Prepodobnomučenik Hariton

Na današnji dan ubijen sveti novomučenik Hariton

Ime: 15.06.2018 Zitije Svetog Haritona crnoreckog; Opis: Žitije Prepodobnomučenika Haritona Tip: audio/mpeg

Žitije Prepodobnomučenika Haritona

Pored moštiju Svetog Petra Koriškog i vode Svetog Arhangela Mihaila, još jedna od svetinja koja iz dana u dan kao magnet privlači sve veću pažnju i dolično poštovanje poklonika, jeste grob Prepodobnomučenika Haritona – u naše vreme javljenog svetilnika ljudima i vernog svedoka Vaskrslog Gospoda Hrista.

Prohodeći svoj monaški podvig zajedno sa ovim mučenikom Gospodnjim u tihoj i od mnogometežnog sveta udaljenoj crnorečkoj pustinji, i sami smo bili svedoci njegovog velikog podviga i vrlinskog života. Svojim bogougodnim životom on je vrlo brzo onebesio svoju dušu a nas obogatio živim primerom „tvrdog monaškog podviga“ sličnog drevnim ocima. On je u stvari bio „živo žitije svetih“ koga smo mi svakodnevno na delu čitali gledajući njegov „tihi podvižnički život“ ukrašen mnogim monaškim vrlinama i zapečaćen pečatom krvi prolivene na svetom poslušanju. Da svetlost njegovog bogougodnog života ne bi bila „sveća koja se pod sud zaborava meće“ i svetli samo onima koji su ga poznavali, nego „sveća koja se na svećnjak postavlja“ te svetli svima u domu Božijem (Crkvi) (Up. Mt. 5, 15), nađosmo za sveštenu obavezu da napišemo njegovo žitije i predložimo kao duhovnu hranu i izvor duhovne koristi svim Hristoljubcima i mučenikoljubcima. Na taj način smo izbegli sopstvenu osudu od Gospoda zbog greha prikrivanja velikih dela Boga našega i istovremeno smo od zaborava sačuvali svedočenje Hrista životom i krvlju ovog mučenika Gospodnjeg, ni po čemu manjeg od svetih mučenika u ranija vremena postradalih. Njegovo opširno žitije, ako Bog da, objavićemo u posebnoj knjizi u narednom periodu, a ovom prilikom donosimo samo izvod iz tog opširnog žitija u slavu Trojedinog Boga. Upoznavajući, preko ovog istinitog pisanija, sa lepotom duše ovog predivnog izdanka roda našeg i druge članove stada Hristovog, nismo želeli da pohvalimo mučenika, jer mucava ljudska pohvala i veličanje nije potrebno onome ko je uvenčan vencem mučeničke slave na nebesima, nego smo imali u vidu duhovnu korist onih koji sa verom i ljubavlju čitaju. Neka bi Gospod dao da ovo malo i istinito kazivanje mnogima bude podsticaj na istrajno i čvrsto revnovanje u Gospodu i korak bliže ka zvaničnom unošenju imena ovog svedoka Hristovog u Diptih Svetih naše pomesne crkve. Amin.

Ovaj predivni izdanak roda srpskoga i veliki svetilnik istine Hristove, rođen je u podkopaoničkom selu Seocu, 40 km udaljenom od Kuršumlije. Rodio se na Aranđelovdan (21/8. novembra) 1960. godine, nagoveštavajući i samim danom svoga rođenja Arhangelsku vatrenost u službi i ljubavi prema Bogu. Roditelji njegovi Budimir i Milka behu blagočestivi, vredni i skromni ljudi. Oni svoje četvrto čado, nedugo po rođenju, prosvetiše svetim krštenjem i nadenuše mu ime Radoslav. U domu njegovih roditelja vladao je duh tradicionalne srpske pobožnosti, tako da je ceo dom bio kao jedan mali manastir u kome je vladala pobožnost, poštovanje starijih, poslušanje, rad i sloga. Post je u kući strogo držan u celini a ukućani su se redovno pričećivali o većim praznicima. Budući strogo vaspitan u tradicionalno pobožnoj i domaćinskoj porodici, on je još od ranog detinjstva morao da učestvuje u svim domaćim poslovima kojih na selu u svakom trenutku ima. Prva četiri razreda osnovne škole mali Radoslav je završio u svom selu i to sa odličnim uspehom. Na dalje školovanje otac ga nije slao zbog udaljenosti škole u drugom selu i zbog pomoći u domaćim poslovima. Određen tako od oca svoga na rad od malih nogu on je još sa deset godina vredno i uspešno obavljao sve seoske poslove: košenje, kopanje, oranje… Ta poslušnost i trudoljublje, ukorenjeni u duši njegovoj još u ranom detinjstvu, biće kasnije u monaštvu najsjajnije vrline u vencu vrlina kojim je on ukrasio svoju dušu i zbog čije lepote je udostojen mučeničkog venca.

Životni put ovog mučenika Gospodnjeg protekao je u znaku krsta a poneo ga je još u cvetu detinjstva, u svojoj trinaestoj godini, kada je posle jedne rudarske nesreće ostao bez oca. Od očeve smrti, sva briga o domaćinstvu polako je počela da pada na njegova detinja pleća. No, bio je to samo početak nevolja. Ubrzo je, još od ranije bolesna majka, još više obolela. Usrdno je on tada služio svojoj bolesnoj majci, no Gospod, koji kroz nevolje izgrađuje duše slugu svojih, i nju posle dve godine uze u dvore svoje, i to takoreći, dok mu je na rukama bila. Srce njegovo je tada probola još jedna oštra strela tuge i nevolje ranjavajući ga za život večni. Život je išao dalje. Moralo se i dalje živeti na ovoj dolini plača što se zemlja zove. Deda i baba su već bili u godinama i Radoslav im je sada sa svojom mlađom sestrom bio i ruka i noga u njihovoj starosti. Vredno je tada mali Radoslav, zajedno sa dedom, obavljao sve poslove na oko pet – šest hektara neplodne planinske zemlje kao i oko stada od kojih su sada živeli. Kada mu je bilo osamnaest godina i deda se iznenadno preseli ka Gospodu a on sam sa babom osta da živi na selu jer je i sestra u međuvremenu iz sela otišla. Sada se moglo videti kako on, pored svih drugih obaveza u domaćinstvu, s velikom ljubavlju i staranjem vodi brigu o prestareloj babi sve do njenog upokojenja u njegovoj dvadesettrećoj godini.

Svi ovi bolni događaji, zajedno sa mukotrpnim radom na selu, smekšavali su njegovo nevino i čisto srce kao vosak na ognju a ovaj novi Jov ih je primao rukom trpljenja nikad ne pohulivši na Boga. Naprotiv, kako nam meštani njegovog sela rekoše, on je uvek ućutkivao one koji su hulili na Boga, crkvu, monaštvo ili sveštenstvo koje je veoma poštovao. Pretrpevši tako zimu iskušenja, ova divna voćka u gradini Gospodnjoj rano je sazrela, tako da je njegov pogled na život bio daleko ozbiljniji nego kod ostalih vršnjaka. Pozorišta, igrališta, bioskopi su mu svo vreme bili njiva, štala, šuma a zabave i izlasci – mukotrpan rad. I ne samo na svom imanju i za sebe, nego je on usrdno pomagao svima u selu i sa svima dobar bio. Zbog toga, kao i zbog njegove blagosti, krotosti, predusretljivosti i ljubaznosti, svi su ga u selu voleli i po njegovom odlazku iz sela s ljubavlju sećali. No pre nego što će otići iz svog malenog sela u veliki Niš, gde je živeo kao podstanar, Radoslav je i vojsku kao primeran vojnik završio odavši caru carevo.

U velikom gradu životno tkanje Radoslavovo dobilo je jedan drugi izgled, onoliko različit koliko se rajska lepota i mir malog Seoca razlikuje od gradskog sivila i sablazni velikog Niša. Tu je on, o svom trošku, vanredno dovršio osnovnu i srednju saobraćajnu školu i ubrzo i posao našao u elektronskoj industriji. Na poslu su ga svi cenili zbog njegove marljivosti, odgovornosti, vrednoće koje je on još kao dete stekao. Svima je pružao potrebnu pomoć čak i na svoju štetu. Svoja dobra dela je on brzo zaboravljao a davao je tako da ni njegova levica nije znala šta daje desnica (Up. Mt. 6, 3). No, Gospod ih je dobro pamtio i skladištio tamo gde ni moljac ni rđa ne kvari, i gde lopovi ne potkopavaju i ne kradu (Mt. 6, 20), a uzvratio mu je dajući mu u naručje meru dobru i nabijenu i stresenu i prepunu (Up. Lk. 6, 38) blagodatnih darova Svojih. Karakterne osobine Radoslavove bile su i: neustrašivost, strogost, vatrenost duha, odlučnost. Sve ove osobine je on, po obraćenju i naročito u monaštvu, preobratio u silovita oružja kojim je neustrašivo, strogo prema sebi, vatrenim duhom i odlučno vodio duhovni rat sa duhovima zlobe u podnebesju i za kratko vreme se i kao pobednik javio, kao što će se kasnije videti.

Pri svim svojim dobrim delima, poštenju, krotosti, marljivosti, pravdoljublju, umerenosti u svemu, Radoslav ipak u tom periodu života nije živeo čistotom života jednog pravoslavnog hrišćanina. Njegova duša kao da je u svetskom metežu zaboravila sladosni osećaj prisustva Božijeg koji ga je u detinjstvu pratio, za sladost posta, molitve, reči Božije, miris tamjana na Liturgiji i Sveto pričešće. Reklo bi se da je seme vere zasađeno u proleće njegovog života, proživljavalo zimu neznanja pravila hrišćanskog života, koja je u to vreme vladala u srcima mnogih „pravoslavnih“ Srba, naročito onih u gradu, a sve zahvaljujući bezbožnom komunističkom režimu. Našavši se u moru sablazni velikog grada njegovo srce se tu lagano gasilo zbog greha i polako zapadalo u tamu bogozaborava. U takvoj tami, žudeći za pravdom i istinom, naišao je na lažnu svetlost – komunizam. Ne shvativši u tom trenutku svu lažnost i taštinu komunizma, iskreno je hteo da se učlani u komunističku partiju ali se to iz Bogu znanih razloga nije dogodilo.

No, njegova dobra dela, pravdoljublje, vera koja se nikad nije potpuno ugasila, i životni krst koga je trpeljivo nosio od detinjstva, uziđoše na spomen pred Bogom, baš kao nekada molitve i milostinje Kornilija kapetana, i izmoliše milost i blagodat u Gospoda te ga Svemilostivi prizva na put spasenja. I kao što je Korniliju poslao anđela da ga uputi Petru u Jopu da bi mu pokazao put spasenja, tako je njemu poslato spasonosno iskušenje posle koga se on svim srcem obratio Gospodu i nadalje mu vatreno služio. Naime, promisao Božiji je ovog vojnika Hristovog doveo do učešća u ratu u Hrvatskoj 1990. godine. Strahote rata i blizina smrti potpuno su smekšali ionako nevoljama smekšanu zemlju srca njegovog, koje je od tada bilo potpuno spremno da u sebi primi seme reči Božije. Sačuvan tako moćnom mišicom Gospodnjom u vihoru rata, kao nekada Jona u utrobi kita i tri mladića u vavilonskoj peći, Radoslav se vratio domu svome blagodaran Bogu i odlučan da vodi Bogougodan život. Oganj njegove ljubavi prema Gospodu je bio toliko jak, da se mogao uporediti sa revnošću izabranika Božijih koji su imali viđenja Gospoda ili bili uzneseni do trećega neba. Možda je on neko viđenje u smrtnoj opasnosti zaista i imao – Bog zna. No, jedno je svima poznato, njegov dalji život je bio ispunjen takvom vatrenom revnošću kao da je svagda pred sobom gledao Gospoda u svoj slavi Svojoj.

Videći takvu ljubav njegovu, Gospod koji želi da se svi spasu i dođu u poznanje istine, ubrzo ovog novog Kornilija uputi „u njegovu Jopu“ – manastir Svetog Jovana Krstitelja nedaleko od Niša, gde je upoznao svog putovođu spasenja, revnosnog sejača reči Božije – starog igumana Iliju. Ovaj neumorni, ljubavlju ispunjen i uvek vedar služitelj Božijeg oltara, videvši njegovo iskreno obraćenje i traženje puta spasenja, s ljubavlju ga primi pod svoje okrilje, radujući se duhom lepoti duše njegove i ljubavi prema Gospodu. Raspaljen božanskom ljubavlju on je sada usrdno radio na polju svoje duše čisteći je od korova strasti i trnja grehovnih želja. S ljubavlju je čitao Sveto Pismo i druge božanstvene i dušekorisne knjige, revnovao u pohađanju crvenih bogosluženja, postu, molitvi i ostalim hrišćanskim vrlinama. Njegova ljubav i poslušnost prema ocu Iliji, koji mu je bio i otac i majka, bila je velika a njihovi susreti u manastiru Svetog Jovana česti. Znao je Radoslav i duže vreme da ostane u manastiru naročito u postovima i pred velike praznike. Tu se on i marljivo trudio na manastirskim poslušanjima. Videći obilje duhovnih darova u ovom izabraniku Božijem, duhovni otac njegov – otac Ilija se radovao duhom i često ga je, u njegovom odsustvu, hvalio govoreći da još nije sreo takvog čoveka u svom životu. Zato je on marljivo negovao dušu njegovu „pripremajući ga za nešto veliko“, kako je sam jednom prilikom izjavio okupljenoj bratiji. To „nešto veliko“, ipostavilo se kasnije, bilo je monaštvo i to u manastiru Svetoga Save Osvećenog, nedaleko od Jerusalima. Zalivana tako vodom usrdnog delanja, vera njegova je sve više rasla. Kolika je ona u tom trenutku bila govori primer isceljenja koji je sam mučenik kasnije pričao u slavu Božiju. Naime, desilo se jednom da se teško razboleo od neke stomačne bolesti. Bolovi su bili jaki i nepodnošljivi. Uzdajući se u milosrđe Majke Božije kleknuo je pred ikonu Trojeručice u domu svome i u toploj molitvi zaspao pred ikonom. Kada se probudio bolova nije bilo i osećao se potpuno zdravim. Iz sveg srca je zablagodario Majci Božijoj, a od tada nikad se u bolesti nije obraćao lekarima za pomoć, nego se molitvom i postom prepustao vraču duša i tela naših Gospodu Isusu Hristu i prečistoj majci Njegovoj.

U to vreme otac Ilija je povremeno organizovao hodočašća u Svetu Zemlju. Na jedno takvo hodočašće, aprila 1995.godine, predhodno poput velikih drevnih otaca velikodušno razdavši svu svoju imovinu potrebitima, krenuo je i Radoslav sa vatrenom željom da kao iskušenik ostane u manastiru Svetog Save Osvećenog. Po nedokučljivom promislu Božijem to se nije dogodilo. Sveta Zemlja ga nije primila, da bi nešto kasnije njegova sveta duša, sa svete Kosovsko – metohijske zemlje, bila primljena u Nebeski Jerusalim da sa Gospodom večno caruje. Po povratku iz Svete Zemlje, duša njegova je još jače gorela ognjem nebeske ljubavi ali se tada u njemu pojavila i smirena misao da Gospod, zatvaranjem manastirskih vrata za njega, možda ukazuje na njegovu nedostojnost da živi u manastiru i da treba da ide putem bračnog života. No milosrdni Gospod, koji zna srca svih ljudi, videći da je srce njegovo daleko od svetske sujete i braka, da je ispunjeno vatrenom revnošću i da je spremno za stostruki rod, ubrzo razveja sva đavolja našaptavanja o braku i ustima oca Ilije izreče mu svoj blagoslov da se uputi u manastir Crna Reka, pod okrilje Svetog Petra Koriškog. Tu dakle, u prostorno maloj, ali duhom, i blagodaću koja na njoj počiva, velikoj i izuzetno plodnoj svetoj obitelji, trebalo je da bude zasađeno ovo plemenito seme koje je nosilo u sebi stostruki rod. U svetom rasadniku valjalo je i sveto seme zasaditi. U manastiru su ga s ljubavlju primili uvrstivši ga među poslušnike, čime je počelo njegovo dobrovoljno stradanje za Hrista, njegov novi krst, koji je bio veći od njegovog predhodnog životnog krsta koliko je duša pretežnija od tela a koji sveti oci nazivaju bezkrvno mučeništvo. Odbacivši tako sve lepote i bogatstva ovoga sveta kao blato s nogu svojih, on je sada velikim telesnim trudovima, na koje je navikao, dodao svete duhovne trudove: trpljenje, smirenje i odsecanje svoje volje. Svako poslušanje naloženo mu od igumana on je izvršavao sa lakoćom, smireno, svom dušom, svim srcem, ne štedeći sebe ni u čemu. Njegova sposobnost za sve vrste poslova počev od kuhinje preko majstorskih poslova i vožnje do najtežih poslova u šumi, odmah su jasno pokazani. Zbog toga je on od samog početka postao desna ruka mladog bratstva, u manastir pristiglog uglavnom iz gradske sredine i nenaviknutog na rad. Nikada ovaj poslušni rab Božiji nije bio bezposlen, s toga je uninije kao vatrom paljeno bežalo daleko od njega. I ne samo u manastiru nego je on, po blagoslovu igumana, pomagao i okolnim meštanima i prijateljima manastira, zbog čega je uživao veliku ljubav i poštovanje njihovo. Kao razuman i mudar vojnik Nebeskoga Cara, svoj veliki trud on nije sagorevao ognjem praznoslovlja ili osuđivanja, nego je svo vreme blagorazumno provodio u ćutanju prisećajući se svojih grehova i tajno se u srcu moleći. Na sva manastirska bogosluženja je on prvi dolazio, nepokretno otstajajući celo bogosluženje, ma koliko ono bilo dugo. Stajao je neprimetno sa blago spuštenom glavom pored kivota Svetog Petra, a kada bi ga pozvali za pevnicom poslušno bi dolazio ozbiljnog izraza lica i lepo, tečno i sa pažnjom čitao ono što mu je određeno. Navike svojstvene mladosti na njemu se ne primećivahu a držanje njegovo beše ozbiljno i zrelo prilično starosti jer je „mudrost sedina ljudima, i uzrast starosti je život neporočan“ (Prem. Sol. 4, 9). Tih i neprimetan u držanju on ni svojim oblačenjem nije hteo da privuče pažnju na sebe. I u crkvi i van nje na sebi je nosio iznošenu ali urednu i neizcepanu odeću. I leti i zimi je nosio suknene pantalone, gumene opanke i vunene čarape, imajući pri tom preko podrasnika vuneni prsluk. Zimi je uzimao samo još jedan takav prsluk, što je za crnorečke prilike izuzetan podvig. Za trpezom je uvek bio uzdržan i nikada nije ispoljavao svoje nezadovoljstvo predloženom hranom, iako je ponekad na trpezi bila predložena hrana koju nije mogao da jede zbog svoje stomačne bolesti. U njegovoj keliji, koja je istovremeno, zbog oskudnosti prostorija, bila i manastirski magacin, od stvari njemu potrebnih moglo se videti: dve – tri ikone okačene na zidu, Sveto Pismo, molitvenik, par knjiga i nešto nalik na krevet koji je sam sklepao od dasaka, postavio na četiri panjića i prekrio tankim prostiračem. No i to malo što je imao on nije smatrao svojim nego manastirskim stvarima zbog čega ih je, pri premeštanju u drugi manastir, i ostavio u svojoj keliji uzevši samo ličnu garderobu koja je stala u jednu manju plastičnu kesu. Tu je on, u toploj molitvi, nenasitom čitanju Božanstvenih knjiga i sazercanju naslađivao dušu svoju nebeskom hranom i skupljao snagu za podnošenje svih tegoba trnovitog i uskog monaškog puta. Roptanje, malodušnost i nezadovoljstvo dodeljenom mu neudobnom i hladnom kelijom su bili daleko od njega kao, uostalom, i pri svim drugim iskušenjima monaškog života koja kao senka prate svakog monaha Hristovog. Često smo ga viđali kako posle večere uzima „Žitija Svetih“ i odmah odlazi u svoju keliju, ne dajući mesta razgovoru sa bratijom ili šalama svojstvenim mladosti. Pouke i podvizi svetih otaca, naročito svetih mučenika, su u stvari sačinjavali njegov svet a sve ovozemaljsko njega se nije doticalo. Zato je svima delovao kao putnik na peronu ovozemaljskog života, sa jednim zavežljajem tela svoga koji zna gde je krenuo. Njegova neprivezanost za bilo šta zemaljsko i čežnja za Gospodom su bile dva ukrasa duše njegove jasno izražena. Cela njegova pojava psalamski je govorila: „Žedna je duša moja za Bogom živim; Kad ću doći i javiti se licu Božijem?“ (Ps. 41, 3). U toj svojoj čežnji za Bogom on je sebe potpuno zaboravljao i na poslušanjima je zaista trudom izgarao i za sam život svoj malo mario. Zapaljen ognjem takve ljubavi on je kasnije, za vreme rata na Kosovu, bez straha prihvatao rizična poslušanja, i ta hrabrost, neustrašivost i spremnost za žrtvu su bile neke od glavnih crta njegovog duhovnog lika. Izvršavajući jedno takvo poslušanje, ili bolje reći služeći Bogu i bližnjima, on je i postradao stavljajući tako pečat krvi svoje na sva svoja Bogougodna dela.

Iako je otac Hariton bio nemilosrdan neprijatelj telu svome i strogo osuđivao slabosti svoje, on je prema bratiji bio blag i krotak, predusretljiv, sastradalan i prijatan sa svojim osećajem za umesnu i krajnje umerenu šalu. Reči ogovaranja, osuđivanja ili nipodaštavanja drugih behu daleko od njega. Takva njegova vatrena revnost, usrdnost na svim manastirskim poslušanjima, bezpogovorna poslušnost i umešnost u mnogim poslovima bili su razlozi što je on, posle dvoipogodišnjeg iskušeništva u Crnoj Reci određen za sabrata manastira Svetih Arhangela kod Prizrena koji se u to vreme obnavljao i očekivao svoje prvo bratstvo posle zapuštanja u tursko vreme. No, pre nego će sa ostalom bratijom preći u novooživljeni manastir on je jedno vreme proveo u manastiru Svetog Apostola Marka u Koriši kod Prizrena.

Njegovo usrdno služenje Bogu i bratiji se i ovde nesmanjenom ljubavlju nastavilo. Pored poslušanja gostoprimca, vozača i nabavljača, on se sada arhangelski revnosno i nepoštedno trudio oko obnove manastirskih zdanja. Mnogim posetiocima manastira, i pravoslavnim i muslimanima, je iz tog perioda ostalo u sećanju njegovo gostoprimstvo i ljubaznost kojim su bili obasipani pri poseti svetoarhangelskom manastiru. Njegovo milostivo srce je sastradavalo i sa šiptarskom nejači koja je stradala u vihoru rata. Dešavalo se da je najnemoćnijim među njima priticao u pomoć tako što ih je autom prebacivao na sigurnija mesta. Često je suza orošavala njegovo svetlo lice, kada bi slušao o stradanju ljudi ma koje vere bili. Često je kao dobar vozač i pouzdana ličnost bio na usluzi episkopskom dvoru u Prizrenu. Pored svih trudova i napora on je i ovde prvi na službu dolazio i sve vreme, nepomično stojeći, pazio na ono što se čita i poje.

Trudeći se tako u Gospodu duša oca Haritona je sve više i više uzlazila ka lestvici vrlina; i kao odgovarajući na njegovu plamenu revnost, duhovni otac njegov i vladika, postriže ga u monaški obraz maja 1997. godine, pri čemu mu nadenu novo ime – Hariton (to je u stvari grčki prevod našeg imena – Radoslav) po Svetom Haritonu Ispovedniku. Primivši angelski čin, za kojim je toliko žudeo, ovaj krstonosac je sada pojačao svoje usrđe i tako napredujući iz sile u silu, pod mudrim nadzorom svoga duhovnog oca, sigurno plovio ka nebeskom pristaništu. Svetlost njegovog vrlinskog života je sada još jače zablistala na slavu Božiju, i pored toga što je na sve moguće načine želeo da je sakrije maskom hladnokrvnosti i nezainteresovanosti. Nije se, naime, mogao sakriti grad kad na gori stoji (Mt. 5, 14). A i sam Gospod je blagovoleo da, u ova od greha tamna vremena, na visinu uzdigne svetlost njegovog vrlinskog života, kako bi je svi videli i shvatili da se i danas, uz jaku volju, može živeti onako kako su drevni oci živeli. Gledajući svojim očima ono što su u žitijima svetih čitali, bratija se divila i proslavljala Boga, divnog u svetima svojim, koji u svakom vremenu ima svoje iskrene, revnosne i smirene sluge.

Hraneći se tako svetom hranom poslušanja i smirenja, duša ovog svedoka Hristovog je sigurno prebivala u svetom domu trpljenja. Taj dom duše njegove, sazidan na kamenu vere, reke strasti i vetrovi iskušenja nisu mogli oboriti. Trpeo je ovaj mučenik Hristov, kao što smo videli, i zimu i uvrede i tegobu raznovrsnih poslušanja i slabosti bratije i svoje slabosti za koje je smireno znao da traži oproštaj i sva druga iskušenja od Gospoda mu poslata kao lekovi za dušu. No, ne manje trpljenje i veru pokazivao je i u bolestima, primajući ih u smirenju svome, kao kaznu za grehe svoje. Evo jednog takvog primera. Godinu dana pre stradanja, razbole se on od žutice. Simptomi bolesti behu svima očigledni. Bledilo lica, žute beonjače, i uopšte jadno stanje njegovog tela u takvoj bolesti, zahtevali su hitno bolničko lečenje u karantinu. To su mu svi u manastiru i predlagali bojeći se i za njega i za sebe, jer je bolest bila zarazna. Videvši zabrinutost bratije i prisetivši se ranijeg čudesnog isceljenja u domu svome, on odluči da se jedno vreme zatvori u svoju keliju, predajući sebe u ruke istinskom Lekaru duša i tela, Gospodu našem Isusu Hristu i Prečistoj Materi Njegovoj. Njegov podvig i molitve u zatvorništvu samo su Bogu poznati. Bratiji svetoarhangelskoj je poznato samo to da je on posle tri dana izišao iz keliji potpuno zdrav i spreman za nova poslušanja. Posle toga, uvažavanje i ljubav bratije prema njemu su bili još veći, a svaki njegov savet ili pouka, kojih je zaista malo bilo, imali su još veću prijemčivost u srcima njihovim, i oni su ga s ljubavlju ispunjavali.

Pri obilju vrlina kojima je ukrasio svoju dušu, otac Hariton se nije predavao visokoumlju nego je uvek osuđivao sebe i prebivao u smirenju i vešto skrivao od očiju ljudskih svoje potpuno odrečenje od sveta, i svoje bogougodne podvige. I ne samo od ljudi, nego kao da je, stekao se takav utisak kod bratije, želeo da se sakrije i od samoga sebe, da bude kao da ga nema. I koliko je bio sakriven i odvojen od sveta, toliko je sav bio u Gospodu. A u Gospodu njemu nije trebao ni čin sveštenomonaha, koga je odlučno odbio, ni vlast, ni čast. Biti smireni monah Hristov celog života njemu je bila dovoljna nagrada i čast. To smirenje njegovo je činilo da ponašanje njegovo bude prirodno, prosto, bez trunke izveštačenosti ili drskosti. Smirenje i nenasito čitanje Božanstvenih knjiga, je u njemu rodilo i mudru razboritost koja ume o svemu da rasuđuje i pravilno gleda na sebe i svet oko sebe. Smirenje ga je i uzvelo na poslednji životni krst mučeništvo krvlju ili treće krštenje, posle koga je, očišćen od svih grehova, uzleteo ka Gospodu koga je toliko voleo. Taj krst on kao da je predosećao. To se moglo zaključiti iz njegovih reči u kojima je bilo radosnog prizvuka: „Eto, bratije, još malo pa ću imati četrdeset godina, i još malo posle toga, pa ću poći u radostan susret Gospodu“. Ili jednom drugom prilikom, kada je posle rafalne pucnjave terorista na auto kojim je upravljao rekao jednom od bratije: „Izgleda da me ‘oće metak“. Predosećaj mučeničke smrti se mogao naslutiti i u njegovim rečima jednom od sabraće za vreme pokloničkog putovanju na Svetu Goru. Naime, pošto se otac Hariton u jednom trenutku iznenadno popeo na pirg Svetog kralja Milutina, jedan od bratije mu je u šali doviknuo: „Siđi dole, kume, ako slomiš nogu ko će te nositi do manastira?“ Otac Hariton je sišao isto onako brzo i spretno kako se i popeo, i uz blag osmeh odgovorio: „Kume, ne brini, ako slomim nogu, gurnite me ovde u neki jarak pored puta, pokrijte me granjem – nije grešni Hariton zaslužio da se sahrani kao čovek.“ Krst stradanja za Hrista je on potajno i želeo, a to se moglo zaključiti iz toga što je bez straha prihvatao poslušanja pri kojima je, radi pomoći bližnjima, trebalo autom prolaziti kroz opasne sredine u vreme najvećih zločinačkih akcija šiptarskih terorista. Na pitanja mirjana: „Kako se ne plašiš terorista?“ on je znao mirno da odgovori: „Ne treba čovek da se plaši kad je na Božjem putu“, ili strogim ali u isto vreme bratskim pogledom: „Čega da se plašim? Ja sam monah… “. Nekima je odgovarao: „U Božijim sam rukama. Ako bi i bio kidnapovan ne bih se plašio mučenja ma kakva ona bila“, misleći pri tome, da je njegov put okriljen blagoslovom igumana, i da mu stradanje u tom slučaju stavlja mučenički venac na glavu, a to nije razlog za brigu nego za radost. To što je rečima pred Bogom i pred ljudima rekao to je on i na delu potvrdio nešto kasnije kada je potpuno mirno preživeo rafalnu vatru terorista na auto kojim je išao u posetu bolesniku. Ne pokazavši nikakav strah on je svo vreme bio predan volji Božijoj, priseban i smiren. Auto je bio izrešetan a povređenih, na svu sreću nije bilo. U nastavku puta otac Hariton je, vele njegovi saputnici, bio potpuno uzdržan od svakog komentara, osude ili zle reči prema šiptarskom narodu, naročito prema civilima i deci. Na kraju puta je saputnicima skrenuo pažnju da nikome ne pričaju o onome što se desilo. Takva je bila veličina njegove duše, takva njegova ljubav prema neprijateljima, takva spremnost da učestvuje u stradanjima Hristovim (Up. 1. Pt. 4, 13), takva potvrda njegove savršene ljubavi prema Gospodu u kojoj nema straha, jer „savršena ljubav izgoni strah napolje“ (1. Jn. 4, 18). Na sve ovo dodaćemo reči Sveštenomučenika Sadoka: „Ko je duhovan, taj sa radošću, željom i velikom ljubavlju očekuje mučeničku smrt, i ne boji se jer je spreman; telesnom čoveku čas smrti je strašan“, i reči jednog od sabraće oca Haritona: „Veliki je bio naš otac Hariton, veliki, veliki, veliki“.

Ta njegova veličina, ljubav i požrtvovanje pokazaće se i u teško vreme ulaska KFOR – a i šiptarskih terorista na Svetu srpsku zemlju, kada je i počela nova Golgota srpskog naroda. U opšem metežu i neizvesnosti nije se znalo šta će novi sat doneti i šta dalje. U tim trenutcima otac Hariton je bio sasvim priseban i znao je šta će sa sobom a svoju odluku je najpre igumanu saopštio: „Ja odavde ne želim da idem ni po koju cenu“. Drugom prilikom je bratiji rekao: „Sada znam i siguran sam, ne sto posto, nego dvesta posto, da nigde ne idem odavde. Ovo je moj manastir i moja zemlja“. Svoju odluku da po svaku cenu ostane na mučeničkoj Kosovsko – metohijskoj zemlji, saopštio je nešto kasnije u molebnom tonu i vladici svome, koji je već izdao blagoslov da se monasi privremeno mogu povući na bezbednija mesta u eparhiji. „Nikom ništa nisam učinio, i ne želim ni živ ni mrtav da odem odavde“ – rekao je odlučno, spreman da u svakom trenutku na poziv Gospodnji odgovori: „Gotovo je srce moje, Bože, gotovo je srce moje“ (Ps. 107, 2). Sa takvim čuvstvom srca nastavio je on svoju žrtvu za bližnje da bi nešto kasnije i samoga sebe prineo kao najsavršeniju žrtvu Bogu, očistiteljnu za dušu svoju i umilostivljujuću za rod srpski.

Dirljivo je tada bilo videti kako ovaj požrtvovani sluga Božiji, u opasnim trenucima žrtvuje sebe samo da drugi ne bi postali žrtve, kako sam postaje pokretna meta samo da drugi ne bi bili na meti zlikovaca. Neustrašivo i neumorno pristiže do ugroženih i prevozi ih do bezbednih mesta. U nekoliko navrata odlazi do sela Koriše da bi odatle izvukao ugrožene. U selu za kratko vreme nikog od Srba nije bilo, a manastir Svetog Marka nedaleko od sela, je ubrzo sravnjen sa zemljom. Drugom prilikom hitno odlazi u planinski kraj, u manastir Svete Trojice nedaleko od Prizrena, da izbavi živote malog sestrinstva. Bez panike i mirno prevozi sestre na bezbednije mesto i čeka novo poslušanje. Manastir je posle kraćeg vremena do temelja srušen.

I ne samo za žive, nego se on u tim trenutcima žrtvovao i za mrtve. Tako je jednom prilikom, neustrašivo prolazeći ulicama Prizrena, kroz besnu gomilu koja je slavila „svoju pobedu“, autom došao do našeg ubijenog vojnika i bez straha preneo do mrtvačnice. Ovaj mučenik je jedno vreme mrtav ležao u autu jer se niko nije osuđivao da mu se primakne. Ovo delo njegovo zaista je dostojno pohvale, jer žrtva za žive još i nekako može može da se razume, ali rizikovati svoj život za mrtvog čoveka može samo onaj kome je život Hristos i smrt dobitak (Fil. 1, 21). Trudeći se tako u Gospodu, otac Hariton je iz dana u dan bogatio dušu svoju vrlinama čineći je dostojnom nebeskih blaga. Među njima, čini nam se, osobitom lepotom blistahu tri vrline: poverenje, poslušanje i ljubav prema duhovniku, koje su ga tako brzo i dovele do tihog pristaništa – Carstva Nebeskog.

Tog 15. juna 1999. godine, nešto pre 11 sati, otac Hariton je ispred episkopskog dvora u Prizrenu primio svoje poslednje poslušanje. Trebalo je, otići do jedne srpske porodice u gradu. Rekavši „Neka je blagosloveno“ – krenuo je autom, bez straha, na izvršenje poslušanja. U samom gradu je zaustavljen od trojice terorista i legitimisan. Teroristi sa crnim uniformama i još crnjim dušama, su ga po legitimaciji njegovim autom odveli u nepoznatom pravcu i to na očigled „NATO mirovnjaka“. Počeo je Golgotski put novog svedoka Gospodnjeg. Na njegova pleća je stavljen poslednji i najteži krst – prolivanje krvi za Hrista. Poneo ga je kao krotko jagnje, potpuno mirno i ne mareći za raznovrsnost i veličinu muka, kako je i ranije sam govorio. Svezlobni neprijatelj roda ljudskoga, koji je svo vreme vodio nevidljivi duhovni rat protiv njega, sada je svom silom, u licu slugu svojih, i vidljivo napao na ovo jagnje Božije. Jedan od ranije pomenutih noževa zablistao je na junskom suncu, negde u Prizrenu, i mučeniku Hristovom posle mnogo zadanih rana, odsekao glavu kao krotkom jagnjetu pri čemu je njegova čista i neporočna duša odletela u nebeske obitelji Gospodu svome koga je toliko volela i zbog koga je toliko trpela. Rat je bio dobijen, trka završena, vera održana a pobednika je na nebesima čekao venac pravde (Up. 2. Tim. 4. 7, 8) i radosni glas podvigopoložnika Gospoda Hrista: „Dobro, slugo dobri i vjerni, u malome si mi bio vjeran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost Gospodara svojega.“ (Mt. 25, 21). Telo njegovo su zlikovci tajno zakopali u mestu Tusus kod Prizrena. Zajedno sa telom zakopane su, od strane KFOR-a i ubica, i sve informacije o njemu. Jedino što je u tim trenucima bilo živo bile su crne slutnje da je ubijen. U tom periodu neizvesnosti nekima od bratije se mučenik i u snu javljao govoreći da je postradao. Vreme je prolazilo a sa njim i tračak nade da je još uvek u životu.

Odeća oca Haritona na kojoj se vide tragovi zvarskog mučenja; Lična karta i pokidana brojanica nađene zajedno sa telom oca Haritona.

No, Gospod, koji proslavlja one koji Njega proslavljaju, ne želeći da njegov podvig i mučenički venac, velom tajne ostanu pokriveni, blagoizvole da ljudima otkrije njegov udeo ukazavši na mesto gde je njegovo namučeno telo sahranjeno i kakva je bila končina njegova. Telo je pronađeno u avgustu 2000. godine od strane komisija za eshumaciju tela nestalih i kidnapovanih Srba. Nedaleko od njegovog tela pronađena su i tela nekoliko Srba postradalih u isto vreme. Vest o obretenju njegovog svetog tela je tako posle više od godinu dana neizvesnosti stigla do tadašnjeg nadležnog Arhijereja i duhovnog oca – vladike Artemija a preko njega i do drugih. Sveto telo mučenikovo nađeno je bez glave. Kosti ruke su bile polomljene kao i kičma kojoj je hvalilo nekoliko pršljenova. Podrasnik i džemper bili su u predelu srca izbodeni nožem na nekoliko mesta. Džemper je sa prednje strane bio rasporen. Bili su to najbolji dokazi neopisivih muka koje je ovaj prepodobnomučenik podneo za Hrista poput muka prvih hrišćanskih mučenika iz vremena zverskih rimskih careva. Mučenikove mošti su ubrzo iz Prizrena kao iz korena iščupani crveni kosovski božur prenesene u manastir Gračanicu. Pošto su ih verni u Gračanici sa ljubavlju celivali, sutradan su mošti prenesene u njegov prvi manastir – Crnu Reku. Tu, u malenoj i tihoj crnorečkoj pustinji, gde je nekada primljen kao iskušenik sada je primljen kao mučenik. Primljen je ne sa suzama nego sa vaskršnjom radošću kako i dolikuje onome koji je ušao u radost vaskrslog Gospoda svoga. Sa takvim čuvstvom srca je i propisno opojan od svog duhovnog oca i sve bratije i predan majci svojoj – crnorečkoj zemlji da je krasi i osvećuje. Za njegovu novu keliju, određeno je mesto na novoobrazovanom monaškom groblju, samo par metara od njegove nekadašnje kelije. Na grobu prepodobnomučenika bratija je uskoro zažegla kandilo kao sećanje na svetlost njegovih vrlinskog života i kao malu žrtvu bratije s ljubavlju prinesenu novomučeniku i nekadašnjem sabratu. Od toga dana crnorečki manastir je dobio još jedan blagoslov i svetinju i postao je još svetlije mesto naselja slave Božije. Na njegovom Svetom grobu danas se sve češće izlivaju tople molitve za pomoć u raznim životnim nevoljama mnogih poklonika crnorečkog manastira a brza pomoć onima koji sa verom, ljubavlju i poštovanjem pristupaju nikad ne izostaje, naročito onima koji su ga za života poznavali.