Proglas Kralja Nikole 1913 Crna Gora

Љетопис, 9. новембар 2019

Име: Ljetopis 09.11.2019 (1913 Proglas Kralja Nikole, 1989 Berlinski Zid); Опис: Љетопис, 9. новембар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 9. новембра 1913. године, на крају Другог балканског рата краљ Никола је упутио проглас народу Црне Горе у којем је, након територијалног проширења Краљевине и дефинисања њених нових граница, изразио задовољство насталим стањем.

Proglas Kralja Nikole 1913 Crna GoraПослије завршетка балканских ратова, на међународној конференцији исцртане су нове границе на Балкану. Црној Гори је одузет Скадар али у њеном саставу су ушли градови: Бијело Поље, Мојковац, Беране, Пљевља, Рожаје, Гусиње, Плав, Ђаковица и Пећ.

 

ГОВОР ПОВОДОМ ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ОСЛОБОЂЕНИХ КРАЈЕВА МАТИЦИ ЗЕМЉИ

Хвала Богу и прегалаштву савезничких војска, на Балкану је створено ново, боље и срећније стање. Балкански народи ослобођени су ропства и нашли су се у колу своје браће и племеника. Храбре војске двију српских кралевина – Црне Горе и Србије, у јуначком полету срушиле су преграду, која не вјековима раздвајаше а братским загрљајем на Пљевљима, код Сјенице и на Ћаковици објавиле цијелом свијету да је Српство на југоистоку Балкана ослобођено. Тако загрљене српске војске браниле су и одбраниле српске тековине у Маћедонији од нелојалних прохтјева нашег четвртог савезника – Бугарске, као и наше старе пуне славе и величине споменике у Старој Србији од најезде заведених Арнаута. Послије свега тога – послије пуне године борбе и јуначких подвига српских – приступило се разграничењу међу двјема српским краљевинама, које је сада братским споразумом довршено, те овим проглашавам присаједињење краљевини Црној Гори свих освојених области у границама које су одређене:

Према краљевини Србији уговором о разграничењу, закљученом у Београду, према Арбанији рјешењем Амбасадорске конференције у Лондону до коначног разграничења, које ће извршити нарочита комисија, према Босни и Херцеговини досадашњом границом.

Објављујући овај радосни чин моме драгом народу, дужност нам је да се на првом мјесту с пијететом поклонимо гробовима наших витезова, који крв своју пролише и живот свој дадоше за браћу своју, и да одамо хвалу и признање претеклим нашим херојима који ће, увјерени смо, са исто толико прегалаштва и пожртвовања чувати наше тековине. Те тековине, иако нијесу сразмјерне нашим жртвама, иако смо морали напустити наш стародревни Скадар и заузето Приморје у интересу европског мира, а под притиском европске силе, опет су знатне да можемо с поуздањем вјеровати у сјајну будућност. Будућност наша од нас зависи. Потребан нам је сложан рад и ред. Ја сам увјерен да ће моји нови поданици бити елеменат мира и рада и да ће, прелазећи преко свију заблуда и раздора, које страна владавина међу њих унесе, руку под руку са браћом из старих граница Црне Горе бити надахнути једном истом идејом – идејом среће и величине миле ни домовине Црне Горе. Ја и моја Влада уложићемо све своје старање да им осигурамо личну имовну безбједност, добро судство, савремено школство и створимо услове боље будућности по свим гранама привреде. Слобода вјере и савјести биће свакоме најстрожије поштована и чувана. То им гарантују моји лични осјећаји и традиционално начело мојега дома: „Брат је мио које вјере био“. Мојим поданицима римокатолицима, поред духа широке вјерске сношљивости, којим је Црна Гора вазда прожета, и конкордат са Ватиканом јамчи потпуну слободу савјести. Они ће уз браћу православну и муслимане 6ити јак члан народне ни заједнице и основ снаге наше државе. Припадници ислама имаће у мени и мојим властима сталну заштиту. Они ће исто тако бити вјерни синови отаџбине као и бранитељи своје вјере.

Док се законским путем управе нових присаједињених области не утврде, њима ће се управљати према мојим уредбама и рјешењима моје владе о примјењивању појединих постојећих закона. Шаљући мој владарски поздрав свима мојим милим поданицима, молим Свемогућега да их закрили својом неизмјерном милошћу.

Живјели моји драги и вјерни поданици!

 

  • На данашњи дан, 9. новембра 1989. године источноњемачке власти су укинуле забрану преласка из источног у западни дио Њемачке и исто вече хиљаде грађана окупило се и отпочело рушење Берлинског зида.

Berlinski ZidЊемачка је након Другог свјетског рата била подијељена на четири окупационе зоне. Пријестоница Берлин, потпуно окружена совјетском зоном, као сједиште Савезничког контролног вијећа и сама је била подијељена на четири окупационе зоне, а совјетски сектор био је далеко највећи. Иако су Савезници намјеравали да заједнички управљају Њемачком у границама из 1947. године, почетак хладноратовских тензија довео је до тога да се француска, британска и америчка зона 1949. године уједине у Савезну Републику Њемачку, искључивши совјетску зону, која је исте године постала Њемачка Демократска Република. Тако је Савезницима припао западни дио Берлина, а Совјетима источни дио. Граница између Источне и Западне Њемачке затворена је 1952. године, док је једино у Берлину остала отворена. Идеју о изградњи зида изнијела је источноњемачка администрација а одобрио ју је совјетски лидер Никита Хрушчов. Зид је саграђен са намјером да се заустави одлив радника и поправи економски биланс који је био повезан са дневном миграцијом великог броја професионалних и квалификованих радника између Источног и Западног Берлина, као и да се спријече бјекства која су имала политичке и економске последице по Источни Берлин. Зид је ефикасно смањио емиграцију са 2,5 милиона између 1949. и 1961. на 5000 између 1962. и 1989. године. Изградња Берлинског зида почела је 1961. године и одвијала се у четири одвојене фазе:

1) првобитна жичана ограда,

2) побољшана жичана ограда,

3) бетонски зид (1965–1975.),

4) погранични зид (1975–1989.).

Зид је био дугачак 155 км, а градили су га источноњемачки војници и радници. Зид је физички подијелио град и комплетно окружио Западни Берлин. Постојало је осам граничних прелаза између Источног и Западног Берлина који су омогућавали прелазак западноњемачких грађана, држављана Запада и савезничког особља у Источни Берлин, односно источнонемачких грађана у Западни Берлин, под условом да су имали специјалне дозволе. Дана 9. новембра 1989. године почело је рушење Берлинског зида, који је 28 година био симбол подијеле Европе послије Другог свјетског рата и идеолошко-политичке и војне конфронтације Истока и Запада.