Планина између неба с једне и мора с друге стране имала је врх и на њему капу. Није то било тако давно и није историја толико сурова, да би са себе збрисала крвави данак кољива са Језерског врха и обездушивање наше свете камене литице.
Има много планина које личе једна на другу, и које имају душу једног народа у себи, али је Ловћен једини мушкарац међу каменим вилама који је копан, бомбардован, гранатиран, преораван и никад уништен. Петровићи су имали обичај да поред погледа на земљу, државу и државне дубине, списе времена и књиге староставне, свој поглед понекад баце у Небо и упуте молитву за спас рода и народа. Знали су да на том педљу камена и безводној судбини молитва најбоље ниче и припија се на неку вишу димензију и раван – необјашњиво како, али је потврђивано унутрашњим миром пошиљаоца молитве према Свевишњем. Имао је Ловћенски Тајновидац визије Небеса, Ада и Пакла, визије Европе тог времена и усмена казивања свог стрица којима се солио народни дух. Испадало је и тада као и сада да су клетве биле љековитије од похвала, покуде су усавршавале врлину и само таквим нарацијама кротио се дух гордости, славољубља и властољубља ужегле црногорске племенске свијести. Из подвига је израстао језик, из језика опомене и укори а из укора сама суштина битисања на овом космосном шару са страстима које вуку у низину духа и океан који чувају разни Кербери. Горски вијенац и Луча микрокозма јесу описмењени Ловћен на језику Вука Караџића и усмених казивача народне лирске и епске поезије. Ако смо ми на кратко заборавили ко смо, шта смо и шта живот чини смисленим и са садржајима који живот значе, онда то сигурно нису заборавили наши непријатељи. Ако је требало да се уништи Црна Гора, обескоријени и искоријени оно светопетровско и хришћанско, било је упутно и препоручљиво ударити у врх. Код нас су врхови и врхунци оштри, штрче и боду очи, па је требало пошегати и порезбарити завјетни стуб – Цркву Христову и Крст који је Црну Гору водио у космосе и остављао је окупану и невину у хаљинама Господње свјетлости свом кратковидом потомству. Прича никад није промијенила своју радњу и садржај, дубински смисао свог казивања и преноса са кољена на кољено. Историја се немилосрдно играла са Ловћеном и с времена на вријеме поновила своју наказност и наопакост – било по Божјем допуштењу или промислу.
Да Сима Милутиновић није описменио Његоша, да му усуд није намијенио шачицу камена и здробљена братска срца на опоравак и помирења, може се казати да би Ловћен испод и Небо изнад били два знака, једина и јединствена по свом словном етосу, да Цетињског Пустињака науче нераспознајним знаковима преко пута, или оним Андрићевим који су остали поред пута непрегледани, непрочитани, нејасни и непрепознати. Можда што је Луча постала друга Библија ствара од Ловћена слике Јерусалима и Арарата, Кападокије и Свете Горе, лавре Кијевске… Отуда можда и брана да ловћенско рушење никад не буде документовано и написано, да му судбина није стављена на удицу филмског платна или кинематографске метраже како би се уронило у свијест и савјест потонулих црногорских генерација, како је планина Црква остала без себе и без свог олтара. Сваки обурдани камен је страница Псалтира и Јеванђеља, сваки лист Откривења са Патмоса и записи свих Светих отаца Христове Цркве. Планина Богомоља и седам пута сахрањивани Богомољац који је чекао да се проведри извише Горе Црне, да се распуши запушени косовско-метохијски Содом, данас поново срећу пресавијену историју и колонизована братска лудила. Мала сатанистичка чета хтјела је да озакони и укалупи његову Цркву и Горски вијенац у свој земни рам, а остало дјело да баци под ноге и опрља божанско надахнуће.
Луча се разлучила од земље и одлучила од кривих и прљавих, винула у Небеса и са Светим Петром и Светим Василијем Острошким запалила кремен уснулог Бога у народу. Кад је земаљско безакоње названо закон почело да стеже узде и дави пучину, тада су сви свети кренули у ријеке литијских лава и ерупција. Свака планина подсјећала је на вулканске главе, а мећаве, сјевери, зиме и сметови били су перје из дјечјег јастука. Олтарски Ловћен је проговорио, увезао разбратимљену историју, повезао и осолио све ратове, побуне, братоубиства и зађевице. Дух Ловћенског Тајновидог видара вирио је из литија, литургија, путира, акатиста и молебана. Свуда предосјећен и свеприсутан пео је завјетну Цркву сам на себе – као опомену народу који се не сјећа свог завјета и који другим нечињењима сакати своје честите руке.
Чак и ових дана када се Црна Гора прочишћава и демократизује, чује се да на Ловћену не може бити Цркве. Химна Црне Горе Ловћен назива светим олтаром у кога је заклет сваки Црногорац. Заклети и незаклети пјевају исту химну, имају истог Бога, живу Христову Цркву и обурдани Ловћенски завјет. Са ловћенским тајнама и ранама живи, умире и васкрсава Косовски завјет – она рана отворена 1389. године и пророкована Његошем неколико вјекова касније. Ово су кратке црте наших урвина и наших тешких судбина. Тегобно и ругобно лице народа и наша душа вапе за Ловћеном испод Ловћена. Отуда нема сценарија и режије за његову драму, зато на сликарско и филмско платно не могу „Сумрак Ловћена„ и остали Његошеви духови небеса и наднебесја. Отварач димензија, онај који помјера свјетове и покреће молекуле молитве на ватрени стуб уперен у Небо, друг и парњак свих Светих и тајновидих у Христу чека на наша срца.
До тада обурдана Ловћенска литица – страна свих светих књига извлачи се из простора и времена. Попела се сама на Небо и чека Црногорце да је спусте у лежиште из кога је истргнута и више пута распета и ишчупана.
Пењање уз Ловћен је падање са Неба и Висина. Ко не вјерује нек се помоли Ловћенском Тајновидцу. Има да се проведри свуда, чак и тамо гдје се није знало да има парче Раја. А оно је свуда гдје је Језерски врх.
А тај врх је у Црној Гори, Косовском завјету и датом аманету. Зато је камење љековито ставити на своја мјеста јер ће оно, ако не буде враћено у свој кутак, проговорити и бити нијеми свједок нашег нестајања. А Ловћен као Ловћен испет више себе сама – само ћути и гледа.
Литургија траје и не престаје! Ваљда Црногорци схвате да је на Ловћену смирај Црне Горе! А ако га не буде наћи ће се за један народ тужан крај и исписница из Књиге живих!
