- На данашњи дан, 9. маја 1945. године њемачки фелдмаршал Вилхелм Кајтел потписао је у Берлину завршни документ о окончању Другог свјетског рата.
Овај дан обиљежава се као Дан побједе над фашизмом. Безусловну капитулацију Њемачке у Берлину је потписао фелдмаршал Вилхелм Кајтел, у име Совјетског Савеза потписник је био маршал Георгиј Жуков, а у име западних савезника британски ваздухопловни генерал Артур Тедер. Тиме је формално завршен Други свјетски рат у Европи, али су остаци њемачких трупа и њихових савезника још неколико дана пружали отпор, а у Југославији је то потрајало до 15. маја. У рату који је трајао нешто мање од шест година, нашла се 61 држава и око 110 милиона војника. Процјене говоре о 50 до 80 милиона погинулих, од тога је цивила било између 38 и 55 милиона.
Девети мај обиљежава се и као Дан Европе, јер тог је дана 1950. године министар спољних послова Француске Роберт Шуман објавио декларацију којом је позвао на успостављање новог поретка у којем не би било мјеста за сукобе међу европским земљама. Суштина његове идеје била је у успостављању заједничких тијела, тачније односа, најприје у производњи и дистрибуцији угља и челика као темеља индустријске снаге. Први кораци на том путу били су формирање посебних, наддржавних тијела у области производње и дистрибуције челика и угља, а Шуман је првенствено имао у виду односе Француске и Њемачке. Наредне године основана је Европска комисија за угаљ и челик, која је временом прерасла у Европску економску заједницу, да би четири деценије касније, 1991. године у холандском градићу Мастрихту била проглашена Европска унија. Уговор о оснивању Европске заједнице за угаљ и челик потписале су Француска, Савезна Република Њемачка, Италија, Данска и земље Бенелукса – Белгија, Холандија и Луксембург, а Европски савјет је 1955. године у Милану одлучио да се дан објављивања Шумановог плана, 9. мај, обиљежава као Дан Европе.
- На данашњи дан, 9. маја 1978. године терористичка група „Црвене бригаде“ саопштила је да је убила бившег премијера Италије Алда Мора, отетог марта 1978. године, а његово тијело пронађено је два дана касније.
Црвене Бригаде су комунистичка оружана формација, формирана 1970. године у Италији. Циљ има је био да створе комунистичко друштво путем оружане борбе, и одвоје Италију од Западне алијансе. Интензивно дјелују у Италији 1970-их и 1980-их година, а смањеним интензитетом све до данас, у почетку као оружано крило ширег лијевог покрета, а од средине 1970-их као терористичка организација. Вршили су убиства и отмице припадника италијанских власти и богатих индустријалаца, од којих су најпознатија: убиство италијанског премијера Алда Мора 1978. године, отмица генерала САД Џејмса Дозијера 1981. године, а преузели су одговорност и за убиство Лимона Хунта из Синајских мултинационалних снага и посматрачке групе.
Прва Црвена бригада је основана у Милану 1970. године слиједећи марксистичко-лењинистичку идеологију, а убрзо долази до оснивања групе у Торину и тако постају Црвене бригаде. Циљ им је био да одвоје Италију од западних савезника, и то оружаном борбом, попут сличних оружаних лијевих група које су тада дјеловале, укључујући и Че Геварину герилу у Јужној Америци. Један од првих вођа био је Алберто Франческини који је, попут већине чланова, дошао из радничких, лијево оријентисаних породица. На самом почетку свог постојања фокусирали су се на уништење екстремне деснице. Тада су изведени многи напади на фашистичке организације и њихове скупове. Као подршка синдикалцима и уопште радницима у штрајку, бригаде су предузеле низ акција уништавања власништва великих компанија као и саботаже производње. Дјеловали су највише на индустријски развијеном сјеверу Италије. Мете су им углавном биле постројења ауто-индустрије. Прве су акције биле уништавање аутомобила шефова у фабрикама, а касније се кренуло са киднаповањем. Од краја 1971. године, из масовног насилног покрета издваја се група која покреће боље планиране и стратешки осмишљеније акције паравојног карактера. Такође, од тада почињу да бирају одређене појединце за своје мете. Црвене бригаде су 1970-их имале око пет стотина активних чланова и велики број оних који су их подржавали. Активни чланови су били између 30-40 година старости и добијали су плату од 400 америчких долара, прикупљених пљачком банака или експропријацијом капитала, како су они то звали. Велику подршку, иако не јавну, имали су и од Комунистичке партије Италије, нарочито од старих, ратних комуниста. Црвене бригаде су у овом периоду биле оружано крило великог друштвеног покрета који су чиниле лијеве партије, групе и синдикати.
Прва значајнија акција се догодила 1974. године, када су киднаповали Сосија, главног тужиоца Ђенове. Замијенили су га за два ухваћена члана Црвених бригада, који на крају нијесу враћени, а тужилац који је зауставио њихово пуштање је убијен. Бригаде убрзо постају познате сваком Италијану послије отмице гувернера области Рима, Ђенове и Венеције.
Године 1978. Црвене бригаде изводе акцију киднаповања, а затим и убиства Алда Мора. Алдо Моро је био премијер Италије из редова Демохришћанске партије, а бригаде су га отеле када је шетао према Парламенту, убивши пет његових тјелохранитеља. У Парламенту је требало да се усвоји “историјски споразум” између демохришћана и Комунистичке партије Италије, против чега су били сви радикални љевичари. Моро је био предсједник Хришћанске демократске Партије, владајуће странке у Италији, и један од главних заговорника споразума. Комунисти су јавно осудили отмицу и то представља њихово дефинитивно прекидање било какве подршке акцијама Црвених бригада.
Црвене бригаде су понудиле размјену премијера Алда Мора за Рената Ћурћија и тринаест осталих чланова, којима је суђење требало скоро да почне. Чак је и сам Моро писао Андреотију, који га је замијенио када је отет, да направи размјену и да главни циљ њихове политике треба да буде избјегавање још непотребних жртава, али Андреоти је био чврст у одлуци да не преговара са терористима, коју није промијенио ни након више од мјесец дана молби Морове породице. Критичари кажу да није желио повратак премијера, јер се налазио на његовом упражњеном мјесту. Црвене бригаде су погубиле Алда Мора, 9. маја 1978. године, након 55 дана заточеништва, а његово беживотно тијело су, веома симболично, оставили на пола пута између сједишта демохришћана и КПИ.
Послије убиства Алда Мора држава је кренула у одлучан рат против тероризма, користећи сва расположива средства. Убиство популарног политичара изазвало је удаљавање многих интелектуалаца и јавних личности који су имали симпатија за дјелатност Црвених бригада. Јавна подршка је опала. Црвене Бригаде данас дјелују тек повремено, а претпоставља се да их нема више од педесетак.
