ATANASIJE
Kad god je padao u vatru
Zaricao se da više neće;
Počinjao bi jedva čujnim
Monaškim glasom;
Ali slušajući od sebe
Iznošene i izlizane fraze;
Počinjao je da se nervira
I podiže glas;
I kako je podizao glas
Podizao je i svoju misao;
To ga je bodrilo
Da govori sve glasnije;
I kad bi visinom glasa
Upalio svetla u mozgu;
Povezao vijuge
I zaždio svaku ćelijicu;
I misao mu je dostizala vrhunac
A iz usta sukljao nebeski plamen;
Kako je govorio tako je i pisao
Počinjao je mirno raspredajući;
Zakukuljenu i zamumuljenu
Starostavnu povesnicu;
Ali bi mu brzo svrcnulo
Da skrene sa staze utaptane;
I sjuri se u fusnotu
Da izurla sebe;
Prepoznajući u današnjem vremenu
Starozavetne ljude i događaje.
Matija Bećković
