Patrijarh Porfirije: Gledano običnim ljudskim očima – kada stojimo svi zajedno moleći se pred odrom Stajinim – mogu reći da je ona mogla biti spremna bilo kada, jer je bila supruga, bila je majka, bila je baka, bila je komšinica. Sve što je bila, svugde i na svakom mestu, bila je isključivo i samo ljubav.
U četvrtak, 30. decembra 2021. godine, u Svetovaznesenskom hramu u Čurugu, svetu zaupokojnu Liturgiju povodom upokojenja Staje Sladojević, majke Njegovog Preosveštenstva Episkopa zvorničko-tuzlanskog gospodina Fotija, služio je protojerej Miladin Bokorac, arhijerejski namesnik žabaljski, uz sasluženje više sveštenika Eparhije bačke. Molitveno su prisustvovali Preosvećena gospoda episkopi osečkopoljski i baranjski Heruvim i hvostanski Justin, vikar Patrijarha srpskog.
Posle svete Liturgije, pomen novoprestavljenoj sluškinji Božjoj Staji služio je iguman Gavrilo iz manastira Ozrena.
Posle pomena, u Svetovaznesenskom hramu čin opela nad telom novoprestavljene sluškinje Božje Staje služio je Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije. Svetejšem Patrijarhu su sasluživali preosvećena gospoda episkopi bački Irinej, zvorničko-tuzlanski Fotije, dalmatinski Nikodim, osečkopoljski i baranjski Heruvim, toplički Jerotej, hvostanski Justin, kao i sveštenomonasi, sveštenici i đakoni iz više eparhija Srpske Pravoslavne Crkve.
Posle pročitanog jevanđelskog odeljka, Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je izgovorio besedu nad odrom novoprestavljene Staje Sladojević:
„U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Braćo i sestre, sabrali smo se u ovaj velelepni hram u mučeničkom mestu Čurugu, u hram iz kojeg su se stolećima dizale molitve Gospodu, ali isto tako projavljivala i potvrđivala istinska, prava vera, vera u Hrista, Živoga Boga, Sina Božjeg koji je došao u svet i koji je na sebe uzeo ljudsku prirodu baš zbog toga da bi ljudska priroda, da bismo svi mi, da bi svaki čovek u zajednici sa Bogom razumeo da je život dar Božji, da život ima smisao i da cilj i glavna preokupacija života nije zabrinutost, briga zbog problema, zbog iskušenja, zbog nevolja na koje kao ljudi nailazimo.
U ovom hramu hiljade i hiljade ljudi sabirale su se stolećima baš tom verom u Živoga Hrista, živeći spoznajom da je život radost, čak i onda kad je ovo mesto bilo raspeto kao malo koje mesto kroz istoriju svoga postojanja. I tada, kada bi se reklo da se sve pretvorilo u besmisao, vera naroda koji je ovde živeo bila je jaka; toliko jaka da i u tim okolnostima ne samo da su ljudi dolazići u hram ovaj, pa i na kolenima, nalazili smisao nego se sve u njihovim životima pretvorilo u smisao. To je nasleđe i predanje ovoga mesta i zato i onaj koji je rođen, koji je živeo i koji je rastao u ovome mestu zna šta znači praštati, šta znači i onda kada si gubitnik, kada si oštećen, prevazići svoju uskogrudost, videti lice Božje i videti smisao Njegov u svemu i praštati; kroz taj oproštaj prevazilaziti ono što je samo biološko, istorijsko i unositi, blagodaću Božjom, večnost u život.
Mi smo se danas sabrali tužni što od nas odlazi Staja. Tužni smo, prirodno je da čovek bude i tužan, ali znajući istinu verom, očima vere koju su znali oni koji su oduvek ovde bili i živeli, mi smo više ispunjeni radošću ma koliko to zvučalo nerazumnjivo ili paradoksalno. Ispunjeni smo radošću jer znamo da je Gospod, koji nas je stvorio, došao u ovaj svet da bi nam omogućio i otvorio put ka večnosti i put u večnost. Znajući da smo ovde privremeno, da smo ovde da bismo upoznali Boga, da bismo razumeli i saznali šta je to ljubav, da je ljubav Božja prema nama ljudima – a onda i koliko god mi to možemo uzvraćena naša ljubav u odnosu na Božju ljubav – smisao i put u večno postojanje, mi znamo ne samo da nismo bez nade, kako veli Apostol, nego mi znamo da smrt nije poslednje što svako od nas zna da kaže o sebi i da pruži svome bližnjem, jer onda bi smrt bila najbesmislenija u našim životima, i ne samo to, nego bi sobom obesmislila sve ono što je ranije postojalo. Sa druge strane smrću bismo darivali svojim bližnjima nešto što je njima najbolnije. Dakle, Gospod nas je uverio i pokazao da smrt ne samo da nije poslednje što možemo o sebi reći, nego da je smrt početak nove stranice, stranice u kojoj nema bola, nema patnje, nema uzdisaja, gde je Gospod Živi i svi mi oko Njega okupljeni, slaveći Njega, a i mi u Njemu proslavljani.
Svakoga Bog poziva u svoje vreme, svakome je dao mesto i prostor, mesto i vreme, granice vremena u kojem će živeti, ali On koji najbolje sve zna ili koji sve zna o svakome od nas ponaosob i šalje svakome od nas ono što mu je najspasonosnije i najpotrebnije, zna i kad je svako od nas najspremniji da se vine Njemu u naručje.
Gledano običnim ljudskim očima danas ja mogu reći, kad stojimo svi zajedno moleći se pred odrom Stajinim, da je ona mogla biti spremna bilo kada, jer je bila supruga, bila je majka, bila je baka, bila je komšinica. Sve što je bila, svugde i na svakom mestu, bila je isključivo i samo ljubav. Oprostite što ću i lično reći – ne samo da sam je površno poznavao, nego imao istinske sinovske odnose prema njoj i majčinsku ljubav sa njene strane – da svaka reč i svaki pokret njen nikada nije imao viška u sebi, a svaka reč i osmeh i pokret mogli bi biti zabeleženi kao izreka, kao poslovica, kao pouka za sve i svakoga. Ona je, dakle, u svim svojim odnosima sa svima, najpre sa svojim bližnjima, suprugom, decom, unucima, pa onda i komšijama, svima bila sve, baš ono što krasi istinske i prave svedoke vere Hristove, ono što krasi istinske i prave apostole Hristove. Na svome mestu i u svoje vreme usuđujem se da kažem da je i Staja bila istinski i pravi apostol, apostol Živoga Boga, jer dovoljno je bilo biti sa njom i uveriti se da ne postoji samo čovek, nego da u susretu sa njom i sa takvim ljudima prepoznajete da postoji neko ko voli tog čoveka, a kroz to i sve ljude. Ona je bila svedok ljubavi Božje, svedok Hristov. Zato, braćo i sestre, i kažem da ma koliko to bilo možda i teško u ovom trenutku, siguran sam da svi ovde sabrani imamo u svojoj duši ne samo utehu nego i istinsku radost. Ono što znam, siguran sam da mnoge tajne koje su skrivene od nas ljudi, dok smo ovde u telu, njoj su odgonetnute danas i da je njoj danas ne samo sve jasno, nego da je u potpunosti u istini Božjoj, da je i ona ispunjena radošću bezobalnom Hristovom, okupana u Njegovoj svetlosti, i da, možda, ako ima žala, trunku žala u njoj, to je samo zbog toga što zna da i mi, a naročito njeni najbliži, bližnji, osećaju pored radosti, smisla i nade i tugu. Gospod je ljubav. Sa nama je. Svi pre ili kasnije, ali vrlo, vrlo brzo, uskoro, bićemo, molimo se i nadamo i ljubavlju Stajinom i njenim molitvama, kao i molitvama svih svetih i mučenika čuruških, sa njom u zagrljaju, a svi zajedno u naručju Božjem.
Neka joj Gospod daruje Carstvo svoje, a nama svima u Duhu Svetome utehu i radost. Neka joj je večni pomen i Bog da joj dušu prosti”.
Po opelu, telo novoprestavljene sluškinje Božje Staje sahranjeno je na groblju u Čurugu, posle pomena koji su služili Preosvećeni episkopi zvorničko-tuzlanski Fotije i osečkopoljski i baranjski Heruvim.
Po blagoslovu Njegove Svetosti, Preosvećeni vladika Fotije se obratio tokom trpeze i zablagodario Svetejšem Patrijarhu, preosvećenim episkopima, sveštenicima i sveštenomonasima, koji su uzeli učešće u molitvenom ispraćaju novoprestavljene sluškinje Božje Staje Sladojević.
Izvor: Eparhija bačka