Bitka Na Cegru

Љетопис, 31. мај 2019

Име: Ljetopis 31.05.2019 (1916 Pomorska bitka kod Ilanda, 1809 bitka na Cegru); Опис: Љетопис, 31. мај Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 31. мај 1809. године  Турска војска је поразила српске устанике у бици на Чегру, а војвода Стеван Синђелић је дигао у ваздух складиште барута.

Bitka Na CegruПрви српски устанак се распламсавао и у току је био процес ослобађања Србије од Турака. Заузети Ниш, за устанике је значило имати пролаз ка Косову и Метохији и срцу старе Србије. Тако је једно брдашце необичног имена – Чегар, поред овог града, постало епицентар борбе за слободу. На челу српске војске у рову код Чегра био је војвода Стеван Синђелић. Турска војска, знатно бројнија и надмоћнија, напала је 31. маја 1809. године. Битка се водила цијелог дана. Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви борци упорно одбијали. Ипак, освајачи су на крају почели да потискују српску војску и све више улазе у шанац. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватање за гушу и насртање на очи. Турцима су стално долазиле нове снаге, а српска војска била је сама. У таквој ситуацији, Стеван Сиђелић је учинио нешто што нико није очекивао…Видјевши да је битка изгубљена, да је остао са мало војника, а да Турци надиру, испалио је метак у пуну барутану и дигао у ваздух све који су се у том тренутку нашли у шанцу и у близини. Стеван Синђелић и сви његови устаници погинули су тог дана.  Послије овога, на Чегру је лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба. За обичан народ, војвода Синђелић је постао симбол отпора и храбрости која нема цијену. Као опомену будућим нараштајима, непријатељи су сакупили 952 лобање војника погинулих на Чегру и узидали их у кулу коју су подигли на улазу у Ниш. Овај језиви споменик назвали су “Ћеле кула”.

Годинама касније, враћајући се из Цариграда кроз, тада, слободну Србију, поред овог јединственог споменика застао је и француски пјесник и академик Алфон де Ламартин. Тада је записао: “Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсјечене главе постале камен-темељац независности њихове отаџбине… Нека Срби чувају овај споменик! Он ће њихову дјецу учити колико вриједи независност једног народа, показујући им уз коју цијену су је њихови очеви платили.”

 

  • На данашњи дан, 31. маја 1916. године одиграла се Битка код Јиланда, највећа поморска битка у Првом свјетском рату.

Bitka Kod JilandaУ историји поморских ратовања то је била највећа и последња поморска битка двије велике површинске флоте, вођена на релативно узаном бојишту бродском артиљеријом као главним оружјем.

Битка код Јиланда се одигравала у Сјеверном мору близу територије Данске, између британске Велике флоте и њемачке Флоте високог мора. Током прве двије године Првог свјетског рата никако се није могла остварити основна оперативна замисао њемачког Адмиралитета да подморницама, минама и изненадним акцијама своје флоте против слабијих формација британске флоте изједначи или чак преокрене однос снага у своју корист и тиме оспори британску превласт у Сјеверном мору. С обзиром да је 1916. године њемачка Флота високог мора имала само 18 бојних бродова наспрам 33 британска, а Њемачка све више материјално заостајала како је рат одмицао, циљ њемачког Адмиралитета је био да се по сваку цијену избјегне сукоб са читавом британском флотом због њене надмоћи, па је управо ради тога његова главнина требало да остане ван видокруга британских јединица не би ли Британци стекли утисак ограничености акције њемачких бојних крсташа и да би на тај начин у акцију послали само ескадру контраадмирала Дејвида Битија којој би онда комплетна њемачка флота пресјекла одступање. Тако би се тукла британска флота по дјеловима, при чему би прво био уништен њен, по Њемце, најопаснији дио. Поморска стратегија Њемачке у том тренутку била је: „наношење штете британској флоти агресивним препадима поморских снага које блокирају Хелголандски залив, као и полагањем мина дуж британске обале и нападима подморницама када год је то могуће. Када се као резултат ових операција постигне изједначеност снага, флота ће покушати да испровоцира битку под околностима које буду против непријатеља“.

На обије стране учествовлао је 250 бродова, 99 њемачких и 151 британских, са укупном посадом од 15000 људи. Безмало два пута слабија њемачка флота успјела је да потопи шест тешких и осам лаких британских бродова а да изгуби два тешка и девет лаких бродова. Британци су имали 6094 а Њемци 2551 погинулих морнара. Битка је показала много боље гађање њемачке артиљерије и много бољу конструкцију њемачких бродова и организацију рада посаде на отклањању оштећења у борби тиме што су немачки бојни крсташи издржали поготке британских тешких граната и нијесу напустили борбу, док су британски бивали потопљени већ након пет до шест њемачких тешких граната. Ове материјалне чињенице дале су повода Њемцима да исход битке код Јиланда прогласе својом побједом, али ипак нијесу успјели да поразе и тиме ослабе британску флоту а њемачка тзв. Флота Високог мора након Јиланда више није успијевала да битно утиче на ток ратних операција. Упркос свему, тешко је аргументовано објаснити да британска флота, која је располагала са огромном надмоћи није могла да извојује одлучну побједу него је морала да се задовољи нерјешеним резултатом. То се, прије свега мора приписати недостацима у градњи, припремама и организацији британске флоте и слабијем квалитету командног особља. Ово је још један доказ да одлучна побједа никада није и не може бити последица одвише опрезне тактике у борби. Према поукама које су извукли након битке код Јиланда, Британци су одмах приступили ојачавању својих бродова, побољшању квалитета муниције и артиљерије а посебно отклањању основног недостатка у тактици, недовољане офанзивности. Овом битком Британци су ипак успјели да учврсте своју превласт у Сјеверном мору.