Manastir Ravanicu, sa crkvom posvećenom Svetom Vaznesenju Gospodnjem, sazidao je Sveti knez Lazar između sedamdesetih i osamdesetih godina 14. veka.
U jednom starom rukopisu o njemu piše: Podiže iz temelja hram u slavu Vaznesenja Gospodnjeg vrlo visok i lep, utvrdi ga na četiri stuba i ozari ga živopisom, ukrasi ga zlatom i običnim ukrasom; obdari ga bogato raznim sasudima srebrnim i pozlaćenim. Ogradi ga gradom i utvrdi ga sa sedam kula; sagradi trpezariju, sazida ćelije i prilepi ih uz zid kao ptičija gnezda. Sagradi i drugi hram koji leži na istočnoj strani u podgorju toga mesta i podiže bolnice za bolesne monahe, za strance i raslabljene.
Na osnovu ktitorske kompozicije sa portretima kneza Lazara, kneginje Milice i dva njihova sina, Stefana i Vuka, završetak radova je bio pred skoro sami kraj Lazareve vladavine. Sveti knez Lazar nije žalio sredstava kako bi podigao i na dostojnoj visini održao manastir u kome je želeo da ima sklonište i za života i posle smrti. U povelji koju je dao Ravanici, naročito se naglašava da je sve što pripada manastiru sam otkupio i dobrovoljnom promenom imanja pribavio.
Posle Kosovske bitke i Lazareve pogibije, na Vidovdan 1389. godine, i prenosa njegovih moštiju iz prištinske crkve Vaznesenja u Ravanicu 1392. godine, manastir postaje mesto hodočašća i žiža oko koje se stvara kult kneza Lazara, kosovskog mučenika, a zatim i njegovih saboraca. Među očuvanim pohvalama novom mučeniku, dve su napisali ravanički monasi, ili već poslednjih godina 14. veka ili na samom početku 15. veka.
Osim ovog, stvorena je tradicija Ravanice i kao kulturnog centra u kome se neguje pisana književnost, a oko manastira se plelo i usmeno stvaralaštvo. Najveći broj narodnih pesama posvećen Kosovu i kosovskim junacima nastao je uz Ravanicu. Izgleda da je Ravanica već tada bila i neka vrsta monaške škole, ali se tek od XVII veka znaju imena pojedinih njenih učitelja – daskala.
U burnim i teškim vremenima za srpski narod posle Kosovske bitke, Turci su više puta plenili srpsku zemlju. Zabeleženo je da je Ravanica pustošena i paljena 1396, 1398, 1436, 1686/7. i krajem 18. veka u vreme Kočine krajine. Letopisac arhimandrit Georgije piše da su Turci posle konačne propasti srpske države (1459), opustošili Ravanicu i odneli svo zlato i srebro koje su u njoj našli.
Teško vreme za Ravanicu nailazi tokom Bečkog rata, od 1687. do Velike seobe Srba 1690. godine. Zapisi iz tih godina spominju kako je ona i tada paljena i pljačkana, a monasi ubijani, tako da je skoro zapustela. Jeromonah ravanički Stefan Daskal ostavio je spomen o teškim danima koje je Ravanica preživela krajem 17. veka. Po njegovom zapisu, u proleće 1690. godine patrijarh pećki Arsenije III Čarnojević sa 37 hiljada porodica beži ispred turske sile preko Dunava. Monasi iz manastira Ravanice uzeše Kneževe mošti i najnužniji inventar (bogoslužbene stvari, deo rukopisnih knjiga, veoma dragocen Jefimijin pokrov knezu Lazaru) i pridružiše se patrijarhu Arseniju. Za četrdeset dana tegobnog pešačenja stigoše u „srpsko selo“ Sentandreju, gde blizu obale Dunava, podigoše malu drvenu crkvu i u nju položiše mošti Svetog kneza 1697. godine. Ravanički monasi ostaviše Sentandreju i nađoše u šumi na Fruškoj gori zapusteli manastir Vrdnik, koji obnavljaju temeljno, a crkvu posvećuju Vaznesenju Hristovom, slavi njihove Ravanice. U nju položiše mošti Svetog kneza Lazara. Od tada se i manastir Vrdnik naziva Ravanica. Da bi se razlikovale dve Ravanice, dobiše epitete – jedna Moravska, druga Sremska. Sklapanjem Požarevačkog mira (1718.) između Austrije i Otomanskog carstva severna Srbija je pripala Austriji, pa i Ravanica. Od izbeglih monaha ostao je u životu samo jeromonah Stefan Daskal (učitelj) koji dolazi u Ravanicu, zatiče manastir sasvim pust, a pripratu u razvalinama. Od povratka 1717, do smrti, 1729. godine potpuno se posvetio obnovi Ravanice. Zbog nesebičanog rada na obnovi manastira, urađen je portret jeromonaha Stefana u priprati, severno od ulaznih vrata.
Kada su 1739. godine Turci potukli austrijsku vojsku, patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta je bio prinuđen da pređe u Austriju. Tada se i sve srpske crkve nađoše u teškom položaju, pa ravanički monasi odlučiše da sve manastirske stvari prenesu u Vrdnik. U ratovima krajem XVIII veka, bratstvo manastira Ravanice igralo je značajnu ulogu, posebno u vreme Kočine Krajine, kada Turci za osvetu, 9. aprila 1788. godine, jakim snagama osvajaju i pljačkaju i pale Ravanicu. Manastir je obnavljan u vreme Karađorđeva i kneza Miloša, a najviše za vreme arhimandrita Dionisija Popovića Đune, koji je bio nastojatelj manastira pune dvadeset dve godine (1842-1864). Arhimandrit Makarije Miletić je punih trideset pet godina bio starešina Ravanice (1908-1943). Za njegovo vreme na Vidovdan 1939. godine održana je veličanstvena proslava 550. godišnjice boja na Kosovu. Arhimandrita Makarija su streljali Nemci na Banjici 25. januara 1943. godine.
U istaknutom istorijskom značaju manastira Ravanice, posebno mesto pripada njenoj crkvi Vaznesenja. U svim elementima ona donosi nešto novo: i u arhitekturi, i u primeni dekorativne plastike i u živopisu. Ona je prvi spomenik novog razdoblja u razvoju srpske srednjevekovne umetnosti – Moravske škole, njenog najsamostalnijeg stvaranja u okvirima vizantijskog stila. Ravanička crkva je preživela sve katastrofe i sem rušenja priprate krajem 17. veka, ostala je pošteđena. Godine 1568. putopisac Anton Pigafeta, a 1789. i iguman Isaija, izričito tvrde da je crkva uvek ostala pošteđena. Pigafeta beleži da postoje samo četiri gradske kule, ali se divi lepim i očuvanim freskama. Najopsežnija restauracija crkve bila je u početku 18. veka, kada je priprata ponovo podignuta i dobila potpuno nov oblik. Ostala arhitektura crkve spolja nije skoro nimalo izmenila svoj prvobitni izgled.
Mošti Svetog kneza Lazara donete su prvi put u Ravanicu 1390. godine iz crkve Svetog Vaznesenja u Prištini. Godine 1690. ravanički monasi u Velikoj seobi nose sa sobom mošti u Sentandreju. Nakon sedam godina mošti su prenesene u Vrdnik u manastir Novu Ravanicu gde ostaju do 1942. Na zauzimanje mitropolita Josifa, profesor Radoslav Grujić prenosi mošti iz Vrdnika u Sabornu crkvu u Beogradu.
Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve 30. maja 1954. godine donosi odluku o prenošenju moštiju Svetog kneza Lazara u njegov manastir Ravanicu. Odluka se sprovodi tek 1988. povodom proslave šestogodišnjice Kosovske bitke. Mošti Svetog kneza Lazara svečano su ispraćene iz Beograda 28. juna 1988. godine na put po Srbiji dug više od godinu dana. Na putu ka Ravanici svetinja je boravila u sledećim mestima: manastir Nova Ravanica – Vrdnik, manastir Ozren kod Tuzle, manastir Tronoša, Loznica, manastir Petkovica, Osečina, Valjevo, manastir Ćelije, manastir Lelić, manastir Bogovađa, Lazarevac, Aranđelovac, Topola, Kragujevac, manastir Žiča, manastir Ljubostinja, manastir Studenica, manastir Nova Pavlica, manastir Gračanica, Priština, Kuršumlija, Prokuplje, Niš, Lazarica u Kruševcu, manastir Gornjak, Ćuprija.
Izvor: SPC
