U prepunoj crkvi manastira Savine molitveno i saborno bilo je na Četvrtu nedjelju po prazniku Pedesetnice u nedjelju 18. jula 2021. godine. Svetu liturgiju služili su Iguman ove Svete obitelji jeromonah Makarije i sveštenici: protejerej Danilo Radmilović iz Diseldorfa i protojerej Nebojša Stojadinov iz Vranja.
Poučnim slovom pastirske pouke, koju prenosimo integralno, vjernom narodu obratio se Iguman Makarije.
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Braćo i sestre, propoved Jevanđelja ili blage vesti o spasenju roda ljudskog jeste tajna koja se otkriva samo onima koji zaista idu za Hristom i koji svim srcem i celim svojim bićem, umom i dušom vole istinitog Boga. Dakle ta tajna je sakrivena od ljudi i onih koji žive u ovome svetu na telesni način.
Čujemo danas u Svetom Jevanđelju kako su za Hristom išli mnogi a prilazi mu neki kapetan iz redova služenja vojske, verovatno iz neznabožačkih krugova, ali je, čuvši da Hristos može da mu pomogne došao da zatraži pomoć. I naravno, bilo mu je po veri njegovoj. No pored čuda što je učinio Hristos se tada okrete i reče onima koji su išli za Njim: Ovolike vere ni u Izrailju ne nađoh. Za Hristom su išli mnogi, prateći Ga i gledajući šta radi kao što mi danas idemo za Njim, dolazeći u Crkvu gde vidimo ili ne vidimo razna čudesa koja Bog čini. To mnoštvo naroda koji Ga je pratio i išao za Njim, je u stvari i današnja Crkva Hristova, odnosno mi koji smo ovde sabrani. Kada se Hristu obratio čovek koji u tom trenutku nije pripadao Crkvi On se okrenu svojim sledbenicima sabranim u crkvi rekavši: ,,Vidite li koliko vere ima čovek koji još nije u crkvi. Isto tako ni apostol Pavle nije bio u Crkvi, bio je gonitelj Hrišćana a zatim postao apostol naroda. Tako i ovaj čovek i mnogi drugi koji trenutno nisu u Crkvi mogu imati mnogo više vere nego oni koji jesu. Zato se Hristos i okreće narodu u crkvi i kaže: ,,Vidite koliko vere ima ovaj čovek? Ni u Izrailju, ni među onima koji veruju i koji su u Crkvi često nisam našao toliko vere“.
Zato mi, koji smo u Crkvi, treba da se zapitamo kakvu mi to veru imamo i imamo li uopšte veru, i da se zapitamo zašto smo mi u Crkvi. I ako već jesmo u Crkvi zapitajmo se koliko se mi trudimo da ispunjavamo reči Jevanđelja, i pored sveg tog truda koliko uspevamo da promenimo sebe u tom smislu.
U ovim rečima i ovom razmišljanju je tajna našeg spasenja. Ne znači da ćemo se spasiti ako dolazimo u crkvu. Ovaj odgovor je potreban čoveku. Ako čovek ne bude imao dužnu pažnju, posebno u Crkvi, on će, kako kaže Jevanđelje, biti izgnan napolje. Mnogi će sa Istoka i Zapada, iz raznih krajeva ovog vidljivog svega ući u Carstvo nebesko dok će sinovi Carstva biti izgnani napolje.
Zato svako od nas treba da se zapita: Da nisam upravo ja taj koji će biti izgnan napolje? Ako se to ne budemo pitali čitavoga svog života može nam se desiti da sve što smo radili bude uzalud. Da smo promašili čitav svoj život ispunjavajući sve ali samo spolja, imajući jedan lažan osećaj sladunjave ljubavi dok Hrista nikada, u stvari, nismo ni upoznali. Iz tog razloga Hristos upozorava: Pazite vi koji ste u Crkvi da možda niste promašili. Dobro pazite!
Vi čak treba da pazite mnogo više nego oni koji još nisu ušli u Crkvu, u koju Hristos poziva sve.
Ako ne budemo imali dužnu pažnju, ako ne budemo imali dužno pokajanje kao apostol Pavle onda nećemo biti sa Bogom i shvatiti šta je istinski podvig u Crkvi. To je podvig da ostanemo u zajednici sa Hristom, a to znači da ćemo stalno, u svakom trenutku, imati takozvano pokajničko raspoloženje. Onaj koji ide ka Hristu ne može sebe videti kao dobrog.
Onaj koji sebe vidi dobrim ide kroz život umom ovoga sveta. Ovde je takva matematika, ovosvetska. Duh ovoga sveta je nekakvo sabiranje i oduzimanje. Ljubav Božija nije sabiranje i oduzimanje i možemo se prevariti ako nam se učini da postajemo sve bolji. Nije tako. Sveti oci upoređuju približavanje Hristu sa približavanjem svetlosti. Što te više svetlost bude obasjavala ti ćeš bolje videti svoje grehe. Tu je odgovor.
Zato se dobro zazmislimo, da li ja živim tako? Da li ja sebe vidim sve gorim? Ako vidim to bi značilo da se približavam Hristu imajući, samim tim, sve dublje i dublje pokajanje.
Mi se užasavamo kada treba da učinimo bilo kakav napor ka pokajanju padajući odmah u očaj i depresiju, misleći: Pa nisam ja najgrešniji. To je pogrešna misao. Ja jesam najgrešniji. To čitamo svaki put kada se pričešćujemo u molitvama pred Sveto pričešće: Grešnike od kojih sam prvi ja. Čovek zaista to treba tako da vidi u svom životu. To se može viditi blagodaću Duha Svetoga a nikako telesnim umom i očima. Znači tek kad vidite sebe kao najvećeg od svih grešnika, kad shvatite da nema drugih grešnika nego ja sam, tek onda zaista stojite u istini i u zajednici ste sa Hristom.
Zašto je to potrebno? Zato što bi čovek pao u očajanje kad to ne bi osećao. To je taj osećaj naše beskonačne nemoći da bilo šta učinimo za svoje spasenje. Dakle, mi ćemo u tom trenutku shvatiti da je spasenje dar Božiji a ne naš trud. Iako mi prilažemo tom trudu videćemo da je to ipak dar Božiji i videćemo svoju beskonačnu nemoć da se sami spasemo. U toj beskonačnoj nemoći, dok se beskonačno smiravamo videći svoju nemoć telesnu, duševnu ili bio koju drugu koju kao ljudi imamo otvara se dimenzija beskonačne svemoći Božije. To je taj susret između čoveka i Boga. O tome Hristos govori i sve ovo čini da bi čovek poznao upravo taj i takav susret. I to je početak našeg duhovnog života. I to je ulazak u Carstvo nebesko. Ko još nije doživeo taj susret nije ni počeo da ide istinskim putem duhovnog života i još uvek nije osetio šta to znači Carstvo Božije koje je unutra u nama, u našim srcima, u našim bićima.
Zato mi u Crkvi upravo to treba da postignemo. Zato se Hristos okreće Svojim sledbenicima, ljudima u Crkvi i kaže: Pazite vi koji ste u Crkvi da ne promašite cilj, da ne promašite Mene, Hrista. Na kraju, tada je tu pored Hrista i bio učenik koji ga je izdao. Sve je video, kao što vidimo i mi koji dolazimo u crkvu, gde koristimo sve tajne Crkve i blagodat Božiju ali zapitajmo se: Da nisam upravo ja taj koji će Hrista izdati? Da nisam ja onaj koji Te izdaje, Hriste? To se dešava stalno i mi iznova i iznova moramo da činimo napore volje da se predajemo Hristu tražeći pomoć od Njega da bismo se održali na tom putu. Inače vladaćemo se kao i ljudi ovoga sveta koji žive u svetu potpuno ga koristeći i uživajući u njemu.
Upitno je kako će Bog takve spasavati i na koji će način prizvati svakog od njih. Nije naše da o tome sudimo. Naše je da vidimo gde se mi nalazimo i šta mi radimo u svom životu. Kako se mi odnosimo upravo prema onima koji nisu u Crkvi. Ako se budemo odnosili loše prema njima, ne pokazujući istinsko Jevanđelje u svome srcu, mi smo licemerni. Nikome ne treba to licemerje i naša maska koju ćemo staviti pa biti fini i sladunjavi prema svima dok u stvari ,,proždiremo kamilu i, kako kaže Jevanđelje, oceđujemo komarca.
Čovek treba da bude postojan u toj istini da bude ono što jeste pred Bogom, ispovedajući svoju nemoć stojeći pred Njim i očekujući pomoć od Njega. Tek će se tada kroz čoveka projaviti sila blagodati Božije, a mi tek tada postati istinski hrišćani i istinski radosni ljudi koji žive Vaskrsenjem. Tada će se Bog projavljivati kroz nas bez naše velike priče o tome, jer će se sila izlivati ih našeg bića, sila blagodati Duha Svetoga koju dobijamo upravo u Crkvi.
Potrudimo se zato da ne budemo spoljašnji hrišćani, koji samo spolja ispunjavaju zapovesti Božije jer nam to neće doneti spasenje već nas još više gurnuti u promašaj i obmanu. Samo ako se čvrsto budemo držali puteva Hristovih ćemo osetiti istinsku radost i šta to znači istinski služiti Bogu, šta znači voleti druge. Tako ćemo steći silu da možemo da volimo svakog čoveka, najpre u svojoj porodici.
Rešimo prvo ono što imamo oko sebe, a onda ćemo rešavati svetska ili koja već pitanja. Mi najpre rešavamo svetska pitanja, svu okolinu i sve komšije oko nas, dok nam se raspadaju porodice, raspadaju nam se zajednice…To nije hrišćanstvo! Očisti prvo svoju kuću, a onda ćeš videti da pomogneš i nekom drugom, ali istinski i u ljubavi, u Hristu. Izvadi, kako kaže Jevanđelje, brvno iz oka svoga pa ćeš onda videti da izvadiš i trun iz oka brata svoga. Dok najpre sebi ne pomogneš nećeš znati, umeti niti uspeti da pomogneš bilo kome a ponajmanje sebi.
Zato, braćo, imajmo dužnu pažnju kako živimo i kakva su naša jevanđelska dela. Pokajmo se za svoje grehe, popravljajući sebe i ne gubeći nadu da će nam Hristos uvek pomoći. Gospod će nam pomoći svaki put kad god Mu zatražimo pomoć svim srcem svojim, nelicemerno, ne sa pola srca ili nekim blagim pokretom. Bog hoće čitavo naše srce kako i kaže u Svetom pismu: Sine daj mi srce svoje. Dakle, onome kome date srce tome ćete i služiti. To je odgovor. Onome kome date svoje unutarnje biće tu će biti usmerena vaša duša i vaš čitav život.
Bogu našem neka je slava u vekove vekova. Amin.
Priredila: Slobodanka Grdinić
