Vladika Nikolaj

Љетопис, 5. јануар

Име: Ljetopis 05.01.2019 (1589 umrla Katarina Medici, 1880 rodjen Sv. Nikolaj); Опис: Љетопис, 5. јануар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 5. јануара 1880. године рођен је Владика Николај Велимировић у селу Лелић код Ваљева.

Vladika NikolajБио је епископ охридски и жички, истакнути теолог и говорник. Од првих дана показивао је своју изузетну ревност у учењу. Школовао се у ваљевској гимназији, гдје се показао као добар ђак, иако је, да би се школовао, служио у варошким кућама, као и већина ђака у то вријеме. Као ученик Богословије је био успјешан. Његово истицање у наукама било је резултат систематског рада. У своме школском учењу није се држао само скрипти и уџбеника, него је читао и многа друга дјела од опште-образовног значаја. До своје 24. године већ је био прочитао дјела Његоша,Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина,Толстоја, Достојевског и других. Посебно је у богословији био запажен својим мислима о Његошу, кога је као пјесника и мислиоца волио и још у ваљевској гимназији добро простудирао. За вријеме школовања у Београду је због становања у мемљивом стану и слабе исхране добио туберкулозу од које је годинама патио.

Љетње распусте је, по савјету љекара, проводио на мору, тако да је тада упознао и са љубављу описао живот Бокеља, Црногораца и Далматинаца. Своје студије у Берну је, у својој 28. години, окончао докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом „Вјера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве“. Следећу годину провео је у Оксфорду, гдје је припремао докторат из философије и затим га у Женеви, на француском, и одбранио („Философија Берклија“). Као суплент Богословије Св. Саве у Београду Николај је предавао философију, логику, психологију, историју и стране језике. Но он није могао остати у оквирима Богословије. Он зато почиње да пише, говори и објављује. Народни рад Николајев наставља се још више када је ускоро Србија ступила на пут ратова за ослобођење и уједињење српског и осталих југословенских народа. 1915. године Влада Србије је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (гдје је остао до априла 1919. године) у циљу рада на националној српској и југословенској ствари. По завршетку рата, док је још био у Енглеској, изабран је за епископа жичког, одакле је убрзо премјештен на Охридску епископију. Но, нарочито треба истаћи Николајев пастирски и духовни рад у Охриду и Битољу, а затим и у Жичи гдје ће бити враћен 1934. године, по жељи Архијерејског сабора и народа.

Тек као епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву дјелатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући притом ни свој богословско-књижевни рад. Посебно је на Владику Николаја дјеловао древни Охрид. На њега је већ била извршила добар утицај православна Русија. Сада је тај утицај наставио и употпунио Охрид и Света гора, коју је сваког љета редовно посјећивао. Света гора и дјела Светих Отаца, која је у ово вријеме Николај нарочито много читао и проучавао, извршили су на њега трајни утицај. Капитулација старе Југославије затекла га је у манастиру Жичи. Од првих дана окупације Владика Николај је, као и манастир Жича, дијелио судбину свога народа. Николај је ухапшен 1941. године и одмах затворен у манастир Љубостињу, а затим је пребачен у затвор у манастир Војловицу код Панчева и заточен тамо заједно са Патријархом Гаврилом Дожићем, строго контролисани оружаном немачком стражом. Септембра 1944. године Њемци су Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из Војловице у концентрациони логор Дахау. Они су били једина два црквена великодостојника у Европи послата током рата у концентрациони логор.

Као непомирљиви противник комунизма, послије ослобођења Југославије није се вратио у отаџбину, сматрајући да ће народу више помоћи у емиграцији. Николај је дошао у Америку током 1946. године гдје га је и смрт затекла. Сахрањен је у манастиру Светог Саве у Либертивилу крај олтара цркве, на јужној страни 1956. године, уз присуство великог броја православних Срба и других вјерника широм Америке. Много година послије смрти његове мошти су пренијете из Либертивила у Лелић 1991. године. Канонизован је за свеца у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. године.

 

  • На данашњи дан, 5. јануара 1589. године умрла је француска краљица италијанског поријекла Катарина Медичи, кћерка господара Фиренце Лоренца II, која је послије смрти мужа Анрија II владала Француском као регенткиња. Уз подршку папе Гргура XIII организовала је 1572. године покољ хугенота (протестаната) познат као Вартоломејска ноћ.

Katarina MediciОдувијек је жељела да њена породица успостави што већу моћ. Сви који су Катарину окруживали морали су јој признати да је имала смисла за руковођење и да је изузетно ауторитативно владала. Оно што је она највише жељела било је, да има надзор над свим и свима, а нарочито је хтјела да има неограничену моћ. Све што је радила било је у интересу очувања круне. Те њене карактерне особине посебно ће доћи до изражаја у догађају по којем је Катарина Медичи заувијек остала запамћена у историји. Била је то Вартоломејска ноћ, ужас који се догодио ноћу између 23. aвгуста и 24. августа 1572. године. Када год се говори о Катарини Медичи не може се избјећи спомињање на ту велику трагедију у ноћи св. Вартоломеја која је била страховита драма одиграна у три дијела. Први дио била је тзв. “крвава свадба” Маргарете Валоа, Катаринине кћери, и Хенрика Наварског. Она је била католкиња, а он хугенот. Други дио био је атентат на адмирала Гаспар де Колињија, иначе вођу хугенота, а трећи дио био је сам покољ француских протестаната те кобне ноћи.

Хугеноти су били присталице реформације у Француској од XVI до XVIII вијека и подржавали су учење Жана Калвина, француског хришћанског вјерског реформатора, који се оградио од католицизма. Адмирал Колињи био је савјетник Карла IX који је на све начине младог краља покушавао да придобије на страну хугенота. Колико је у томе успио, говори и чињеница да је управо Карло IX своју сестру Маргарету обећао Хенрику Наварском, једном од протестантских првака. Свадба је заказана за август 1572. године у Паризу и тада на сцену ступа Катарина, која је одлучила да сватове искористити за коначан обрачун с хугенотима. План је био да се одједном ријеши проблем вјерских сукоба између католика и протестаната у Француској. Знајући да ће младожењини пријатељи, сви виђенији хугеноти, доћи у Париз, пала је одлука да се проблем ријеши на најједноставнији начин када сви буду на окупу. Вјероватно је у томе велику улогу одиграла и таштина Катарине Медичи, јер је било несхватљиво да јој син, Карло IX, више слуша савјете јеретика Колињија него властите мајке.

План је успјешно држан у тајности, па су хугеноти, ништа не слутећи у великом броју дошли у Париз на заказано вјенчање. Тада коначно Катарина разговара са сином и увјерава га да хугеноти који су дошли на свадбу нијесу у Паризу с добрим намјерама, већ како би спровели у дјело завјеру против њега и државе. Карло IX је повјеровао мајци. Када је Карло прихватио мајчине сугестије, покољ је могао да почне. У само тој једној ноћи у Паризу је убијено више од 3.000 хугенота.

Многи француски градови су се угледали на примјер Париза па је у складу са тим растао и број жртава. Различити историјски извори, опет врло непоуздани, говоре између 10.000 и 100.000 убијених. Карло IX је послије покоља слављен у цијелој католичкој Европи као јунак који је поразио јеретике. Ипак, главни организатор и кривац за масакр заувијек је остала Катарина Медици. На крају је ипак побједница била краљица мајка. Француски краљ Карло IX је умро, не навршивши 25 година живота. Наслиједио га је брат и најмлађи Катаринин син, Хенрик III. Катарина Медичи, француска краљица, умрла је 1589. године.

Хенрик Наварски преживио је покољ јер је био члан краљевске породице, а касније је прешао на католичанство. Као Хенрик IV 1589. године је постао француски краљ, а исте године је Нантским едиктом дао вјерску слободу хугенотима. На крају га је 1610. године убио католички вјерски фанатик.