- На данашњи дан, 9. јула 1403. године завршена је владавина Балшића над острвима Хваром и Корчулом, која су била под влашћу господара Зете Ђурђа II Страцимировића.
Ђурађ II Страцимировић Балшић (1385-1403. године) ће на почетку владавине покушати да ојача свој положај у Зети прибављањем подршке сусједних владара. Ђурађ се 1386. године оженио кћерком српског кнеза Лазара Хребељановића. На тај начин ступио је у породичне везе и с моћним Вуком Бранковицем, који је такође био зет кнеза Лазара. Босански краљ Твртко је чак слао изасланике Ђурађу II не би ли утврдио мир између њега и зетског владара. И Ђурађу II је тај мир одговарао, не би ли учврстио своју ослабљену власт у земљи, али он ни по коју цијену није желио савез који би га увукао у рат с Турцима.
Турци су затражили од Ђурађа да им преда готово половину своје територије а Ђурађ је узалуд покушао да преговара са скопским санџак-бегом око ових захтјева. Немајући куд, Ђурађ је крајем 1392. године пристао да Турцима уступи Скадар, Дриваст и Свети Срђ, те да султану плаћа годишњи данак. Турског вазалства Ђурађ се ослободио тек 1395. године, у вријеме док су Турци били заузети ратовањем с Угарима. Угарско-турски сукоб Ђурађ није само искористио да се ослободи вазалних обавеза, већ и да поврати своје градове: Скадар, Дриваст, Свети Срђ и Дањ. У овом походу војничка срећа била је на његовој страни. Да би себе и своје тек враћене посједе осигурао од Турака, Ђурађ је понудио Млетачкој републици Скадар, Дриваст и Св. Срђ, с тим да му она као надокнаду за та мјеста годишње исплаћује 1.000 дуката. Зетски владар је очито знао да ове градове не може одржати уколико Турци крену да их поврате, па је стога одлучио да их за годишњу провизију уступи Млетачкој републици. Тражена сума била је многоструко мања од прихода које су давали ови градови, али је Ђурађ знао да те приходе не би дуго уживао уколико би Скадар и Дриваст остали у његовој власти. Уступањем Републици, приход од њих био је дуготрајнији и сигурнији. И што је за Ђурађа било од посебне важности: уступање Скадра и Дриваста Републици могао би искористити да од ње добије неке политичке привилегије. Млетачка република је прихватила Ђурађеву понуду, сматрајући да су ови градови не само предстража њеним приморским посједима, већ и будућа средишта великих трговачких послова. Према уговору који је између њих потписан, градови су Млетачкој републици уступљени на вјечна времена, с правом да слободно располаже свим градским приходима. Ђурађ се обавезао да ни он, нити његови наследници, никада неће на њих претендовати. Република је Ђурађу и његовим наследницима дала млетачко племство, право уточишта на млетачкој територији, хиљаду дуката годишње провизије и обећање да неће дозволити да, користећи њену територију, било који од обласних великаша угрожава зетску државу. Ђурађу ово је омогућило да се обрачуна с Радичем Црнојевићем, најопаснијим противником у земљи. Ђурађ је напао на Радича Црнојевића, поразио његову војску, а Радича убио. Савезништво Балшића с Венецијом, од кога је зетски владар испочетка имао немалих користи, неће дуго трајати. Убрзо је дошао у сукоб с Републиком због њене економске политике у овим областима. Снижавањем царина и такси у Скадру и Дривасту, Република је угрозила монополску трговину коју су водили Балшићи, а тиме и приходе зетске државе. Због нижих царина које су утицале на цијену робе из Скадра и Дриваста, млетачкој трговини није могао конкурисати нико из окружења, па ни Балшићи. Управо је то зетског владара покренуло да почне да ради против интереса Републике. Када је три године након млетачког преузимања Скадра, у овој области дошло до побуне сељака, Република је коначно добила непобитан доказ о непријатељском држању Ђурађевом. За подстицање буне одмах је оптужен Ђурађ чиме је почело непријатељство између Балшића и Венеције. Непријатељство између Ђурађа и Републике није могло, а да не утиче на Ђурађево држање према Турцима. Као и увијек када се нејаки владар нађе пред вишеструко јачим противником, Ђурађ је пријатеља покушао да пронађе у непријатељу његовог противника. Непријатељи његовог противника, којима се обратио за помоћ, били су Турци. Овај Ђурађев спољнополитички заокрет није био по вољи Републици па је у Венецији одлучено да му се укине исплата годишње надокнаде од 1.000 дуката. Република је Ђурађа сматрала кривцем и за штету коју су јој његови поданици нанијели, пљачкајући стоваришта соли. Ђурађ није могао бити равнодушан према овим оптужбама, јер су оне изречене у вријеме када се Република није морала плашити Турака који су били заузети ратовањем у Малој Азији. А када се Република није плашила Турака, она је за своје нејаке сусједе могла бити и опасна. Зетски владар је зато невољно пристао да намири штету коју су његови поданици нанијели Републици и да обећа сигурност млетачкој трговини a Република му је обновила исплату годишње провизије. Након регулисања односа с Венецијом, Ђурађ није живио дуго. Умро је априла 1403. године.
- На данашњи дан, 9. јула 1762. године абдицирао је руски цар Петар III Романов, неколико мјесеци након што је преузео пријесто. Цар је потом ухапшен и убијен. Дворски преврат предводила је његова супруга Катарина II Алексејевна, касније Катарина Велика.
Петар III Фјодорович био је руски император. Владао је само 186 дана, након чега је убијен у завјери. Био је син Ане, кћерке Петра Великог и Карла Фридрика, војводе од Шлезвиг-Холштајн-Готорпа. Одрастао је као Њемац, живио је у Њемачкој преузевши војводску титулу након смрти свога оца. Жена му је постала војвоткиња Софија Августа од Анхалт-Зербста, која је након удаје за њега прешла у православље и узела име Катарина. Као одлучна и интелигентна, учествовала је у политичким и дипломатским играма много активније од свог супруга. У то доба је вођен Седмогодишњи рат, у коме је Русија ратовала против Пруске. Петар, који се дивио пруском владару Фридриху II, прекинуо је рат и у Санкт Петербургу потписао мир, којим је Русија вратила Пруској раније освојене територије. Планирао је да у савезништву са Пруском крене у рат против дотадашњих савезника, Аустрије и Француске. У унутрашњој политици, давао је повластице племству и потискивао утицај цркве. Дао је право земљопосједницима да кметове по својој вољи пресељавају са једног имања на друго. Положај кметова тиме се значајно погоршавао и постао је близак положају робова. Ослободио је племиће обавезе да служе држави у администрацији или војсци, коју је наметнуо његов дјед Петар Велики, осим у вријеме рата. Започео је секуларизацију црквених имања, коју је Катарина Велика наставила. Заокрет у спољној политици је довео до побуне војних заповједника, на чије чело је стала Катарина. У дворском удару свргнут је са власти, затворен и ускоро убијен. Катарина је завладала као царица Катарина II Алексејевна. Неколико година након његове смрти, у Црној Гори је Шћепан Мали прогласио себе царом Петром III, који је успио да побјегне из тамнице. Исто је поступио и вођа козачког устанка, Пугачов.
