн, министар иностраних послова у Черчиловој влади, обавијестио је на сједници ратног кабинета децембра 1943. године кабинет да је примио телеграм британског амбасадора при југословенској влади у коме он износи став „да би требало одмах да прекинемо са генералом Михаиловићем“ додајући да је обавијестио амбасадора да је „спреман да препоручи овај став ратном кабинету али да он мора да има доказе да генерал Михаиловић сарађује са непријатељем чак и уколико би ти докази били такве природе да не би могли да буду јавно објављени“. Нешто касније Идн, у меморандуму од јануара 1944. године, пише: „Раскид са Михаиловићем ће сигурно привући велику пажњу и постоји опасност да ће он бити представљен као да смо га ми жртвовали како бисмо удовољили совјетској влади“. Двије године касније нема никаквих дилема код Британаца када је ријеч о Дражи Михаиловићу – дијете Сунца постало је наказа из снова. У извештају послатом Форин офису марта 1946. године, два дана након хапшења генерала Драже Михаиловића, енглески амбасадор у Београду Ралф Стивенсон је, поред осталог, написао да је Михаиловић био „легендарно чудовиште које симболизује реакцију, тиранију и српски партикуларизам“.
