Dok god zvona u Pećaršiji, Dečanima, Gračanici, Deviču i drugim svetinjama zvone, naš narod, a posebno oni koji žele da se vrate u rodni kraj, zna i oseća da možemo da opstanemo samo ako živimo kao jedna velika porodica
Iguman Visokih Dečana Sava Janjić decenijama je jedna od najuticajnijih ličnosti SPC. On je prvi čovek crkve koga je naša i svetska javnost prepoznala kao sajber-monaha. Ostao je u aktivnoj i otvorenoj komunikaciji sa svim akterima kosovske krize – od lokalnog nivoa do najviših diplomatskih krugova. Uprkos stalnim pretnjama i opasnostima, Visoki Dečani su doživeli punu obnovu i napredak.
Da li je Vaskrs novi način shvatanja života i, uopšte, da li je on večno novi smisao čovekov?
Vaskrsenje Hristovo je pojava večnog života u ovom vremeprostoru i istovremeno uzvođenje čoveka i sa njim vascele tvorevine u novi način postojanja. Istovremeno, to je istorijski događaj koji postaje merilo novog poimanja smisla čovekovog života jer u svakome od nas stari čovek treba da umre, da bude raspet dobrovoljnom žrtvom ljubavi, da bi vaskrsao novi čovek u Hristu. Zato Vaskrsenje Hristovo večnu čovekovu čežnju za besmrtnošću projavljuje na novi način. Mi ulazimo u istinski večni život samo ako se sarazapnemo Hristu jer ćemo tako jedino i sa njim savaskrsnuti. Ova istina nije samo fraza već živi pokazatelj da je istinski život mnogo više od biološkog i da samo sjedinjeni u Hristu živimo večno jer individualna besmrtnost sama za sebe ne postoji. Istinski život je samo život u telu Hristovom, u njegovom svekosmičkom organizmu u kome je smrtno sjedinjeno sa besmrtnim i prolazno sa večnim. Promenom svesti, našeg uma – preumljenjem i pokajanjem postajemo saučesnici ove tajne pred kojom nestaje strah od smrti i prolaznosti i ostaje samo radost i beskrajno divljenje.
Vi ste iguman Visokih Dečana, živite u svetlu i okrilju najlepše balkanske crkve. Mnogi smatraju da je Vaskrs u Dečanima posebna svečanost, dajte nam malo detalja koji oslikavaju dečansku radost Vaskrsenja?
Manastir Visoki Dečani, kao i sve naše kosovsko-metohijske, ali i sve druge svetinje naše Crkve pravoslavne širom sveta, žive su duhovne radionice u kojima prolazno uzlazi u večno. One žive u neprestanom ritmu raspeća i vaskrsenja. To su mesta u kojima je nebo poljubilo zemlju i uznelo je u večnost. Zato je život u jednoj takvoj svetinji, a posebno u Visokim Dečanima, neprestani susret sa raspetim i vaskrslim Hristom, sa novim načinom postojanja. Stalno smo svedoci kako Bog deluje na ljude na ovom mestu, kako se iz skučenosti ovog vremena i prostora, svetskih briga i nevolja, odjednom otvara nova dimenzija postojanja, nova svest da ne živimo više mi sami za sebe, već da smo pozvani da Hristos zaživi u nama. U ove blagoslovene dane Strasne sedmice prolazimo celu bogočovečansku dramu spasenja, pripremamo se za Hristov uzlazak na krst koji je simbol raspeća svega onog što je prolazno i smrtno da bismo u noći uoči Vaskršnjeg jutra doživeli blesak svetlosti vaskrsenja koju izobražavamo radosnim pevanjem, svetlošću sveća, nezadrživom radošću koja se projavljuje kroz sve nas zajedno.
Iako su slike koje svedočite, koje znamo i vidimo, koje su postale naša opšta mesta nesumnjiva vrednost i lepota, Visoki Dečani su, ipak, ozbiljno ugroženi. Kako vi vidite rešenje ove situacije, ponajpre u vašoj neposrednoj manastirskoj okolini?
Manastir Visoki Dečani sa svojom burnom istorijom i naročito svim onim što se dešavalo poslednjih godina, jedan je od simbola i primera ugroženosti baštine, monaških zajednica i cele naše Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji. Život bez teškoća teško da postoji, ali jedan od glavnih preduslova da omogućimo normalan život našoj Crkvi sa svojim sveštenstvom, monaštvom i vernim narodom na Kosovu i Metohiji jeste potreba da se našoj Crkvi obezbedi poseban pravni položaj pod međunarodno gaarantovanom zaštitom koji bi, koliko je to moguće, doprineo rešavanju problema s kojima se suočavamo i nadasve omogućio miran život, zaštitu našeg identiteta, verskih sloboda, imovinskih prava i obezbedio ekonomsku održivost jer naše zajednice prvenstveno žive od svojih ruku i truda. Dečanima je dodatno potrebna i posebna bezbednosna zaštita, imajući u vidu sve dosadašnje napade na manastir. Ovakva rešenja nisu sama po sebi politička pitanja već opštecivilizacijska i mnogo je primera u Evropi i svetu gde je ugroženoj kulturnoj i verskoj baštini i zajednicama koje u njima žive obezbeđena posebna zaštita. Ona upravo treba da bude u službi jačanja verskih sloboda za sve na Kosovu i Metohiji i čuvajući ono što je ugroženo, istovremeno moramo svi da radimo na jačanju razumevanja i prevazilaženju svih predrasuda. Uostalom, Dečani su simbol susreta različitih umetničkih tradicija i primer gde su vekovima ne samo pravoslavni Srbi već i ostali ljudi koji ovde žive, u ovoj svetinji prepoznavali dom Božiji. Upravo sa tim ciljem na umu treba tražiti i najbolja rešenja.
Kontekst Kosova i Metohije podrazumeva širinu našeg identiteta i predstavlja deo jedinstvene celine sa srpskim narodom koji je uspeo da se ovde održi. Kako u tom jedinstvu i simbiozi naroda i crkve vidite budućnost?
Srpski narod je već vekovima ovde na Kosovu i Metohiji, gde je kroz svoju duhovnost i kulturu formirao ono što čini srž našeg narodnog identiteta, gde god Srbi danas živeli. Političke realnosti su u stalnoj promeni, kako to uvek biva u istoriji, ali jedino u čvrstoj rešenosti da živimo kao svoji na svome, zajedno sa svim drugim ljudima dobre volje, moći ćemo da i budućim generacijama predamo ono što smo mi nasledili od starijih. Srpski narod je posebno specifičan po tome što pored političkih i geografskih realnosti živi nadasve kao narod koji svoj najdublji identitet vidi u vernosti svojoj veri i tradiciji. Takav identitet suštinski ne zavisi od politike i otvoren je za sve koji traže zajednicu u onim vrednostima koje su i nas povezale. Kroz tradiciju Sv. Save i Nemanjića, Sv. kneza Lazara i drugih velikih ličnosti naše istorije, od jednog plemena postali smo narod Božiji, koji svoje bližnje prepoznaje ne samo među onima istoga jezika i običaja već u svima onima koji dele sa nama veru da je „za malena zemaljsko carstvo, a Nebesko od sada i doveka”. Takvom narodu, po rečima jednog ranohrišćanskog spisa, „svaka zemlja je otadžbina, ali u svakoj zemlji su stranci”. Svođenjem identiteta jednog naroda na politički identitet gubi se ovaj dublji smisao. Narodi koji isključivo žive etničkim identitetom, koji je najvećim delom u današnjem obliku stvoren u poslednjih nekoliko vekova, stalno su u međusobnom konfliktu zbog teritorija, vlasti i moći. Narod koji živi hrišćanskim identitetom je kao drevni jevrejski narod, narod koji ima misiju i koji sve druge priziva na zajednicu. Zato se i svi hrišćani suštinski smatramo Novim Izrailjem, a naša istinska otadžbina je jedino Nebeski Jerusalim. Naša bogosluženja i svetinje samo su orijentiri i svetila na tom putu ka večnosti, a ne idoli i oltari nacije kojima se klanjamo, a zaboravljamo da Boga treba uvek prepoznati u drugome kao i da je Bog došao da sve spase i privede u poznanje istine.
Da li osećaj ugroženosti povećava vezu između crkve i naroda i da li nekom povratniku koji živi potpuno sam u Metohiji crkva, sveštenik ili vi lično možete biti tačka oslonca i izvor sigurnosti?
U teškoćama smo uvek svi bliži jedni drugima i zato kao Crkva uvek smo jači kada smo na krsnom putu. Teške ratne i posleratne godine na Kosovu i Metohiji dodatno su povezali sve nas koji se sakupljamo oko naših svetinja. U periodima lagodnog mira, ako ga je ikada i bilo, Crkva je gledana kao neka organizacija u kojoj se može doživeti nešto lepo i naći privremena uteha. U ovim godinama posebno smo svedoci da Crkva i narod nisu dva različita pojma, već da istinsku nadu kao narod nalazimo samo u onoj meri u kojoj živimo verom i nadom Crkve, a sveštenstvo i monaštvo svoj smisao vidi samo u onoj meri u kojoj autentično živi Hristom i brine o vernom narodu, upućujući ga na put istine, pomažući mu i hrabreći ga. Otuda nam crkve nikada nisu bile punije i naših vernika sa Kosova i Metohije i brojnih poklonika i posetilaca iz celog sveta. Zato dok god zvona u Pećaršiji, Dečanima, Gračanici, Deviču i drugim svetinjama zvone naš narod, a posebno oni koji žele da se vrate u rodni kraj, zna i oseća da možemo da opstanemo samo ako živimo kao jedna velika porodica. Otuda dok god živimo kao Crkva, sve političke podele mora da nam budu strane. Svaki čovek može da ih ima, ali su one samo za ovog sveta i veka. U Crkvi, a posebno kada se ona projavljuje kao čudesni događaj u Svetoj liturgiji nema nikakvih podela i nesloge. Pozvani smo da živimo kao jedan hleb Gospodnji, kao jedno telo, a ne kao grupice razjedinjenih ljudi koji traže ideologiju koja će im doneti prolaznu korist i utehu. Samo kada tako živimo, osećamo duboku sigurnost i nadu, samo tada možemo istinski da osetimo i doživimo Vaskrsenje koje počinje i sada i ovde i nastavlja se u večnosti.
Da li živimo u svetu koji se tehnološki savršeno povezuje, a ličnosno isto toliko razdvaja?
Tehnologija, kao i sve što je Bog preko čoveka dao, svoj smisao ima samo koliko omogućava da kao ljudi izrazimo svoju kreativnost i to na zajedničku korist. Nažalost, tehnologiju danas mnogi doživljavaju kao sredstvo jačanja individualne svesti koja razdvaja od drugih. Ona tada postaje razlog otuđenja i disfunkcionalnosti života, posebno kod mladih. Mladi ljudi posebno moraju da uče da smisao života mogu da jedino nađu kao ličnosti, a ne avatari na društvenim mrežama ili video-igrama.
Da li Vaskrs i dubina Vaskrsenja Gospodnjeg mogu biti osnova veze između čoveka i čoveka, između čoveka i Boga?
Vaskrsenje Hristovo koje je neodvojivo od njegovog raspeća i predstavlja njegov konačni smisao i ishod u svojoj osnovi ima za cilj ne samo vaspostavljanje izgubljene zajednice čoveka i Boga već jačanja svesti o suštinskoj povezanosti između svih nas i cele tvorevine. Gospod na krstu nije paćenik i tragični lik u drami ljudskog slepila i zavisti, već car slave koji raširenih ruku grli vascelu tvar, koji voljno strada iz ljubavi. Krst u svetlosti Vaskrsenja postaje istinsko drvo života koje povezuje ovozemaljsku horizontalnu dimenziju postojanja sa duhovnom dimenzijom koja svemu stvorenom daje smisao jedino u tajni Hrista. Zato je Vaskrs sveradosni praznik, praznik priobretenja istinskog postojanja, smisla života i radosti. Živeći kao razdvojeni pojedinci, svako u svom životu i brigama gubimo svest da samo u Hristu možemo da vidimo i sagledamo istinski smisao života. Pojedinačno vidimo samo segmente koje tumačimo na jedan ili drugi način, a po apostolu Pavlu mi „um Hristov imamo” i u toj svesti povezanosti svega u Hristu i kroz Hrista blagodaću Duha svetoga sa Ocem nebeskim. Otuda se autentični život u Bogu prepoznaje samo ako svoju zajednicu sa Bogom u ljubavi projavljujemo u stalnom podvigu da u toj ljubavi poznamo Boga u drugima i njegovu premudrost u vasceloj tvari koja sva diše Duhom svetim.
U svetlu praznika Vaskrsenja, u svetlu svetinja Kosova i Metohije iz iskustva, narodnog, šta je vaša poruka sukobljenim svetovima, mržnjama i podelama?
Vaskrsenje Hristovo je praznik radosti u kojoj sve sija Hristom i u njemu se sve obnavlja. Tajna Vaskrsenja zato poziva sve da se zajedno sjedinimo u Hristu i zagrlimo jedni druge praštajući se Vaskrsenjem, to jest nalazeći prostora u sebi da drugog vidimo kao deo sebe i deo velike Tajne Božije, a ne kao suparnika i neprijatelja. U istinskoj veri zasnovanoj na Vaskrsenju Hristovom ne može da bude mržnje i sukoba. Gde god imamo podele i ratove i sukobe, tu caruje mrak i nepoznavanje ljubavi Božije, tu ljudi izmučeni duhovnom žeđu i odsustvom poznanja života kopaju sebi „bunare isprovaljivane” a ne znaju da nađu „izvor vode žive”. Kao hrišćani, a posebno ovde na Kosovu i Metohiji i pored svih teškoća koje nas snalaze, treba da budemo mirotvorci i blagovesnici i da ne dozvolimo da u naša srca uđe ogorčenost. Radost koja nam je data u Hristu i koja se izliva kao voda živa iz svetinja Božijih treba da slobodno teče i napaja sve one koji su žedni večnog života.
Živojin Rakočević
Izvor: Politika Online
