Kruna Stefana Decanskog

Љетопис, 6. јануар 2019

Име: Ljetopis 06.01.2019 (1916 brod sa cg vojnicima naisao na minu, 1322 krunisan Stefan Decanski); Опис: Љетопис, 6. јануар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 6. јануара 1322. године Стефан Дечански се крунисао за краља.

Kruna Stefana DecanskogНиједног српског владара није пратила таква судбина као Стефана Дечанског, најнесрећнијег краља Србије у њеној више од миленијума дугој историји. Српска историја не познаје вјештије изведену игру доласка на власт, али ни трагичнији одлазак са ње.

Стефан Дечански имао је несрећу да влада између двије знамените личности: оца,краља Милутина, и сина, цара Душана. Иако је његова владавина била кратка и омеђена двојицом изузетних државника, Стефан Дечански је успио да остави потомству Високе Дечане и да буде канонизован за свеца.

Манастир Високи Дечани налази се у једној удолини поред рјечице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије. Изградња цркве Христа Пантократора (Сведржитеља) почела је 1327. године ктиторством српског краља Стефана Дечанског. Главни мајстор био је фра Вита из Котора а радове је надгледао архиепископ Данило II који се трудио о „саздању и утврђењу“ цркве скупивши „велико мноштво умјетничких и вјештих мајстора“.

Сам Стефан Дечански је сазидао угаони камен на овој цркви и издао је ктиторску повељу којом је богато обдарио своју задужбину. Послије смрти краља Стефана, његово дјело наставио је његов син краљ Душан и окончао градњу Дечана 1335. године. У вријеме турског робовања ова царска лавра је опстала, али у врло тешким околностима. Саме пропорције овог манастира (дуг 36 метара, а висок 30 метара), за оно вријеме потпуно неуобичајене допринијеле су да се овај манастир назива Високи Дечани.

Племенито једноставан, складних пропорција, овај манастир представља највећи српски средњовјековни споменик. По легенди, сам Стефан Дечански је изабрао мјесто на којем манастир сада лежи. Овај манастир се налази на списку Унескове свјетске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом „Средњовјековни споменици на Косову и Метохији“. Српски манастири Високи Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија и црква Богородица Љевишка су културна добра на територији Косова и Метохије која су уписана на Листу свјетске баштине УНЕСКО-а.

Круна Светог краља Стефана Дечанског која је израђена почетком 14. вијека за потребе крунисања овог српског владара, а затим и за његовог сина – краља и потоњег цара Душана Силног, чува се више од два вијека у Црној Гори. Ова круна је поклон Карловачке митрополије Светом Петру Цетињском. То се десило у Сремским Карловцима 1784. године када је Свети Петар Цетињски хиротонисан од карловачког митрополита Мојсија Путника. Ова једина преостала круна из династије Немањића није случајно завршила на Цетиње, ако се узме у обзир податак да су Петровићи били духовни наследници Немањића и да су чували идеју Светосавља и српске државе кроз мрачно вријеме турске окупације.

Круна се од тада чува у ризници Цетињског манастира, а последњи пут је употријебљена приликом крунисања књаза Николе за црногорског краља 1910. године. Том приликом, симболично, се књаз Никола крунисао једином поуздано сачуваном круном Немањића.

 

  • На данашњи дан, 6. јануара 1916. године брод с црногорским добровољцима, који су кренули из Америке да помогну отаџбини у рату против Аустроугарске наишао је пред Медовом на мину. Од 500 добровољаца бродолом су преживјела сто шездесет четворица. Њима у славу подигнут је на Цетињу споменик »Ловћенска вила«, рад вајара Риста Стијовића.

Medovski ZalivОкупљени у Ванкуверу положили су заклетву пред полазак у отаџбину:

“Заклињем се синовском љубављу свога рода, заклињем се словенском крвљу свога оца и племенитим млијеком мајке своје, заклињем се патничким пепелом наших предака, светим прахом рођене груде, заклињем се великим Сунцем слободе – да ћу стајати јуначки неустрашиво, раме уз раме, бок уз бок храбре црногорске и србијанске војске у светој борби за ослобођење до посљедњег даха, до задње капи крви. Тако ми помогао велики Бог Правде, Истине и Слободе”.

Тачан број путника и посаде на броду није био познат. Рачуна се да је добровољаца било око пет стотина. Послије 25 дана пловидбе добровољци су стигли у Напуљ, а два дана касније у Бриндизи, одакле су на истоименом броду, ноћу уочи Бадњег дана, отпутовали за Медову. На броду су били и товари хране и санитетског материјала. Пратили су их четири италијанска торпиљера. Пловили су у мраку и у највећој тишини, да се не одају непријатељу.

Кад се брод нашао у Медовском заливу на око 500 метара од обале, на којој је тог магловитог јутра било око сто хиљада припадника “поломљене србијанске и црногорске војске” брод је наишао, како се претпоставља, на мину и послије јаке детонације одмах почео да тоне. Мина је експлодирала кад је већ био дат знак за припрему искрцавања, па је већина добровољаца сишла у потпалубље да прихвати пртљаг. Узалуд је бродска сирена позивала у помоћ. Никога није било у близини. Помоћ је стигла сувише касно и није била довољна. По исказима преживјелих призор је био страшан. Несуђени ратници били су препуштени морским таласима. На врху катарке потонулог брода, који је малим дијелом стајао изнад воде, као рој пчела била се ухватила групица бродоломника. Они који су се домогли копна, голи, боси и промрзли, само су се огртали празним врећама за брашно. Стискали су се око мало ватре од гомилице угља и окретали да се суше и угрију. Спасле су се свега сто шездесет и четири особе. Многи су тешко напуштали Медову; остајали су још дан-два на мјесту несреће, лутали обалом изгубљени и сломљени, оцекујући да им таласи избаце сроднике како би их сахранили.

Краљ Никола је тада боравио своје посљедње дане у Црној Гори. Када се на Крушевцу опраштао са народом преживјели бродоломци су му дошли у посјету. Сусрет је био потресан. Краљ је заридао покривши лице рукама. Барјак је у том добровољачком батаљону носио Рус. Краљ Никола га је одликовао Обилића медаљом. Били су то дани пред пораз Црне Горе у Првом свјетском рату.

Неколико дана послије бродолома, када је поред мјеста несреће прошао краљ Никола, напуштајући заувијек Црну Гору, на морској површини су се још могли видјети комади одјеће и пртљага несрећних добровољаца.

Послије више од двије деценије 1939. године, на тргу пред Влашком црквом на Цетињу, подигнут је погинулим добровољцима под Медовом споменик “Ловћенска вила”, дјело вајара Риста Стијовића. У десној руци, у осветничком замаху, витка и елегантна женска фигура држи високо и побједоносно мач, а лијевом приноси ловоров вијенац жртвама. Тако је, послије више од двије деценије, дјело родољуба и медовских мученика добило видно признање.