Ovaj članak predstavlja skraćenu i za štamu prilagođenu verziju master rada koji je odbranjen na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri za liturgiku pod mentorstvom prof. dr jerej Srboljub Ubiparipović
FUNKCIJA ČTECA – BOGOSLOVSKOLITURGIOLOŠKI ASPEKT
Sveštenoslužitelji i crkvenoslužitelji
Za ovu temu važno je praviti razliku između sveštenoslužitelja i crkvenoslužitelja. Crkvenoslužitelji su niži klir i ubrajaju se u one koje je Crkva uvela u služenje iz praktičnih razloga u vremenu slobo de posle cara Konstantina, kada dolazi do povećanog broja onih koji žele da pristupe Crkvi i višem kliru, tako da je sveštenoslužiteljima potrebna pomoć. Stepen koji neko od crkvenoslužitelja dobija je jasno ustrojen. Dakle, imamo dva jerarhijska stepena koja su se pojavila usled promena statusa Crkve u društvu. Da je period nakon uspostavljanja slobode veroispovesti doveo do pojave sve većeg broja hrišćana, a samim tim i do sve veće potrebe za onima koji će višoj jerarhiji pomagati, pokazuje i Sabor u Laodikiji koji je održan polovinom IV veka. Ovaj Sabor govori o dva termina po kojima se razlikuju službe u Crkvi.
Ova razlika postojala je i u najranijem periodu, o čemu svedoči i Apostolsko predanje Svetog Ipolita Rimskog. On pravi razliku između onih koji su rukopoloženi polaganjem ruku, a to su episkop, prezviter i đakon, i onih koji su postavljeni, dakle bez dela polaganja ruku. To su upravo crkvenoslužitelji o kojima ovde govorimo. Po njemu, hirotesija ili proizvođenje je deo hirotonije u užem smislu, dok hirotonija u širem smislu u sebi sadrži i hirotesiju.
Postoje i druge razlike koje vidljivo razdvajaju ove dve grupe služitelja. Crkvenoslužitelji se, za razliku od sveštenoslužitelja, postavljaju van oltara, dok je rukopoloženje sveštenoslužitelja u oltaru. Hirotesija je čin koji se vrši nad onima koji stupaju u „prvi stepen“ sveštenstva. Onaj koji stupa u neki čin koji pripada crkvenoslužiteljima može biti postavljen i na nekom drugom bogosluženju koje nije Liturgija. Dakle, ne možemo reći da je hirotesija bezblagodatna, ali je svakako „niža“ od hirotonije.
Čin postavljenja čteca – Carigrad
Postavljenje čtečeva je poznato još iz najranijih vremena i ovo ne treba dovodi u pitanje. Ali, treba odgonetnuti kakav je čin to bio i šta je u kom periodu postojalo, a šta nije. U Apostolskim ustanovama (8. knjiga) se navodi da je postavljenje čteca bilo sastavljeno od palaganja ruku na onoga koji se postavlja i čitanja molitve. Dalji tok razvoja ovog ovog čina teško je pratiti, a kao jedan od izvora koristimo kanone donete na saborima, Vaseljenskim ili pomesnim. Kanon 33. Sabora u Trulskoj palati kaže: „Nepostrižen, kao ni onaj koji nije dobio blagoslov, neka sa amvona ne čita“. Jasno je da postoji postriženje, ali se detalji ne navode. Ali, od IX veka se pojavljuje veliki broj tekstova sa liturgičkom tematikom i u njima ima značajnih podatak o samom činu postavljenja čteca.
Kodeks Barberini (L’Euchologio Barberini GR. 336) upućuje da je nakon postriženja postavljeni odvođen pred episkopa koji je čitao molitvu koja se i sada čita prilikom pastavljenja.2 Govori se da se čtecu davao Apostol, dok je pojcu davan Psaltir. Dakle, vidi se da je praksa čitanja Apostola prilikom poastavljenja čteca, koja se i danas praktikuje, ustanovljena još u IX veku. Davanje Apostola čtecu su neki poredili sa traditio instrumentorum na Zapadu, ali to nije isto. Razlika je mnogo, a neke od njih su da se čtecu daje Apostol da bi iz njega čitao sa amvona, dok je onome koji biva posvećen u Zapadnoj Crkvi knjiga davana samo da je dodirne; prilikom uručenja Apostola ne izgovara se ništa, dok na Zapadu davanje knjige prati molitva. U sledećim dokumentima koji se bave postavljenjem pojca vidimo da je nešto ili slučajno izostavljeno ili možda u tom periodu nije postojalo. Naredni spis je „Kriptoferrat Vissariona“3 koji takođe izlaže poredak postriženja čteca, ali se ovde pojavljuje dvostruko postriženje. Zapravo, postoji jedno krstoobtrazno postriženje od episkopa i nakon toga dolaze postriženja od ostalih klirika. Druga novina je davalje kratkog felona. Dakle, saglasno pravilu 33. Trulskog sabora, moralo se obaviti krstoobrazno postriženje od strane episkopa. Jasno je da imamo dva spisa koji se međusobno razlikuju. Jedan ima postriženje od klirika dok ga drugi nema. Ovo ukazuje samo na različite praske u različitim Crkvama. Ove izmene sačuvane su i u kasnijim periodima, a izgovaranje lica Svete Trojice praksa je i danas. Ovo je finalni oblik čina postavljenja, kako čteca, tako i pojca. Sve što se kasnije događa jeste nadogradnja na već postavljenom temelju.
Najvažnija svedočanstva ili tumačenja vezana za čteca donosi Sveti Simeon Solunski koji je izuetno iscrpno pristupio temi postavljenja čteca. On kaže da „postrižavanje predstavlja posvećenje zbog toga što su vlasi kao cvet celog tela, i pokazuje to da se od čove ka Bogu prinose prvine. Ovi se krstoobrazno postrigavaju radi Isusa, zbog toga što je On, ovaploćenjem i raspećem, načinio posvećenje“.
Kod Svetog Simeona imamo pomen da su kratak felon i καμισίου isto, ali Nasolvski govori da je razlika u sledećem: „καμισίου je bila najdonja bogoslužbena odežda klirika, koja se oblačila na podrasnik, sašivena ili od lanenog ili od svilenog materijala bele boje slično stiharu đakona ili podrizniku sveštenika, sa širokim rukavima. Svrstavan je u zvaničnu bogoslužbenu odeždu klirika, bez koje oni nisu mogli ispunjavati svoje bogoslužbene dužnosti, niti se pojaviti bilo gde u svečanim prilikama. Što se tiče felona, on je bio druga, posle καμισίου, bogoslužbena odežda, još svečanija, toržestvenija. Po izgledu, to je bio okrugli plašt, koji se oblačio preko glave ‘kao ona (odežda) koja je označavala početak sveštenstva’. Ona je, po rečima Simeona Solunskog, bila kratka, bila je purpurne (grimizne) ili bele boje. Postoji mišljenje da se ukrašavala izobraženim krstovima na prsima i plećima. Iz rečenog proizilazi da je pri postavljenju čteca arhijerej blagosiljao felon i καμισίου, i da felon čteca nije isto što i καμισίου“.
Bitno je naglasiti i činjenicu da se posvećenje za čteca ne savršava na Liturgiji. Dakle, čtec ne obavlja službu koja iziskuje da bude postavljen na Liturgiji. To znači, postavlja se ili pred početak Liturgije, nakon oblačenja arhijereja, ili na nekom drugom bogosluženju.
Praksa u Aleksandriji
Kada govorimo o činu postavljenja pojca i čteca u Alkesandrijskoj Crkvi, uočava se praksa koja ovu Crkvu izdvaja od ostalih. Primećuju se sledeće razlike: čin postavljenja pojca je odvojen od čina postavljenja čteca koji je različit od carigradskog; postoji dvostruko postriženje, jedno je od arhijereja drugo od klirika; praktikuje se oblačenje kratkog felona i na kraju ima malih razlika kada su u pitanju same molitve. Vidi se da je naše, današnje postavljenje čtečeva, bliže ovom nego onom u Carigradu. I ovde čtec čita Apostol i to onaj deo koji mu episkop kaže. Na kraju pere ruke i novopostavljenom upućuje pouku: „Čedo, prvi stepen sveštenstva…“.
U Aleksandriji postoji i posebna praksa postavljenja pojca. Čin počinje jektenijom đakona iz đakonikona u kojoj se moli za narod, episkopa kao i za onoga koji se postavlja. Nakon ove jektenije episkop govori molitvu „Vladaru, Gospode svemogući, Oče Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, molimo se tebi i prosimo, Čovekoljupče, sluga tvoj (ime) je Crkvi Tvojoj svetoj prišao: prosveti ga da lepo peva i započinje duhovne pesme Tebi, načini ga dostojnim duhovnog i svetog služenja Tvoga, strahom Tvojim osveti, blagodaću Tvojom ga sačuvaj, da bi on, živeći po blagovoljenju Tvome, bio prizvan i većim darovima Svetoga Duha Tvoga“.4 Nakon navedene molitve episkop postrizava onoga koji se postavlja. Ovde nemamo dvostruko postriženje, odnosno, postriženje od strane episkopa i od strane klirika. Pojac nakon svega ovoga proiznosi psalam Davidu i posle pevanja psalma episkop čita drugu molitvu, „Vladaru Gospode Bože naš, prosimo Te, molimo se Tebi, pogledaj na nas i na ovog slugu koji ovde stoji, i blagoslovi ga duhovnim blagoslovom, kao što si Ti blagoslovio sveštenika Tvoga Melhisedeka kada je rab Tvoj Avraam postrigao vlasi njegove po zapovesti Tvojoj i daj njemu da u strahopoštovanju, strahu, revnosti i obazrivosti, u svetosti i pravdi čuva zapovesti Tvoje, ispuni njegovo služenje crkvenom pristojnošću, da bi on bio ugodan Tebi u sve dane života svoga“.5
Carigradska, ali i svaka druga nama poznata, pomesna Crkva, nemaju razdvojene činove za postavljenje čteca i pojca već je to jedan čin koji nema naglašeno postavljenje pojca. Konkretno, u našoj pomesnoj Crkvi tog čina izdvojenog ili naglašenog nema.
Kada se govori o postavljenju za čteca, razlike su u tome što umesto polaganja ruku postoji postavljanje omofora na glavu onoga koji se postavlja. Pored ovoga, daje se blagoslov „Gospod da te blagoslovi za čteca“, pa sledi pranje ruku episkopu od strane onoga koji je postavljen za čteca i na kraju trostruko uzvikivanje „Dostojan!“. Ovo ukazuje da se onaj koji je postavljen za čteca može ubrajati u klir. Jasno je da je uzvik „Dostojan“ ukazivao da je čitava zajednica bila uključena u postavljenje svakog od klirika, od najnižeg do najvišeg. Ono što može delovati kao čudno jeste odakle pranje ruku kao služba čteca? Upravo se ovo postavlja kao problematično zato što je pranje ruku spadalo u delokrug ipođakona.
Primeri prakse u Ruskoj Crkvi
Nesumnjivo da je ovaj čin postojao i da je određen kriptoferatskom tradicijom. Smatra se da je čin prezet iz ove tradicije jer je ona bila dominantna u Konstantinovskoj Crkvi kada su Rusi primili hrišćanstvo u X veku. Svedočanstvo o ovome sadržano je u gramati mitropolita Kirila II.6 U ovoj gramati se još navodi „onome koji se postavlja potrebno je prvo dati evhiju, odnosno molitvu za postrizavanje pomoćnika“.7 Zapravo, evhija se ne daje onome koji postaje čtec, nego onome koji treba da postavi čteca. Ovo nam ukazuje na jasan uticaj kriptoferatske tradicije. Možemo postaviti pitanje, da li se u nekom drugom kodeksu ili dokumentu nalazi pomen istog čina? Odgovor bi bio povrdan jer se ovaj termin koristi i u Barberinijevom kodeksu, ali se ne pominje oblačenje poslužnika u kratki felon.
Nakon sinteze grčke i ruske prakse, od XI veka dolazi do osamostaljivanja i Rusi dobijaju samostalni čin, zapravo, unose u čin postavljenja čteca nešto svoje. Te novine su početak vozglasom Blagosloven Bog naš… Trisveto, Oče naš i tropari.
Dodatak je ovaj početni vozlgas, ako ima njega, ne služi se Liturgija, odnosno, bolje je reći da je ovaj čin napravljen da bude samostalan. Ali, sa druge strane, dodaci su i određeni tropari. Nakon svega dolazilo je i dvostruko postriženje, odnosno jedno koje je vršio episkop i prilikom koga su svi izgovarali „Amin“, pa je usledio i postrig nekoga iz klira. Nakon ovih postriženja, poslušnik opet priklanja glavu i episkop čita molitvu „Gospode Bože svedržitelju…“. Sledi čitanje Apostola. Nakon nekog perioda, opet dolazi do određenih izmena i prilikom postriženja, „Amin“ je izgovarao samo onaj nad kime se vrši taj čin. Jedna od većih izmena koju možemo primetiti jeste ta što se na kraju čina proiznosila suguba jektenija za onoga koji je postavljen.8 Novina je i da je episkopu makazice za postriženje dodavao lično onaj koji se postavlja za čteca. Ovakva praksu imamo u činu postavljenja monaha. Da li je smisao isti, da je to vid poslušanja i pokazivanja smirenja, ne može se sa sigurnošću znati, ali ni isključiti. Ne može se reći da su svi ovi elementi samo ruski, jer je nešto u ruski čin ušlo i iz grčke prakse, ali ono što je isključivo rusko jeste ovo „Amin“ od strane poslušnika. Ovde govorimo o praksi koja je samo slična današnjoj, zato što do XVI veka postoji poseban čin za čteca i pojca, dok su od XVI veka ova dva čina spojeni u jedan i to je čin postavljenja svećenosca. Svedočanstvo je tekst iz jedne gramate iz 1514. godine: „Evo ja, preosvećeni episkop novgorodski i pskovski, vladika Genadije postavio sam (ime) sina za svećenosca, koji je jedne žene muž i koji nije ženjen udovicom (iz koje je ulice) da ima vlast da pali sveće na stočiću pred ikonom Gospoda našeg Isusa Hrista i pred Njegovom Bogomajkom, kao i pred ikonom Preteče i Krstitelja Jovana sa ostalim svetima, takođe i kandila da pali, kao i da nosi sveće kada sveštenik ide u Vhod i on pred Svetim dverima nosi sveću pred jerejem, kao i da drži molitvu Isusovu u ustima i ostale molitve i Bogorodičin hleb da drži pred jerejem i ostalu službu crkvenjaka da obavlja, i evo ja mu dajem dokaz o tome po ispovešću njegovog duhovnog oca.“9 Gramata je inače sastavljena u Velikom Novgorodu. U činu postavljenja svećenosca prvi deo je za njega, dok je drugi, nakon vozglasa prve molitve, čin za čteca. Svi elementi su isti: postriženje, felon, stihar, izgovaranje „Amin“, čitanje Apostola. Za završnu formulu profesor Dmitrijevski kaže da je ona osmišljena tako da bi onog koji se postavlja pribrojali određenom hramu u kome je do kraja života dužan da se stara o poretku bogosluženja i da bude „čuvar poretka i dobrote“.
Druga razlika jeste što nema oblačenja u felon, već se odmah oblači stihar. Istorija upotrebe stihara prilikom postavljenja čteca nam nije poznata. Generalno, može se reći da su iz savremenog čina izbačeni mnogi elementi koji su postojali.
Samostalnog postavljenja pojca nema, nema jektenije koja je bila u XVI veku, nema izgovaranja prokimena pred čitanje Apostola. Najupečatljiviji deo koji postoji je sam kraj čina, koji imamo i mi danas u Srpskoj Crkvi, a to je „Čedo, prvi stepen svetenstva“ i „Evo postade sluga Božiji“. To su dakle dva savremena elementa i oni se mogu pripisati aleksandrijskoj redakciji.
U Rusiji je postojala praksa da je praktikovano i oblačenje u felon i u stihar. To govori i molitva, ali imamo li odgovor o kakvim je odeždama reč? Molitva govori da su odežde „neskverne i neporočne“.
Prva molitva govori o postavljanju depotata ili svećonosca. U ovoj molitvi se govori o mnogim odeždama, ne o jednoj, dakle, sa jedne strane imamo kratki felon, koji je poznat još od ranije, dok drugi deo odeže, odnosno stihar imamo i danas u upotrebi. Depotat je termin koji se koristio nekada u posebnom činu i označavao je samostalno molitvoslovlje kojim se određeni kandidat privodio patrijarhu. Ova funkcija ili čin depotata nije nam od ranije poznat u nekim drugim pomesnim Crkvama, recimo u Aleksandriji, Antiohiji. Njegova služba se sastojala u tome što je direktno bio upućen na patrijarha i njegovo zaduženje je bilo da ide ispred patrijarha i obezbeđuje prolaz kada su u pitanju krsni vhodovi, litije i neka mnogoljudna dešavanja. Depotat je nešto slično službi nekadašnjeg svećonosca, dakle malo niže zvanje nego ono koje je imao čtec. Po rečima Simeona Solunskog, ovo je bio stepen pre nego što bi neko postao čtec. On je obavljao istu funkciju koju danas obavlja čtec ili svećonosac. Dakle, nosio je sveću u vhodovima, pred čitanjem Jevanđelja i tome slično. Može se reći da su depotat, čtec, svećonosac sinonimni pojmovi jer označavaju istu službu.
Nakon uzvođenja u čin svećonosca, dolazi na red posvećenje za čteca. Njemu se sveća daje samo radi forme da se ne bi zaneo u blagodati i da prisutni vernici ne bi primetili neko zastajkivanje u toku same procesije. Ovo nam ukazuje na to da je čin postavljenja čteca bio mnogo poštovaniji i cenjeniji od depotata, jer je on taj koji je učestvovao rečju i koji je iznosio reči Božje na službi. Vidimo i da je stihar imao veoma cenjeno mesto u samom bogoslužbenom životu svih klirika, bilo da su niži ili viši.
Čtec u Srpskoj pravoslavnoj Crkvi
Kao dva vrlo relevantna svedočanstva o službi čteca u našoj Crkvi imamo opis postavljanja za „čaca i pojca“ profesora Lazara Mirkovića, koji u velikoj meri govori o uopštenim stvarima. Drugo svedočanstvo pruža Patrijarh srpski Pavle.
Profesor Mirković govori da je posvećenje za čteca ili pojca, zapravo posvećenje za svećonosca i da biva pre početka Liturgije. On detaljno opisuje redosled radnji koje se vrše nad onim koji se postavlja, kao i to da čtec prvo biva obučen u felon, pa onda, nakon skidanja felona, oblači stihar. Ovo jasno ukazuje, na osnovu već rečenog, da je sam čin postavljenja preuzet iz neke druge pomesne Crkve. Ono što profesor Mirković govori, a ne nalazimo u drugim sličnim opisima, jeste da čtec, nakon „Sa strahom Božijim i verom pristupite“, odlazi u oltar i čita tiho molitve blagodarenja nakon pričešća. Mirković još navodi: „kada arhijerej skine odežde, prilazi čatac sa desne strane prestola i klanja se do zemlje u znak blagodarnosti, a ovaj ga blagosilja“.10
Današnja praksa posvećenja čteca i pojca je objedinjena u jedan čin, koji nosi naslov „Čin hirotesije čteca“. Dosta sličnosti možemo pronaći sa opisom koje je dao profesor Mirković, s tim da novoposvećeni ne oblači felon, nego mu episkop blagosilja stihar koji predstavlja njegovu osnovnu bogoslužbenu odeždu. Takođe, razliku koju treba navesti među praksama naše i Grčke Crkve jeste vozglašavanje koje đakon vrši rečima: „Zapovedi!“ Međutim, profesor Teološkog fakulteta univerziteta u Atini Georgios Filjas smatra da je ovakva praksa jedino u ovom slučaju neispravna, budući da se ovakav poziv odnosi samo na činove više jerarhije, počev od đakona.
Patrijarh srpski Pavle u odgovorima na neka pitanja naše vere daje uputstva šta treba da zna neko ko želi da postane čtec.11 Ovaj tekst ima tri dela, prvi su opšte napomene koristeći se autorima koji se bave liturgikom; drugi deo su praktična pitanja i odgovori, a treći je opis radnji koje čtec vrši na arhijerejskoj Liturgiji.
Što se tiče opštih napomena, patrijarh Pavle govori da se bez sumnje čtec ubraja u klir, na šta ukazuje mnoštvo kanona, koji se odnose na čtečeve i koji ih u isto vreme izdvajaju od ostalih ljudi. Sveštenstvo definitivno treba podeliti na nižu i višu jerarhiju, ali ukoliko se želi opravdati i tvrdnja da nema potrebe deliti jerarhiju, kao što je to radio Martin Luter, treba se pozvati na Prvu Petrovu poslanicu (1, 9) koja govori da su svi verni carsko sveštenstvo. Ali, suština je postoje rukoproizvođenja za nižu jerarhiju i rukopoloženja za višu. Trenutno se danas u našoj Crkvi pominju tri čina niže jerarhije, pojci, čtečevi i ipođakoni, dok smo u starini imali i akolute, egzorciste, depotate… Čtečevi su deo niže jerarhije, ali su viši od pojaca. Razlika između postavljenja čteca i pojca je minimalna. Ona se odnosi na davanje druge knjige od strane episkopa, kao i u završnoj pouci. Još jedna bitna razlika, možda i najvažnija, jeste ta što u činu postavljenja pojca nema postriženja vlasi, već samo prilikom postavljenja čteca. Može se reći da je patrijarh Pavle sledio deveto pravilo Prvog vaseljenskog sabora, koje kaže: „Koji su bez ispitivanja postavljeni, a posle toga behu izobličeni zbog ranijih grehova, da prestanu.“ Dakle, ovaj kanon jasno govori o tome da ne treba nikoga postavljati bez prethodnog ispitivanja. Ovo možemo smatrati razlogom sastavljanja pedeset pitanja i isto toliko odgovora koja treba da zna onaj koji želi da postane čtec. Koliko je potrebno utvrditi psihičko stanje kandidata, toliko je isto bitno utvrditi fizičke nedostatke, koje je lakše otkriti nego prve. Kada se kandidat potanko ispita, onda se može pristupiti činu postavljenja.
Govori se i o tome da je potrebno da kandidat posti nekoliko dana pre samog čina postavljenja, kao i da se ispovedi, da bi na dan rukoproizvođenja pristupio Svetoj tajni pričešća.
Dečanski rukopis iz 1453. godine govori da čovek oblači „lnjenu odeždu“, koja se izjednačuje sa kratkim felonom. 12 O odeždama čteca možemo naći svedočanstva i u drugim služabnicima od XV do XVII veka.
Jedna od osnovnih službi na kojima čtec ima svoja zaduženja jeste Liturgija i to prvenstveno arhijerejska. On učestvuje u vhodovima, drži sveću dok se čita Jevanđelje, ali i sam čita Apostol. Upravo iz ovih razloga je patrijarh sastavio pedeset pitanja i odgovora, da bi onaj koji učestvuje u samoj Liturgiji znao zašto postoje dikirije i trikirije, kako se čita Apostol, zbog čega episkop menja omofor i mitru, šta označavaju ipođakoni i čtečevi koji oblače arhijereja, kao i mnoga druga pitanja. Tačno je da su kandidati za čtečeve mahom mladići koji su završili bogosloviju, isto kao i u Rusiji, ali je ipak bilo neophodno zbog okolnosti koje se tiču znanja da postoji ovaj spisak pitanja. Kao ilustraciju obima i značaja odgovora patrijarha Pavla, napravićemo izbor od nekoliko interesantnih pitanja:
Zašto se čtec postrigava (6); Koja je odežda čteca (8); Kakve boje treba da je stihar i šta ta boja simvolizuje (9); Šta su začala i kako se nalaze za sedmične, nedeljne i praznične dane (13); Kako je nastala Trisveta pesma (18); Šta se peva umesto Trisvetog na Liturgiji i u koje dane (19); Šta označava pranje ruku Arhijereja i sveštenika po oblačenju i na Heruvimskoj pesmi (29); Šta označavaju orleci na koje Arhijerej staje, a šta paterica (30); Šta označavaju dikirije i trikirije (31); Kada Arhijerej oblači veliki omofor i kada ga skida (34); Gde se pričešćuju čteci, ipođakoni i verni, a gde đakoni, sveštenici i episkopi (42).
Treći deo ovog važnog teksta izuzetno koristan ne samo za čtečeve, već i za sve one koji se nalaze u oltaru sadrži opise radnji koje čtec vrši na arhijerejskoj Liturgiji od dolaska arhijereja u hram, preko čitanja Apostola i Jevanđelja i Velikog vhoda, pa sve do pričešća i završetka Liturgije.
Hirotesija čteca
Čteca postavlja episkop pred početak liturgije, a nakon što se obuče u odežde. Episkop stoji na soleji hrama, ipođakoni privode onoga koji se rukoproizvodi da napravi tri velika poklona (metanije) ispred Hristove ikone, pa potom ispred Bogorodičine, potom se okreće ka episkopu koji sedi i klanja se tri puta. Nakon toga priklanja glavu, episkop ga znamenuje tri puta krstoobrazno. Zatim episkop polaže svoju ruku na glavu onoga kog postavlja i čita molitvu: „Ti si svu tvar obasjao svetlošću čuda Tvojih, Gospode; Ti unapred znaš namere svakoga čoveka, i pre no što je on postao; Ti ukrepljuješ i one koji žele da služe tebi; Ti sam i slugu Tvoga (ime), koji je izabrao da kao svećonosac ide pred svetim Tvojim Tajnama, ukrasi prečistim i neporočnim odeždama Tvojim, da prosvećen, susretne Tebe i u budućem veku primi netruležni venac života, veseleći se, zajedno sa izabranicima Tvojim, u večnom Blaženstvu“ 13Episkopu se nakon ovoga dodaju makaze i on ga postrizava. Sveti Simeon Solunki navodi da ovo postriženje kose označava osvećenje jer su vlasi cvet celog tela i ovo bi bili kao prvi plodovi ovoga koji se postavlja.14 Potom se čtec oblači u kratki felon, ali današnja praksa je da to bude stihar. Stihar po Svetom Simeonu predstavlja početak sveštenstva. 15 Čtec ne oblači stihar dok ne celiva odeždu i ruku episkopa. Nakon oblačenja stihara, čtec opet priklanja glavu, episkop polaže ruku na njega i čita opet molitvu: „Gospode Bože Svedržitelju izaberi ovoga slugu Tvojega, i osveštaj ga, i daj mu da sa svakom mudrošću i razumevanjem tvori sve ono čemu se uči čitajući božanske reči Tvoje, i sačuvaj ga u neporočnom životu“ 16 Ova molitva je glavna i u njoj se moli za prihvatanje onoga koji postaje čtec i za Božiju pomoć u očuvanju od poročnog života. Ovom molitvom se završavalo postavljanje čteca ili pojca. Sve kasnije što je dodato jeste proizvod ruske prakse.17 Vidimo da se razlikuje u dobroj meri nekadašnja praksa postavljanja čteca od one kakvu danas poznajemo i imamo prilike da vidimo. Ono što prvo upada u oči jeste da nedostaje čitanje Apostola koji danas čita onaj koji se rukoproizvodi. Ali, ovaj „nedostatak“ je dopunjen kasnije od strane ruskih liturgičara.
Nakon čitanja Apostola, sledi molitva koja se shvata i kao pouka ili naredba Božija data preko episkopa šta je zadatak čteca i šta treba da čini: „Čedo, prvi stepen sveštenstva, stepen je čteca“. 18 U dopune ovog čina spada i trenutak kada ipođakoni skidaju sa čteca mali felon, dodaju stihar arhijereju koji ga blagosilja, pa sledi oblačenje. Uslediće davanje pouke i finalna molitva, pri kojoj čtec drži upaljenu sveću okrenut ka istoku, u kojoj se kaže: „Evo postade sluga Božiji (ime), čtec najsvetije crkve (ime crkve) u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.“ Ono što je uočljivo u ovoj kratkoj formuli jeste da se čtec postavlja za konkretnu crkvu, što je i sličnost sa rukopoloženjima u više stepene. Ukoliko ima više onih koji su kandidati za rukoproizvodstvo, molitve se čitaju u množini.
Služba čteca kroz istoriju
Aleksej Petrovič Lebedev (Sveštenstvo drevne Vaseljenske Crkve) navodi izvor iz drugog veka posle Hrista da čtec „zauzima prvo mesto u dan Gospodnji“ i da čtec treba da govori jasnim rečima i da bude sposoban da tumači Sveto Pismo jer zauzima mesto jevanđeliste. Ovo je trenutak kada se može reći da je čtec imao izuzetno ozbiljne obaveze, ali nema razjašnjenja da li, i pored prvog mesta, pripada kliricima.
Tertulijan o čtečevima govori kao o nekome ko pripada laičkom redu i to dolazi do izražaja kada govori protiv gnostika „Oni danas imaju jednog episkopa, a sutra drugog: ko je danas kod njih đakon, sutra je čtec“. U ranoj Crkvi služba čteca imala je neki harizmatski, učiteljski duh u sebi. Bili su didaskali, pa je zato moguće da ih Tertulijan iz tog razloga ne ubraja u klir jer učitelje, didaskale, niko nije postavljao. Čtečevi su imali taj harizmatski, novozavateni duh i dar govorenja što je svakako dar Duha Svetoga. Primarna funckija čteca je da čita, što u prevodu i znači reč čtec – čitač. Imao je obavezu, ali i privilegiju da čita Sveto Pismo i da ga tumači. Verovatno je njemu bila dodeljena obaveza čitanja i tumačenja, jer je pismenost u to doba bila slabo rasprostanjenja, te nije bilo dovoljno obrazovanih ljudi koji bi mogli čitati i tumačiti Sveto Pismo. Čtečevi su bili takođe i pomoćnici episkopa, pa su u njihovo ime čitali i tumačili. Iz svega do sada rečenog možemo zaključiti da je uloga čitača u prvoj Crkvi bila veća nego što možemo i da pretpostavimo. Čteca u istu ravan sa didaskalima i učiteljima Crkve dovodi ne toliko to što je čitao Sveto Pismo, nego to što ga je tumačio, što je u istoj ravni, ako ne i bitnije, od samog čitanja. Ovo je zlatni period službe čteca jer su dobili mogućnost da čitaju i propovedaju narodu. Ovaj period nije dugo trajao, ali dovoljno da se pomene i da se koristi kao svedočanstvo da čtec nije bio neko manje važan ili potpuno nevažan.
Druga poslanica Klimentova sa početka drugog vek možda je najstarija sačuvana hrišćanska propoved. Postavlja se pitanje zašto se ona pripisuje nekome od čtečeva? Zato što se iz teksta izvodi zaključak da je nju pisao neko ko je bio ravan onima kojima se obraća. Ova propoved se pripisuje nikome drugome nego čtečevima i iz razloga što je ona zapisana i čitana. Ne može biti od nekoga drugog jer niko od ostalih nije zapisivao propovedi već ih je izgovarao napamet.19 U prilog tezi da je pisac neki čtec ide i to da se on ne obraća ex catedra već kao veoma smiren i skroman čovek. On sam kaže da je pročitao određeni odlomak iz Svetog Pisma, pa je onda propovedao. I nastanak ovog spisa se poklapa sa periodom kada nestaju harizmatski učitelji i posao čteca postaje čitanje i propoved. Naravno, ima i onih koji su se protivili tome da je čtec bio neko ko je propovedao, pa su sposobnost za poučavanje tumačili kao da treba da čita jasno i da samo čitanje ljudima budu za pouku.
Da je institucija čteca u Crkvi postojala još od najranijih vremena pokazuje i samo Otkrivenje: „Blažen je onaj koji čita i oni koji slušaju riječi proročanstva, i čuvaju ono što je napisano u njemu, jer vrijeme je blizu“ (Otk 1, 3). Dakle, čak je i u periodu pisanja Apokalipse bilo jasnog razlikovanja između onoga koji čita i onih koji slušaju.
Naravno, ovaj period kada su čtečevi bili na vrhuncu nije dugo trajao. Nepismenost među episkopima se smanjila, pa je dužnost propovedi prešla sa čtečeva na episkope i oni su bili jedini koji imaju mogućnost da propovedaju. Čtečevi su pribrojani kliru tek negde u trećem veku i to u Rimu za vreme pape Kornilija, pa je čitanje bila mehanička radnja koju su izvršavali čtečevi. Njihova važnost nije brzo gubila na značaju i u prilog tome ide potpis dva čteca na odlukama sabora u Arlu koji je bio 314. godine.
Čtečevi, kao pripadnici niže jerarhije, veoma su zastupljeni i u kanonima, kako Sabora, tako i Otaca. Teofil Aleksandrijski ima svojih četrnaest pravila i u šestom kaže: „Ako je čtec Jakov blud učinio i bio izvrgnut od strane prezvitera, pa ponovo bio postavljen, ukoliko je razotkriven, neka se izvrgne. Ukoliko nije, neka ostane u kliru. Ne priliči prihvatati prazne klevete“. Jasno je iz ovog kanona da je Crkva od najranijih dana brinula o moralnom vladanju klirika. Kada govorimo o starim freskama, čtečevi su najviše zastupljeni kada se ilustruje prenos moštiju nekog od svetitelja.
Kada se govori o crkvenoj hijerarhiji, nemoguće je zaobići osamdeset sedam pravila cara Justinijana. Ona govore o ustrojstvu i uređenju života onih koji pripadaju jerarhiji, ali i kakav odnos treba da ima verni narod prema onima koji su u činu. Konkretno, za našu temu su važna pravila koja se odnose na čtečeve i to trideset sedmo, koje glasi: „Zabranjujemo prepodobnim episkopima, prezviterima, đakonima, ipođakonima, čtecima i svima drugima koji su u pobožnom činu ili obrazu da igraju tavlije ili da sa onima koji igraju budu ortaci ili posmatrači ili u bilo koje pozorište da idu da bi gledali.“ Car Justinijan ovakvima je zabranjivao da vrše svaku blagovernu službu i da na bilo koji način dalje napreduju. Poznato je da je Crkva od najranijih vremena imala propise za uzrasna doba služitelja, te shodno tome navodimo četrdeset treće pravilo cara Justinijana: „Ne dopuštamo da prezvi ter bude mlađi od trideset godina, a đakon i ipođakon neka nisu mlađi od dvadeset pet godina. Čtec ne sme imati manje od osam godina“. Iz ovog kanona jasno je da se današnja praksa oblačenja stihara maloj deci kosi sa onim što car Justinijan nalaže. Sa druge strane, možemo smatrati da je uzrast od osam godina doba kada čtec može izvršavati ono što mu se nalaže u pouci koja se nalazi na kraju čina. Takođe, zbog ubrajanja čteca u klir, zabranjivao se drugi brak, kao i brak sa udovicom: „Ako čtec uzme drugu ženu ili uzme udovicu kao svoju prvu ženu ili onu koja je od muža otpuštena ili zakonom i sveštenim pravilima zabranjenu, takav neka se ne uvodi u drugi crkveni čin. Ako uđe u bilo koji viši čin, neka se izvrgne i neka ostane u prvom.“
Za kraj, evo i podatka da je u Ruskoj pravoslavnoj Crkvi kanonizovano 12 čtečeva koji imaju svoju službu.
Napomene:
Nikodim Milaš, Pravoslavno crkveno pravo, Mostar 1902, 256.
2Episkop žički Hrizostom, Čin ovnik arhijerejskog sveštenosluženja, Vrnjačka Banja 2006, 216.
3A. Nesolvski, Činы hirotesiй i hirotoniй, Kamenec-Podolьsk 1906, 42.
4Isto, 50
5sto, 51.
6Isto, 53
7 Isto, 53
8A. Dmitrijevski, Bogosluženje Ruske Crkve u XVI veku, 355.
9 Isto
10 Lazar Mirković, Pravoslavna liturgika, drugi posebni deo, Beograd 1967, 112.
11 Patrijarh Pavle, Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere 3, Beograd 2015, 297-324.
12Isto, 300
13 Činovnik arhijerejskog sveštenosluženja, 217.
14 Pravoslavna liturgika, drugi poseban deo, 110.
15Isto, 111.
6Činovnik arhijerejskog sveštenosluženja, 217.
17Pravoslavna liturgika, drugi poseban deo, 111.
18Činovnik arhijerejskog sveštenosluženja, 218.
19A. P. Lebedev, Sveštenstvo drevne Vaseljenske Crkve, Beograd 2002, 107.
(Autor je svršeni bogoslov, i master teolog, i čtec Njegovog Preosveštenstva Episkopa šumadijskog g. Jovana, rizničar pri eparhiji Šumadijskoj u Kragujevcu, iz svešteničke porodice, rodom iz Gornjeg Milanovca.
Tekst je prvobitno objavljen u časopisu „Kalenić“ Srpske pravoslavne eparhije Šumadijske, Godina XLII, Broj 6, (258), 2021; str. 16-23.
Blagodarimo autoru gospodinu Čtecu Vladimiru Marjanoviću i cijenjenoj redakciji časopisa „Kalenić“ na preuzetom tekstu.
Za Radio Svetigoru priredio mr Aleksandar M. Vujović,
urednik Katihetskog programa Radio Svetigore.
