Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, у девету недјељу по Педесетници, на празник Светих апостола и ђакона Прохора, Никанора, Тимона и Пармена, 10. августа 20205. године, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог великомученика Георгија – Бијела, код Шавника.
Митрополиту су саслуживали: архимандрит Исаија (Крговић), игуман манастира Бијела и протојереј-ставрофор Петар Крговић, парох граховски уз молитвено учешће вјерног народа.
Након причешћа вјерника, Митрополит се бесједом обратио сабранима, подсјетивши да је манастир Бијела светиња која више од 800 година сија дурмиторским крајем од краља Светог Јована Владимира до данас и до краја свијета и вијека ће, ако Бог да.
Тумачивши прочитано Јеванђеље и подсјетивши на апостола Петра, који је, како је казао ”предњачио испред свих апостола” па и у овој жељи да корача узбурканим језером, Митрополит Методије је рекао да сваки корак који хришћани направе у овом животу, заправо представља корак по води.
”Док год гледамо у Христа, право у Њега, не тонемо у овом животу. А идући и живјећи по Божијим заповјестима и по Његовој науци – то је лудост за овај свијет и логику овога свијета”, казао је Владика Методије.
Он је скренуо пажњу на Петров страх и појаснио да његове невоље у узбурканој води почињу оног тренутка када је скренуо поглед са Христа и када је његову пажњу преокупирало оно што се дешава око њега – велики таласи, вјетар, дубина језера, те додао да се то дешава са сваким хришћанином који се у покушају да иде за Христом, смете невољама овога свијета.
”Поглед држећи на Христу и на Његовом лику значи непрестано се сјећајући Њега. Зато је апостол Павле рекао: ’Непрестано се молите.‘ Кад помињемо стално Његово име, у сваком тренутку – Њега оприсутњујемо овдје и сада. У овом тренутку, међу нама, као што смо Га оприсутнили овдје и гдје је Он реално међу нама, сада у овом тренутку у овом храму гдје смо се сабрали и Он заједно са нама, својим благодатним енергијама у светим Тајнама Тијелом и Крвљу Његовом којима смо се причестили”, рекао је Митрополит будимљанско-никшићки господин Методије.
Владика је поучио да оваплоћење Господа Исуса Христа, Његов долазак у овај свијет и сва дјела и чуда која је чинио имају само једну сврху – да они који су га пратили ”виде, осјете опипљиво и увјере се да је Он Син Божји”.
”Због чега је то нама данас овдје битно? Христос као Син Божији, значи онај који је раван Њему, који је Његов Јединородни Син, који је од беспочетног Оца рођен и Дух Свети који од Оца исходи, који су равноправна, равнославна божанства – и Отац и Син и Дух Свети имају божанску природу и они су апсолутна другост у односу на све остало што је Бог кроз Сина Свога створио, дакле, целокупна творевина нема ништа заједничко по суштини и својој природи са својим творцем, а Онај који је све створио у једном тренутку када је овај свијет почео да пропада и да гине због гријеха људскога, кроз који се уселила болест и смрт и пропадљивост и пролазност у овај свијет, онда је Бог послао Сина Свога у овај свијет, не тако што ћемо ми гледати Њега само као божанство и силу, него тако што ће постати један од нас, у потпуности и по свему, узевши људску природу на себе”.
Поставивши питање – зашто је било потребно да Бог то уради, Митрополит Методије је казао да је то био начин да се цјелокупна творевина Божија, на челу са човјеком, у личности Христовој, спаси.
”Зато што је то био једини начин и јесте, да се цјелокупна творевина, на челу са човјеком који је као круна те творевине коју је Бог створио, не само видљивог и материјалног, него и невидљивог свијета, сви ангелских и бестјелесних сила небеских, које су такође створене, човјек је круна цјелокупног стварања, и узевши на себе човјечанску природу у својој личности, Христос је сјединио божанско и човјечанско и тада се у том сједињењу и у тој заједници, а то је једини начин гдје је могла творевина да се сједини са својим творцем, у личности Христовој, се спасила. И он поставши човјек, остао је до краја и непромјењиво Бог. Није постао човјек привремено, постао је на сву вјечност. Зато је Богочовјек.”
Он је закључио да је у нашим временима далеко лакше ићи за Христом, него у вријеме апостола, због, како је рекао, мноштва трагова и знакова које је Христос оставио по цијелој Васељени.
”И овдје није штедио у нашем српском православном народу, кроз вјекове. Гдје се год окренемо ту су мошти Светих Божијих угодника, које нам је дао као утјеху. Онда се вазнио на небеса и сјео с десне стране Оца, поставивши људску природу изнад цјелокупне творевине, и ангелских, и архангелских сила, сједнувши с десне стране Творца на престолу небеском, тиме показавши шта је назначење и будућност – шта је Господ планирао и наумио за човјека у свом предвјечном плану о стварању овога свијета и домостроју Његовог спасења. Зато нема ништа љепше, иако то некима изгледа као највеће лудило, живјети данас, поготово у овом времену, хришћанским животом. Нема ништа љепше него ходати по води овога свијета упртим очима у Христов лик и бројећи дане да прођу овоземаљског привременог живота, да се прибројимо заједници небеској светих наших предака и Светих отаца, славећи и гледајући лице Христа васкрслога“, рекао је Митрополит будимљанско-никшићки господин Методије, у закључку своје бесједе у манастиру Бијела.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
Приредила: Оливера Балабан
