Kad je vojska kralja Nikole 1912. udarila „Onamo, namo, za brda ona / đe nebo plavo savija svod…“ i spustila se u metohijsku ravnicu, na Lučindan je sloboda banula i u Vitomiricu, selu koje je po predanju dobilo ime po knezu Vitomiru.
Na vitomiričkom groblju smeštenom u centru sela (biće da su u pravu oni koji smatraju da je izmeštanje grobalja iz naseljenih mesta došlo sa osekom vere), u hladu krošnji visokih stabala počivaju sveštenici, ratnici i težaci, vredne domaćice i jednogodišnje bebe…, obrazovani i oni koje je, sticajem okolnosti, knjiga mimoišla. Tu počiva i Marko Vukmirović, perjanik knjaza Nikole koji je, uz učešće u mnogim bitkama, stizao i da čita. U Ratnom dnevniku 1914–1916 imenjaka mu Marka Martinovića stoji da je Vukmirović bio pretplatnik Ogledala Srpskog za 1895. godinu. Zato ne čudi što mu je, prema svedočenju njegovih potomaka, knjaz poverio na brigu i vaspitanje svog malenog unuka Aleksandra, budućeg kralja Jugoslavije. Savršeni osećaj mira pri pogledu na ovo groblje ponajpre pruža blizina crkve i podsećanje na prve hrišćane koji su, po prestanku njihova progona, preminule sahranjivali u crkvi ili uz crkvu, uvereni u molitvenu zajednicu živih i upokojenih u Hristu.
Rešeni da obnove život na nekadašnjem posedu kneza Vitomira, domaćini prispeli iz primorskih i brdskih krajeva Crne Gore su odmah po oslobođenju 1912. posred groblja podigli crkvu brvnaru i, u čast pobede nad Agarjanima, posvetili je Svetom apostolu Luki. U njoj će se služiti sve do podizanja nove. Kako su iznova naišle ratne nevolje, na izgradnju se moralo pričekati. Uporedo sa krčenjem šikare, prikupljana su sredstva za gradnju jačeg hrama. Prvi prilog dao je lično knjaz Nikola. Crkva sa trikonhalnom osnovom, kakve nazivaju još i apostolionima, zidana je od dragocenog oniksa iz Pećke banje, istog onog od kojeg su, u kombinaciji sa dečanskom brečom, zidani i Visoki Dečani. Veliko osvećenje Crkve Svetog apostola Luke zbilo se 1938. godine. Ostalo je zabeleženo da je službom načelstvovao tadašnji episkop prizrenski Serafim (Jovanović), da je prisluživao prota Toma Knežević te da je svečanosti prisustvovao izaslanik kraljevskog dvora.
Samo tri godine kasnije započeće Drugi rat i stradanje nepokornog episkopa Serafima, poput tolikih drugih episkopa širom srpskih zemalja. U nedavno objavljenom tekstu Borisa Subašića piše da episkop Serafim počiva na groblju Tufina u Tirani te da njegovi potomci uzalud pokušavaju da ga prenesu u Srbiju. Subašić, između ostalog, beleži i to da, uprkos zvaničnoj albanskoj verziji o njegovoj dostojnoj sahrani po upokojenju 13. januara 1945. godine, činjenica da je vladika sahranjen u pozajmljenoj odeždi i da sveštenstvu pristiglom iz Prizrena nije dozvoljeno da ga obuku u njegove odore, ukazuje na to da je vladika Serafim usmrćen batinanjem, jer nije pristao na potčinjavanje Srpske pravoslavne crkve Albanskoj pravoslavnoj crkvi.
Nakon potonjeg rata i progona srpskog stanovništva iz sela (Milorad Đoković koji je pokušao da ostane na dedovini, poput tolikih drugih, optužen je za ratni zločin i više od četiri godine nedužan mrakuje u zloglasnom podujevačkom Alkatrazu), vandali nisu mimoišli ni vitomiričko groblje, a ni Crkvu Svetog Luke. Iako nije srušena, raskrovljena je, a njena unutrašnjost potpuno demolirana. Nije pošteđena ni Časna trpeza, dar Jovana Šurbatovića.
Sveštenstvo i monaštvo Raško-prizrenske eparhije, kao ni ono Mitropolije crnogorsko-primorske na čelu sa episkopima Teodosijem i Joanikijem nije zaboravilo ranjenu Crkvu Svetog Luke, ali je do pre četiri godine malo ko sa strane navraćao da je vidi i olakša joj rane. Sve dok se Momirka, odiva Vukmirovića (udata za Markovog unuka) nije vratila i, po blagoslovu vladike Teodosija, nastanila tu, u kućici pored samog hrama. Njen povratak osokolio je pojedince i humanitarne organizacije, posebno one koje predvode mladi ljudi, i obnova crkve, kao i oporavak groblja i uređenje okolnog prostora započeto je punom parom. Smenjuju se pregaoci svakojakih znanja i zanimanja, a Momirka se, uprkos ne malom fizičkom naporu koji iziskuje opsluživanje radnika i brojni drugi poslovi, samo raduje što posao teče po planu i što svaki čas, uz priloženu fotografiju, može da izvesti vladiku i bratstvo Visokih Dečana, koji bdiju nad obnovom svetinje, o još jednom obavljenom poslu. Zahvaljujući Momirki, danas retko ko od onih koji krenu u pohode Dečanima i Pećkoj majci ne obiđe i Crkvu Svetog Luke.
Tu ću se po ko zna koji put uveriti da Zavet čuvaju ne samo oni koji žive na Kosovu i Metohiji (jest da, pripisujući nam tu ulogu, dobronamerni ljudi žele dodatno da nas obodre, ali mi znamo da i nâs ovde ima „od svake ruke“) nego, i pre svega, oni kojima je Sveta zemlja u srcu, ma gde živeli. Marko Starčević je, u organizaciji užičke humanitarne organizacije „Luča“ prvi put krenuo na pokloničko putovanje po Kosovu i Metohiji u martu ove godine. Pri obilasku Crkve Svetog Luke, pažljivo je slušao Momirkin „raport“ o tome šta je sve dosad urađeno i da je na redu podna hidroizolacija. Kako i priliči pravom hrišćaninu, Marko se suzdržao da pred svima izgrli svoju nameru, nego je, sačekavši da njegovi saputnici izađu, Momirki kratko saopštio da je vlasnik firme upravo za hidroizolaciju i da bi taj posao u crkvi rado besplatno uradio.
Mladi Užičani Marko, Bojan, Nikola i sedamnaestogodišnji Aleksa, sa njima i dvadesetčetvorogodišnji Valjevčanin Filip, stigli su nedelju dana pred Petrovdan. Nikad nisam videla veselije trudbenike. I smernije mlade ljude koji svaki obed služen za okruglim stolom u hladu visokog borja započinju molitvom i sa zahvalnošću Gospodu što su tu, na zavetnoj zemlji. Ćutljiv je i, reklo bi se, preozbiljan za svoje godine jedino Filip. Jedino je on rodbinski vezan za Kosovo i Metohiju i, još nerođen, morao osećati neprebol svoje roditeljke. Tokom razgovora ću saznati da je Rajko Milenković koji je kidnapovan 14. novembra 1999. godine nadomak svog stana u Kosovskoj Mitrovici Filipov deda po majci.
Za doručak je, po pravilu, zadužen Nenad Milivojević, Momirkina desna ruka iz Šatornje kod Topole. Dok prinosi tri tepsije posne pice, svi uz osmeh konstatuju da boljeg majstora od Nenada nema. Na Kosovo i Metohiju je prvi put došao o Mitrovdanskim zadušnicama 2024. Došao i ostao. Tužan je što po sili novog kosovskog „zakona“ uskoro mora na tri meseca napustiti pokrajinu, da bi se ponovo vratio. Svi smo saglasni sa Momirkom da Nenada valja ovde što pre oženiti; time bi se em uklonila prepreka koju je nametnuo prištinski „zakon“, em bi se moglo sudelovati pri izboru neveste. Pametni i u aktuelne prilike veoma upućeni mladić se, tobože pristajući na tuđi izbor, zagonetno smeška, koliko da ne kvari dobro raspoloženje.
Četvrtak je u Visokim Dečanima poseban dan. Trudbenici su prekinuli posao malo ranije, kako bi stigli da se umiju i preobuku i kako bismo na vreme sigli na večernju službu, potom i celivli Svečeve mošti. U polumraku i uz plamen sveća iza pevnice i iz oltara dopirao je čudesni monaški poj Molebnog kanona Svetome kralju. Sa Srbima sve vreme stajahu i troje Nemaca (dvojica muškaraca i žena) u uniformama te grupa slovenačkih pripadnika Kfora. Posle službe se, kako je već uobičajeno kod Dečanaca, uz posluženje razgovaralo, ispijala još jedna čaša radovanja.
Okrepljeni molitvom, pregaoci su sledećeg jutra bili još poletniji. Moraće da odu i ponovo se vrate, jer im je neplanirano u deo pao još jedan, nimalo lak posao. Razumevši da će predviđeni slojevi – hidroizolacija, pa instalacija za podno grejanje, preko nje „košuljica“ i na kraju kamene ploče, podići pod za celih 15 sm, isto toliko skratiti ulaz te iznuditi skraćivanje tek postavljenih novih dveri, visprena Momirka je, uz komentar da će vladika, onako visok, pri ulasku u crkvu morati da se saginje, iznela plan. Nema druge nego da se postojeći pod ukloni i tih 15 sm dobije u dubini. Pet dana je trajao mukotrpni posao razbijanja starog poda i odvoženja izlomljenog betona izvan crkvene porte. Na kraju su, uz pomoć laserske sprave, obavili nivelaciju. Na zemljani pod će se najpre postaviti armatura, zaliti betonom i tek kad se beton osuši, Užičani će se vratiti da obave prvobitno obećani posao.
Iako će uskoro ponovo doći, rastanak uz čvrste zagrljaje bio je detinje emotivan; kao kad se deca rastaju od majke. Ovde sve ima posebno mesto u srcu, pa i verni psić Đole i malo distancirani Žućo kojima su momci pritrčavali da se pozdrave. Odlazak najteže pada Nikoli. Ovaj dvadesetpetogodišnjak na svaki podatak o stradanju ljudi i svetinja na Kosovu i Metohiji odgovori suzom. Posle oseti potrebu da se pravda: šta ću, takav sam. A ja sam mu, razumevši njegove suze (kakav li je to čovek kojeg ne boli?), citirala reči profesora Predraga Pipera: „Da bi se nešto istinski pojmilo, mora se najpre kroz srce propustiti. A da bi se kroz srce propustilo, mora se doći i videti.“
Izvor: Pokret za odbranu KiM
