…Molim Vas, uvek ste nam dobrodošli!
Ne sumnjam, Vaše prisusustvo biće ovde na spasenje mnogima…
(Pismo o. Justina Ćelijskog Zoranu Jevtiću, učeniku bogoslovije)
Sveti Učitelj svome svagda Hristočežnjivom Čedu, tada još uvek učeniku Svetosavske Bogoslovije, u svome prvom pismu, ovim rečima mu se obraća, ovom dobrodošlicom, oduševljeno, upravo posle prvog njegovog dolaska u Ćelije. Verujem da je, upravo prisustvo Vladike Atanasija, u ovom i ovakvom svetu, u našoj i u svim sredinama, bilo na spasenje mnogima.
Ne bih mogao da govorim o Vladiki Atanasiju, a da se ne setim i drugih koji su me svojim molitvama i svojom ljubavlju upoznali sa Vladikom Atanasijem i doveli u Manastir Tvrdoš. Sećajući se Vladike Atanasija, sećam se i čestite i divne porodice Ljubiše Brnjoša iz Trebinja, sada sveštenika u Americi, čudesnih trebinjskih bogoslova, koji su danas u glavnom u đakonskom i svešteničkom činu i njihovih i naših zajedničkih, gotovo svagdašnjih, okupljanja oko Vladike Atanasija u Tvrdošu na bogosluženjima, ali i na uređenjima Manastira, na pripremi „Vidoslova“, na raznim poslovima u raznim godišnjim dobima i različitim vremenskim uslovima, katkad teškim ali sigurno duševno spasonosnim.
Sećam se i Episkopa Grigorija, tada Hercegovačkog, a sada Dizeldorfskog koji me je zamonašio i Episkopa Zapadnoameričkog Maksima, tada jerođakona i bratije Manastira Tvrdoša sa arhimandritom Savom na čelu, kako sadašnje, tako i ranije, koji su me takođe vezivali i povezivali neraskidivim nitima za Vladiku Atanasija. Vladika Grigorije koji me je zamonašio, pred monašenje mi je poklonio jednu novu kamilavku Vladike Atanasija, koju je i on takođe dobio na poklon od Vladike Atanasija, za šta sam mu, kao i na svemu nebozemno zahvalan. Sa Vladikom Maksimom sam radio na Vidoslovu, ali i na bio-bibliografiji Vladike Atanasija. Rad na bio-bibliografiji je bio zajednički, uz živo i aktivno učešće samog Vladike Atanasija, bez koga bio-bibliografija sigurno ne bi ni bila priređena u tom opsegu, jer je godinama čuvao svoje tekstove objavljene u raznim časopisima ukoričene u nekoliko svezaka, pa nam je to mnogo olakšalo rad. Na kraju nam se zahvalio i na našim primercima knjige Hristos Alfa i Omega napisao posvetu, mada posvete inače ne piše na knjigama: „Trudećima se za mene … zahvalan…“. Vladika Atanasije je takođe bio neverovatno i iskreno zahvalan i kada smo priredili knjigu Besede i reči. Kažem neverovatno, jer zahvalnost u današnje vreme često puta izostane, neko je možda i podrazumeva, pa izostanu reči. Na koverti u kojoj mu se i danas nalazi disketa sa besedama, a koju je Vladika Atanasije dobio 12.3.2004. u Manastiru Žiči, a onda mi je poslao natrag ostalo je zapisano njegovom rukom: „bratu Ignjatiju sa zahvalnošću i ljubavlju. monah Atanasije“.
Pominjući Vladike Grigorija i Maksima i bratiju Tvrdošku, ne mogu a da ne pomenem i još jednog Tvrdošanina, Ljubinca i Beograđanina velikog, čudesnog i dobrotvornog Milana Pešuta koji je mnogo značio Vladiki Atanasiju, ali i meni lično, nalazeći nam se uvek spreman da pritrči i pomogne na svoj način, nenametljivo i bratski, uz puno ljubavi.
Beskrajno sam zahvalan Vladiki Atanasiju za moju majku Goricu, kojoj je mnogo značio i koju je u Manastiru Petropavlovskom u Trebinju, gde je uz čudesnu ljubav Igumanije Pavle i sestrinstva proživela više od deceniju, često obilazio, pogotovo od kada je pala u postelju, mada je i sam bio teško pokretan, neprestano je hrabreći i bodreći, a kada se upokojila, vrlo često je odlazio na njen grob i služio joj pomen. Pohvalno je govorio o mome ocu, koga na žalost nije mogao da upozna. Neizmerno je značio i znači i u životu moje sestre, monahinje Teodosije, koju je takođe zamonašio Vladika Grigorije, u Petropavlovskom Manastiru.
Sećajući se Vladike Atanasija sećam se i drugih ljudi koji su mi mnogo značili u životu – Patrijaraha srpskih Irineja i Germana, svedoka Hristovih u naše teške dane, po bogoljublju i čovekoljublju sličnih Vladiki Atanasiju i čiji je veran i trudoljubiv saradnik bio; Episkopa Justina, nekada timočkog, a sada žičkog, koji je dobio ime u spomen Oca Justina, velikog učitelja Vladike Atanasija, i o kome je Vladika Atanasije sa mnogo ljubavi govorio i radosno iščekivao da mu dođe na viđenje u Hercegovinu i kome je išao na susretanje u Zaječar, a onda i u Kraljevo i u Žičku Eparhiju; Mitropolita Amfilohija, njegovog školskog druga koga smo zajednički radosno iščekivali i očekivali u Tvrdošu; Episkopa Irineja Bačkog, takođe sa Mitropolitom Amfilohijem i Vladikom Atanasijem, učenikom Oca Justina, Vladika Atanasije je upravo u drugoj knjizi Pisama Oca Justina, koja je ujedno i poslednja knjiga koju je priredio Vladika Atanasije, objavio i pisma Oca Justina Episkopu Irineju tada jeromonahu; Episkopa žičkog Hrizostoma, naslednika Vladike Atanasija u Banatu, Hilandarca, knjigoljupca; arhimandrita Jovana Radosavljevića, takođe učenika Oca Justina, koji je i obodrio Oca Jovana na pisanje radova iz istorije Srpske Crkve koji su uglavnom njegovo svedočanstvo i čijim Memoarima je Vladika Atanasije bio oduševljen; protojereja-stavrofora Radovana Bigovića, divnog učenika Vladike Atanasija na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, koji se upokojio kao profesor…
Vladika Atanasije me vezuje i sa prtosinđelom Germanom Avakumovićem, starešinom Manastira Ježevice, pa Manastira Rače, sa kojim sam bio sabrat u pomenutim manastirima, gde je sa nama bio i arhimandrit Jovan Radosavljević i druga bratija. Otac German je bio „desna ruka“ Vladike Atanasija dok je Vladika Atanasije bio u Žiči, a i kasnije mu je odlazio uvek spreman da mu se nađe na pomoći. Govoreći o saradnicima Vladike Atanasija, sa kojima me je Vladika Atanasije takođe povezao i sa kojima me vezuje, ne mogu da zaboravim protojereja Radoša Mladenovića i Ljubišu Čeperkovića, koji su zaslužni i „krivi“ za knjige Vladike Atanasija, svaki na svoj način.
I sa Manastirom Bukovom, u kome sam sada sabrat, vezuje me Vladika Atanasije, sa kojim sam, po blagoslovu Episkopa timočkog Ilariona, uoči Male Gospojine 2018. godine, bio u poseti Manastiru Bukovu i verujem da sam u današnje dane, upravo njegovim molitvama dospeo u Manastir Bukovo. Vladika Atanasije je bio oduševljen prijemom i ljubavlju igumana arhimandrita Kozme i bratije pokazanoj prema njemu. Posle posete Manastiru Bukovu, sa Vladikom Atanasijem smo otišli u Zaječar, na njegovo predavanje i na litiju povodom gradske Slave. Vladika Atanasije je pokazao čudesnu ljubav prema Episkopu timočkom Ilarionu, ali i prema svemu sveštenstvu, monaštvu i vernom narodu i Timoka i Krajine, idući litijom kroz Zaječar, iako umoran i teško pokretljiv, teško je hodao, ali je išao do kraja u litiji. Dok je čitao Jevanđelje, prilikom ophoda kroz centar Zaječara, njegove ruke su drhtale od premora tela, ali se nije dao, „pravio se“, ponašao se kao da se ništa ne dešava. Kasnije, kada je Episkop Ilarion oboleo od teške bolesti, često puta se čuo sa njime i bodrio ga, radovao se kada je čuo da je ozdravio. Verujem da ga je Hristos i iscelio njegovim molitvama. I Episkop Ilarion sa kojim sam povezan ljubavlju Vladike Atanasija, brinuo je i molio se za ozdravljenje Vladike Atanasija.
Poslednji put kada smo se čuli telefonom, na dan Sabora Presvete Bogorodice ove, 2021. godine, pozvao me je sav radostan tj. terao moju sestru, monahinju Teodosiju, da me pozove, tri puta: „Zovi ga… zovi ga… zovi ga!“ Dok ona nije shvatila, tj. pitala: „Koga da zovem?“ Neverovatan, čudesan čovek, koji je, kao i uvek, toliko ljubavi pokazao prema meni, ovog puta zahvaljivao mi se za neke tekstove Oca Justina iz naše predratne štampe, za koje nisam ni znao da ih imam i da sam mu slao. U znak zahvalnosti, poslaće mi, reče – i za mene i za Vladiku Ilariona – dve knjige Pisama Oca Justina koje je priredio. Knjige koje mi je poslao stigle su do mene tek posle moga povratka sa njegove sahrane.
Posle svega, i ja uzvikujem i svedočim sa Ocem Justinom za Vladiku Atanasija: „Vidim: tvoje raspeće i samoraspeće je svakodnevno; ti svaki dan umireš, i milošću Svesladčajšeg svaki dan vaskrsavaš. Glavno je: svaki dan umirati za svoje spasenje, jer se uvek iz tako radosnog umiranja rađa vaskrsenje…“ (Pisma I, Beograd 2020, s. 136).
Dobri moj Vladiko Atanasije =Vaskrsije, hvala Ti na svemu i za sve i moli se Hristu, kojim je svagda bila ispunjena Tvoja duša, um i srce i koji je primio Tvoje čudesne podvige, za Patrijarha našega Porfirija, Tvoga Učenika i za punoću Crkve naše, za svako dete čiji si vazda Predvodnik bio prema i ka Hristu i za svakog čoveka koji hodi ovim zemaljskim šarom, da isto tako svi mi hodimo i budemo i u Nebeskim Dvorima, bolji, življi, zdravlji, još više bližnji i najviše Hristovi bližnji!
Monah Ignatije Marković
Izvor: Eparhija Zahumsko Hercegovačka i Primorska
