Suhoj

Љетопис, 4. март 2019

Име: Ljetopis 04.03.2019 (1851 Njegos u Pompeji, 2011 umro Mihail Simonov (Suhoj)); Опис: Љетопис, 4. март Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 4. марта 2011. године умро је Михаил Симонов, дизајнер најславнијих модела руског борбеног авиона “Сухој”.

SuhojСухој је велики руски произвођач авиона. Компанија је најпознатија по својим војним авионима, али се, од недавно, полако оријентише и ка цивилном, комерцијалном тржишту.

Јула 1939. године Павел Сухој је именован за главног пројектанта фабрике авиона у Харкову, са задатком да успостави масовну производњу Су-2 бомбардера. Истовремено, пројектни биро Сухој добио је званичне судске регистрације и од 1940. године се лоцира на аеродрому у Подмосковљу. У ратном периоду биро се премјешта из Москве до краја рата, када се поново враћа у Москву. У периоду од 1940. до 1949. године у бироу се ради на пројектима неколико авиона: Су-6 и Су-8 оклопних јуришних авиона, и два прототипа ловаца Су-1 и Су-3 за борбу при великим брзинама. Ловац Су-7 је био опремљен ракетним акцелератором који је могао да се укључује и искључује у току лета. Први авион на млазни погон у овом бироу (уједно и први у Совјетском Савезу) је пројектован 1946. године, имао је ознаку Су-9.

До 1948. године била су завршена два авиона Су-15 и Су-17. Били су то, у то вријеме, најсавременији авиони који су могли да достигну брзину звука. Авион Су-17 је био први совјетски суперсонични авион. Оба ова авиона су као први у свијету били опремљени сједиштима за катапултирање пилота у случају нужне потребе. Експериментални бомбардер Т-4 грађен је од титанијума и нерђајућег челика високе чврстоће, такође се по први пут у Совјетском Савезу на овом авиону примењује даљински систем управљања заснован на електромеханици и електроници. Серијски авиони као што су ловци-бомбардери Су-7Б и Су-17, тактички бомбардер Су-24 и јуришни бомбардер Су-25 донијели су велику славу совјетској ваздухопловној индустрији. Као круна ове етапе развоја Сухоја је свакако, свјетски познат ловац Су-27.

 

  • На данашњи дан, 4. марта 1851. године током боравка у Италији, гдје се налазио на лијечењу, Његош је посјетио Помпеју која је у то вријеме била у процесу ревитализације, дуго након страдања у вулканској ерупцији Везува (79. г. н.е.). Попут других страних владара који су посјећивали овај древни град, доживио је почаст од стране домаћина симболичном додјелом једне од обновљених кућа.

Pompeja NjegosПетар Петровић Његош је један од најпознатијих црногорских владара. Али он није био само обичан владар. Био је и духовни вођа народа, велики човјек и велики пјесник. Својим достојанственим понашањем, духовношћу и родољубивошћу одушевио је многе који су имали част да га упознају, па и самог Љубомира Ненадовића, путописца који га је срео током свог путовања по Италији. Током својих дугих и незаборавних путовања, Ненадовић је пролазио кроз многе предјеле који су га инспирисали. Са жељом да сачува успомене на градове и умјетност Италије које су му се дубоко урезале у сјећање отпочео је свој путопис “Писма из Италије”, али је сусрет са Његошем потпуно промијенио његове жеље и даљи ток његовог живота. Био је толико фасциниран његовом личношћу да је заборавио на све љепоте и драгоцености Италије. Сматрао је да оне не заслужују толико дивљења и пажње као владика црногорски, па је умјесто о Италији у свом путопису највише писао о Његошу, његовој личности, ријечима и дјелима. Себе је представио као гледаоца који се неизмјерно диви сваком његовом покрету, као слушаоца који му се покорава и упија сваку његову ријеч и као писца који ће све што је учинио и изрекао овековјечити својим пером на бијелој хартији. Једном ријечју, Његош је постао његова опсесија, његов најважнији животни сапутник и центар свих дешавања. У својим писмима није га приказивао само као великог владара, пјесника и творца историје наше националне судбине, већ и као дивног човјека, карактерног, осјећајног и духовитог. Дивио се његовој чистој несквареној души, бриљантном уму и великом духу. У свакој ситуацији се трудио да истакне његове најбоље особине, велику мудрост, памет и оштроумност, духовитост и рјечитост, а нарочито његову родољубивост и патриотизам исказане кроз огромну љубав према својој земљи и забринутост за судбину свог народа. Описивао га је као тихог и веома замишљеног човјека са великим мислима који се не покорава ником и који је у сваком тренутку спреман да брани своју част, понос и углед. За Ненадовића Његош је био човјек који увијек зна шта хоће, поносан и горд владар који увијек држи главу високо, али никада не гледа међу звијезде и облаке. Његова гордост, понос и достојанство избили су на површину у тренутку када одбија да пољуби часне вериге у цркви Светог Петра уз ријечи: „Црногорци не љубе ланце“. Црногорски народ никад није подносио потчињеност, нити је икада у потпуности био покорен. За Његоша су ланци били симбол ропства и овим својим ставом и ријечима изреченим на светом мјесту он је показао свој чврст и непоколебљив карактер. Био је човјек који се из све снаге борио против неправде, никада није савио главу, нити се предао. Из његових ријечи и поступака јасно се примјећивала носталгија за родном грудом. Био је њен световни и духовни владар, симбол поштовања и оданости, узор многима и од њега је цио народ очекивао исправне и праведне одлуке.

Када је примио писмо у коме је сазнао да Омер-паша планира да нападне Црну Гору, иако сталожен и скоро увијек замишљен толико је плануо да га Ненадовић није могао препознати. Колико је био узрујан и бијесан видјело се на његовом лицу. Образи су му се заруменели, а очи напуниле мржњом и гнијевом. Бијесно је проклињао турског пашу и упућивао му тешке ријечи. Из њега је проговорио велики родољуб, праведник и заљубљеник у српску историју, што је на Ненадовића оставило велики утисак. У свом путопису ,,Писама из Италије“ Љубомир Ненадовић је Његошу дао најзначајније мјесто.