Između nekoliko džipova slovenačkog Kfora parkiranih na ulazu u portu Crkve Svetog Ilije u Vučitrnu dolaze Srbi na crkvenu slavu. Unatar visokih zidova skuplja se jednom godišnje svet izbegao i raseljen, željan grada i susreta.
Strahovi i tenzije koji su podignuti do pucanja, nisu sprečili ove ljude da se sete svog grada, mesta svoga krštenja, mladosti života, upoznavanja. Crkva je jedino gradsko ostrvo i mesto okupljanja.
„Pomeni Gospode ovaj grad i sve koji žive u njemu“, čuje se na liturgiji koju služi novonarečeni vladika novobrdski Ilarion (Lupulović). Niko ko ga čuje i sluša ne živi u Vučitrnu. Kada je oko 120 okupljenih Srba krenulo u lituju oko crkve, on kaže „nadam se i znam, da će doći dan kada će ova litija krenuti ulicama grada i doneti blagoslov svima“. Hram Svetog Ilije u Vučitrnu podignut je 1834. godine kao potreba tamošnjih Srba koji su ga zajedno sa Manastirom Devič gotovo ukopali u zemlju, da se što manje vidi i da ne smeta turskim vlastima. U njega, i danas, kao u katakombu, ulaze naslednici tih trpeljivih i preduzimljivih ljudi koji su čekali slobodu, na gotovo isti način kao što se čeka i danas.
„Moja kuća je bila na Kaljaji, tu u gradu, nema od nje ništa, sve je uništeno“ kaže Milan Dimić koji u ovoj crkvi vidi svoj dom, ostatke svog bivšeg grada i načina života. „Ja ovde, moram da kažem, doživim udar emocija, stigne čoveka sve ali, ne plašim se, nemam straha.
Sa ćerkom Helenom, ocem i bratom ovde stigao Dejan Savić. Njegova porodica je iz sela Vrnica ispod Čičevice, planine pored Vučitrna. Sada žive u Prilužju, u selu im je sve srušeno i kuća i crkva i groblje. Najviše žale za porušenim grobljem predaka a Vučitrn i ovo parče zemlje za njih je nesumljiva svetinja. Ulazak u Hram vučitrnskih Srba je sličan ulasku u spaljenu katakombu. Od fresaka na zidovima ostale su samo tamne mrlje i ispucali malter pa se tek poneki lik nazire iza gareži. Na galeriji u pernici, tvrdim predmetom urezan neki natpis na albanskom. Naziru se samo ostaci darova i onih koji su ugrađivali ovde svoju veru i ljubav. U jednom delu crkve tavanica se može dodirnuti glavom, ali se oseća toliko potrebna toplina i zajedništvo.
Grad Vučitrn je mesto predanja i stvarne istorije u kom je porodica oblasnih gospodara Brankovića u srednjem veku imala dvor, sačinjavala ugovore i izdavala povelju.
Freskopis koji je potpuno uništen nastao je 1871. a staro groblje koje se formiralo oko hrama je u jednom trenutku bilo potpuno uništeno. „Vučitrnci brinu o svom groblju i uporno obnavljaju sve što može da se obnovi“, kaže profesorka Mitra Reljić autor knjige „Srpska groblja na Kosovu i Metohiji uništena spomenička i jezička baština“.
Domaćin slave Petar Elezović je za sve pripremio posluženje, ima se utisak da gotovo zna sve goste i da su došli na njegovu slavu u njegov dom. On zajedno sa sveštenikom Simom Čimburovićem brine o svima.
„Nadamo se i molimo da je vreme suše za srpski narod prestalo, da je vreme gladi, da je vreme oskudice i nevolja, ako ne završeno ono bar pri kraju. Da smo izvukli pouke koje treba da izvučemo“, rekao je arhimandrit Andrej iguman manastira Crna Reka.
Većina ovih ljudi, koji dolaze je navikla na život sa strahom, oni ga prepoznaju i suočavaju se sa njim na različite načine.
Iz obližnje auto perionice dopire zvuk sličan sireni. „Je li ovo sirena za uzbunu“ pita u panici jedna starija gospođa. Mladić do nje se smeje i kaže ona živi u Kosovskoj Mitrovici.
Ostrvo Svetog Ilije u Vučitrnu je mala oaza slobode, a ulazak u hram kao u katakombu, ispod nivoa zemlje, liči na ulazak u kosovsku zemlju. Taj prostor, crn od vatre i paljevina, se zajednicom ljudi koja ga voli izgleda kao da se nalazi iznad svakog straha. On svedoči duboku odanost, trpljenje i istrajnost naroda koji ne zaboravlja svoje duhovne i kulturne vrednosti.
Na tekstu, fotografijama i tonskom zapisu besjede narečenog Vladike Novobrdskog Argimandrita Ilariona blagodarimo predsjedniku Udruženja novinara Srbije novinaru i književniku Živojinu Rakočeviću direktoru Doma kulture Gračanica
Živojin Rakočević
Izvor: Politika
