Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија коју је изговорио на Велики петак, 14. априла 2012. године, а у којој тумачи значење изреке – Убићу Бога у теби.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Када неко пријети некоме, онда најстрашнија пријетња је увијек била, па и до данас остала, а која гласи: Убићу Бога у теби!
Кад се каже убићу Бога у теби, то значи – убиће оно што је најдубље у теби. Не само што ће убити тебе као човјека и твоју човјечност, него ће убити и оно што је дубље од тебе самога, оно на чему човјек почива, што је темељ и основа људскога и човјековог бића. Та пријетња прати људски род од Адамовог пада па ево до данашњега дана. Људи и земаљски народи, нарочито они помраченога ума и срца који су се отуђили од Бога, од Божије љубави, свјетлости и Божије доброте, чија је душа помрачена непрекидно на овај или онај начин, на свим земаљским језицима понављају те ријечи и врше то насиље, тај злочин убијање Бога у људском срцу, у људском уму, у људском бићу.
Све те пријетње и сва та богоборна дјела и чинови кроз историју сабирају се у овај дан, у Велики петак, јер управо на Велики петак врхуни убијање Бога у човјеку, прогоњење Бога из људског бића, из људске историје. Покушај спречавања да Бог освијетли тмине и дубине људског бића и људске историје – да људску природу васпостави у њену првобитну љепоту.
Јуда Искариотски и Јудини сватови настављају тај прогон Бога и то убијање Бога на најразличитије начине. Овај начин – како је Јуда издао Христа Господа свога учитеља, и како је покушао да убије Његов лик у себи и у другим ученицима, и у изабраном Божијем народу онога времена, уз помоћ првосвештеника и фарисеја; уз помоћ избезумљеног народа онога времена; уз прање руку ондашњег судије Понтија Пилата. Како је то покушао, то смо видјели, то чујемо и тога се сјећамо ових светих дана када прослављамо Страдање Христово, када се поклањамо Страдању Његовом у нади и у вапају, да нас Господ удостоји и Његовог Светог Васкрсења.
Двије врсте људи постоје на земљи. Постојали су и постојаће и убудуће. Људи који обоготворују себе, који ради себе и својих интереса прогоне Бога из овога свијета сматрајући да им Бог и не треба, да они могу сами да ријеше сва питања своја, свога живота. И други људи – људи просвијећена ума, чистога срца, огледају се у великој и светој Тајни лица Божијега; у Тајни Онога који је обликовао људску природу Својом руком задахнувши је дахом живота. Људи који су заједно са пастирима и са ангелима, када се Господ јавио поставши човјек силом Духа Светога од Пресвете Дјеве, који су му пјевали ону пјесму Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља; људи који су пратили његов живот овдје на земљи, на првом мјесту његови ученици, његови апостоли, жене мироносице, а ево и учени Јосиф Ариматејски и Никодим, који га скидају са Крста, Његова Пресвета Мајка, онај Симеон Богопримац који га је примио у своје наручје и изговорио оне знамените ријечи које и ми поновисмо ”сад одпушташ у миру слугу свога Владико, јер видјеше очи моје Спасење Твоје које си припремио пред лицем свих народа. Ти људи који су повјеровали у Христа Господа, који су га исповједили и исповједају као Бога свога и Спаситеља свога, они са љубављу приступају Његовом гробу, са љубављу цјеливају Његово страдање и Његово распеће, одговарајући својом љубављу на Његову Божанску бесконачну љубав. Јер, шта је друго распеће Христово и Његово страдање, до откривење и даривање најсавршеније љубави роду људскоме.
Преко Крста је Бог открио своју вјечну љубав и потврдио да нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за пријатеље своје, за ближње своје. Та љубав је заблистала у Тајни Христовог распећа, у Тајни Његовог погребења. Та љубав Божанска је она која се дотакла срца Његових првих ученика, иако су се и они поколебали. Која се дотакла срца жена мироносица и наравно Његове Пресвете Мајке. Љубав која је обасјала после тридневног погребења свјетлошћу свога Васкрсења исток и запад, сјевер и југ. Обасјала све дубине и висине и ширине Божанске творевине. Та љубав, она грије, она загријава људска срца кроз вјекове. Љубав Божија и љубав оних који су завољели Господа свога свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом, а таквих је било кроз вјекове и има их. Шта је друго Црква Христова, него је сабрани народ Божији свих земаљских народа и сабиран кроз вјекове. Сабиран око Крста Христовога и око лика Христа Господа Васкрслога. Сабрани око Њега, просвећени Њиме и освећени су сви они који су се кроз вјекове поклањали Његовом дуготрпљењу, Његовом страдању и просвећивали се Његовим Васкрсењем. Тако је то било кроз вјекове, тако је то и данас.
И данас има не мало оних људи који убијају Бога у људима, убијају Бога у себи, али у исто вријеме и не мало оних који примају Христа Господа као Бога свога и као Спаситеља свога. Ми смо живјели у једном времену великог безбожништва. Великом по великоме злу и злочину. Управо убијање Бога у људима и прогоњење Бога је била једна од основних идеја читавих система који су прошли, али добро би било да се то завршило, него се и наставља данас. И савремени човјек, и Европе и Азије и Америке, и других континената, на овај или онај начин, по много чему придружује се среброљубљу Јуде Искариотскога. Среброљубље је продало Христа. Среброљубље је оно које и данас трује милионе људских душа, којим они замјењују управо лик Христов, лик Божији, Божанску љубав и ометају у себи пламсање човјекољубља и љубави на коју је призван човјек. Они који су у Христово вријеме, у вријеме Његовог распећа, викали Њему распетоме: Ако си Син Божији сиђи с Крста. Другима си помогао, а себи можеш ли помоћи? Та руља, та маса бесловесна је викала: ”Распни га, распни га! Дај нам разбојника Вараву. А њега, Сина Божијега, распни!” Глас те руље одјекује и данас широм свијета, а ми – Његови ученици, као и они први ученици и прве жене мироносице, ево поклањамо се Његовим страдањима, Његовом распећу. Исповједамо Њега као Бога свога и Спаситеља свога и остајемо свједоци Божанске љубави јављене и откривене кроз Христа Господа, кроз Његово Распеће и Његово Васкрсење и постајемо носиоци те Божанске љубави и те Божанске свјетлости.
Тако да се и на овај Велики петак поклањамо дуготрпљењу Господњем и спремамо се да прославимо славно Његово Васкрсење, прослављајући кроз Њега и у Њему Бога кога нам је Он јавио и кога нам је открио, Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега коме нека је слава и хвала, у вијекове вјекова. Амин!
