Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 19. avgusta 2023. godine, na Preobraženje Gospodnje, svetom Liturgijom u Sabornom hramu posvećenom tom velikom Gospodnjem prazniku u Zagrebu, uz sasluženje Njegovog Preosveštenstva Episkopa buenosajreskog i južno-centralnoameričkog g. Kirila, administratora Mitropolije zagrebačko-ljubljanske.
Tom prilikom, u skladu sa ovogodišnjom odlukom Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve, Vladika Kirilo je preuzeo od Patrijarha Porfirija upravljanje nad Mitropolijom zagrebačko-ljubljanskom.
Patrijarh Porfirije: Da budemo bolji – to je poziv današnjeg praznika!
Braćo i sestre, velika je radost što smo sabrani danas ovde u prestonom Zagrebu Republike Hrvatske, u Sabornom hramu koji je, slava Bogu, posvećen Preobraženju Gospodnjem. I danas upravo slavimo taj jedan od najvećih praznika hrišćanske vere, vere hrišćana, slavimo jedan od najvažnijih događaja u životu Hristovom. To je događaj Preobraženja Njegovog na Gori Tavor. Znamo svi jevanđeljsku priču i znamo da je to istorijska činjenica, što je veoma važno, kao i mnogi drugi događaji iz Hristovog života, koji nisu mitovi i legende nego istorijske činjenice. Činjenica je da je Gospod na gori Tavor pokazao svoju božansku, netvarnu, neprolaznu svetlost i da je tom svetlošću pokazao ne samo da se preobražava On kao takav, nego tvar, Njegova ljudska priroda i sve oko Njega. Sve što je stvoreno jedino se može preobraziti blagodaću Božjom, netvarnom svetlošću Božjom.
Svi smo mi pozvani na preobražaj, na promenu na bolje. Da budemo bolji – to je poziv današnjeg praznika. Ja prvi da budem bolji, svako od nas sebi da kaže: Da budem bolji! i da to bude njegov doprinos u prostoru u kome živi, u zajednici u kojoj živi. Budući bolji, uspinjući se na goru Tavor uspinjemo se na mesto na kome dejstvuje blagodat Božja koja od našeg napora i od našeg truda donosi plod, donosi rezultat koji jeste zajednica sa Bogom i istinska zajednica među nama ljudima.
Danas smo zaista obradovani tom činjenicom da slavimo Preobraženje Gospodnje. Lično ću reći samo to da ljubav nema zakone ovog sveta, da se ne ponaša i ne funkcioniše po logici ovog sveta. U ljubavi nema mnogo racionalnog, što ne znači da je ljubav iracionalna, da je nelogična. Ljubav je nadlogična baš zato što je ona preobražavajuća, što je ona Hristos. Ta nadlogična, nadumna, luda ljubav – kako jedan veliki od svetitelja Božjih, Sveti Simeon Novi Bogoslov, naziva ljubav Božju u odnosu na nas – ljubav koja nema svoja pravila jeste nešto na šta sam ja nedostojan naišao ovde u Zagrebu. Ljubav svih vas u odnosu na moju malenkost – ja bih rekao, ali vuče da kažem, na našu smernost – od prvih trenutaka pa sve do danas, ljubav koja nema razloge, koja ničim nije zaslužena, jeste nešto u čemu sam ja boravio svih ovih proteklih godina i to ne samo, da naglasim, ljubav onih koji su pravoslavni Srbi ili pravoslavni hrišćani, nego i ljubav onih koji nisu ni iste vere, a ni ne pripadaju istom narodu, ali ljubav onih koji pripadaju u najsuštinskijem smislu istom narodu, a to je narod Božji. To je narod koji je proistekao iz ruku Božjih. Ljubav i jednih i drugih je nešto što je mene obogaćivalo, inspirisalo i dalo mi istinsku i pravu snagu i podstrek da i na ovom mestu na kojem se nalazim, uzdajući se u blagodat Božju pre svega, ali opet u ljubav mnogih, u ljubav koju ne zaslužujem, da će Bog dati da na tom mom mestu ne činim makar štetu, a i ako ima štete da ona ne bude prevelika. Ako bi Bog dao da bude nečega dobrog onda je to isključivo i samo Njegovom blagodaću i samo je od Njega i samo od ljubavi svih vas. Ta ljubav, treba da znate, jer ljubav je takva, nije nešto što može da stane i prestane, nego mora da živi. Ona je garancija. Evo, od ovog trenutka ne znači da ja neću biti ovde. Naprotiv, u Crkvi nema granica, svi smo jedni drugima potrebni i svi očekujemo podršku jedni od drugih. Siguran sam da ćemo se ne samo u molitvama, nego istinski i licem u lice, često susretati i moliti Bogu za spasenje sveta, za mir u svetu, za dobro u svetu, a za sve to pre svega u nama i među nama.
Naš Sabor na svom poslednjem zasedanju je odlučio, sagledavajući potrebe Zagrebačko-ljubljanske mitropolije, da treba da postoji episkop koji je stalno ovde i da radi ono što je osnovni priziv i poslušanje episkopa, a to je da služi svetu Liturgiju, da se moli Bogu, da sabira ljude, da svima svedoči Krst i Vaskrsenje Hristovo. Naš Sabor je, dakle, odlučio da postavi Episkopa buenosajreskog i južno-centralnoameričkog g. Kirila da administrira Mitropolijom zagrebačko-ljubljanskom. Na prvi pogled neko će pomisliti kako su to velike distance i velika udaljenost od Argentine ili od Južne Amerike do Hrvatske i Slovenije. Međutim, baš ta činjenica da je u dalekom svetu kao episkop služio i služi, da je tamo imao i ima priliku da se susreće sa ljudima koji su po mnogo čemu, kada je reč o kulturi i po predanju vere, drugačiji od onog na šta smo mi navikli i što je naš kontekst života, čini nam se da njemu daje veliku mogućnost da upravo ovde – gde takođe kao Crkva nismo većina, iako ovde postojimo kao istorijska Crkva, gde nije ni dijaspora niti je ovo misionarski prostor, već naprotiv – na prostoru na kojem naša Crkva vekovima živi i sa svima deli i dobro i loše, ali pri tom se i obogaćuje i duhovnošću i kulturom i svim vrednostima koje krase većinsku veru i narod ovde, uspešno upravlja eparhijom. U isto vreme i naša Crkva i naš narod može da bude ponosan činjenicom da je on i verom i kulturom isključivo doprinosio i obogaćivao i ono što je veće i što je većina ovde. Na kraju krajeva, evo i sam događaj dodele ordena Svetog Save gđi Vučelić pokazuje, s obzirom da je njen muž veliki naučnik koji je radio u NASI, da je neko ko je pravoslavne vere i srpskog roda, rođen i potekao ovde, doprineo boljitku sveopšte svetske nauke i napretka.
Ja se radujem što danas mogu da vam ovde predstavim vladiku Kirila i radujem se što je naš Sabor prepoznao u njemu onog koji će moći dostojno da vodi ovu eparhiju kao i svi njegovi i moji prethodnici, a siguran sam da će to mnogo bolje činiti nego ja, u slavu Božju, zajedno sa vama služeći i moleći se Bogu na spasenje i vaše i čitavog sveta i svih ljudi. Siguran sam da će doprineti boljem razumevanju najpre nas međusobno, a onda i sa svim drugima. Čestitam vladici Kirilu, molim se da mu Bog da snage i zajedno sa vama kličem: Dostojan!
Vladika Kirilo: Mi verujemo, zato i govorimo (2Kor.4,13) i donosimo blagoslov i mir Hristov svim ljudima i svima narodima
Vaša Svetosti Patrijarše srpski g. Porfirije, časni oci, uvaženi izaslaniče Nadbiskupa zagrebačkog g. Kutleše, Vaša Ekselencijo ambasadorko Republike Srbije, uvaženi predstavnici srpskih stranaka i institucija iz Hrvatske i Crne Gore, braćo i sestre, uvažena gospodo hrišćanska,
Gospod Isus Hristos je, pored drugih njegovih vrlina, i najsavršeniji učitelj koji je hodio ovom zemljom. On je svojim učenicima i narodu govorio na raznovrsne načine. Govoreći narodu u pričama o sejaču, o dobrom pastiru, o vinogradaru… On je upotrebljavao obrasce iz naše vidljive prirode i njima objašnjavao duhovnu prirodu i zakone. To je radio i zbog toga što je duhovni svet različit od našeg sveta, u jednom delu i suprotan našoj paloj prirodi, da ga je i nemoguće opisati samo rečima. Specijalno je svojim bliskim učenicima govorio detalje i davao im objašnjenja tih priča koje je propovedao narodu. Nekada je Gospod govorio učenicima i narodu kroz tvorenje čudesa, čudesnih isceljenja, hođenja po vodi, utišavanja bure na moru, vaskrsenje Lazara… i na taj način im približavao svojstva svoje Božanske prirode. Narod i Njegovi učenici su to primali na različite načine, od ushićenja i odobravanja do potpunog odbacivanja.
Sa kojim ciljem je Gospod sve to govorio i radio? Sa ciljem preobražaja i spasenja naše pale prirode i ljudskog roda, ali ne samo naše pale prirode, nego svake pojedinačne ljudske ličnosti. Gospod Isus Hristos personalno jeste drugo lice Svete Trojice i u svoju ipostas nije primio neku posebnu ljudsku ličnost, nego je u svoju ipostas, personu – ličnost, primio celu ljudsku prirodu i preobrazio je i osvetio je. Zato da bi mi, svaki ponaosob, primili te Hristove darove potreban je neprestani naš trud na samopreobražaju – naše ja, naša ličnost mora da se otvori za Hristove darove, jer svaka ličnost ima svoju slobodu izbora – ali naravno opet i samo uz pomoć sile Božje.
Vidimo u Svetom Pismu koliko je naporan bio put preobražaja i Hristovih učenika, pun padova, sumnji, odricanja, ali i kajanja. Da, eto još jednog neophodnog uslova preobražaja – pokajanje, jer bez pokajanja nije moguće uopše ni početi put prema Bogu. Za neke posebne događaje Gospod je uzimao sa sobom samo mali broj učenika koji su bili najbolji, ne obavezno najumniji, najači ili najlepši, nego učenike koji su nauku usvajali bolje od drugih, usvajali ne samo razumom ili kognitivnom silom, nego i umom, srcem, osećanjima i svim svojim bićem. Tako je Gospod, kao i u mnogim drugim situacijama, poveo na goru Preobraženja svoje nabolje učenike: Petra, Jakova i Jovana. Gospod se penje na goru da bi i nas naučio da je za preobražaj potreban trud uzdizanja srca prema gore. On se penje da bi se pomolio, dakle i molitva je neophodan uslov našeg preobražaja.
Učenici su bili prisutni kada je Hristovo lice zasijalo kao sunce, a haljine Njegove su postale bele kao svetlost ili kao sneg (Mat.17.2). Učenici su bili toliko obuzeti tim viđenjem da su popadali na zemlju, a Petar je zaboravio i na porodicu i na prijatelje i želeo da ostanu tu večno sa Gospodom (Mat.17,4). Setimo se da Sveti apostol Petar u svojoj poslanici od svih čudesa i viđenja, tu poslanicu smo čuli danas, kojima je on bio svedok navodi upravo Preobraženje kao najveći dokaz Božanstva Hristova, kako kaže sam apostol Petar: On primi od Boga Oca čast i slavu kada mu dođe ovaj glas od veličanstvene slave: Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji (2Pet.1,16,17). Zašto je Sveti apostol Petar baš taj događaj najviše zapamtio? Zato što je kroz to iskustvo osetio predukus budućeg večnog života i ujedno iskustvo nesavršenosti njegove ljudske prirode. Carstvo Božje nije u reči nego u sili (1Kor.4,20) i apostoli na Tavoru su osetili zaista i silu božanske prirode koja im se otkrila. To je još očiglednije u jednom drugom svedoku sile i svetlosti Hristove, Svetom apostolu Pavlu, čiji je glineni sasud, kako je on nazivao sebe i svoje telo, obnevideo u susretu sa Hristom na putu za Damask. Zapravo svi oni su u svim tim događajima bili svedoci tog dijaloga koji se odvijao, obuzeti silinom blagodati Božje.
Kaže se u današnjem Jevanđelju da posle šest dana uze Isus Petra, ovana i ]akova… (Mat.17,1), a šta se događalo pre tih šest dana čujemo iz reči Jevanđelja: Zaista vam kažem: Ima nekih među vama što stoje ovde koji neće okusiti smrti dok ne vide Sina Čovečijega gde dolazi u Carstvu svome. Te reči nam još jednom dokazuju da je u prazniku Preobraženja otkrivena tajna budućeg života, a tu tajnu nam otkriva i apostol Pavle, jer svi nećemo pomreti, a svi ćemo se promeniti (preobraziti) (1Kor.15,51). Praznik Preobraženja naročito je bio i ostao omiljen ocima pustinjacima, osobito isihastama. Oni su hitali u pustinju, ostavljajući svet, trudeći se na svom preobražaju i čekajući preobražaj sve tvari. Daleko bi nas odvela propoved o teološkoj ustanovi isihastičkog pokreta i Svetom Grigoriju Palami, zato će to razmatranje ostati na marginama ove reči.
Oprostite što me je zanela blagodat praznika, pa sam se udaljio od teme. Ovde na ovom mestu i u ovom svetom hramu u ovom gradu ta blagodat se izlila osobito prvo još krajem 18. veka kroz kapelu Svete Margarite – Ognjene Marije, gde se zapalio oganj vere u pravoslavnima ovih prostora da bi on prerastao u blagodatne sile nestvorenih energija Preobraženja kroz ovaj sveti hram koji je ispunio više od 150 godina svoga postojanja. Nije slučajno što je upravo, po prvi put u istoriji, jedan mitropolit ove slavne i mučeničke mitropolije Srpske Pravoslavne Crkve postao i Patrijarh srpski. Zar nije bela pana Patrijarha simvol čistote Crkve, čistote duša vernih, ali i znak preobraženjske svetlosti Hristove. Želimo našem Svetejšemu mnoge i blage i plodne pastirske godine na tronu Svetog Save. I odmah žurim da utešim sve one koji su danas tužni zbog toga što naš Patrijarh predaje funkciju administratora ove mitropolije meni. Neka niko ne bude tužan na današnji praznik radosti i svetlosti. Omofor Patrijarha srpskog se prostire svuda gde su kanonske teritorije i vernici naše svete pomesne Crkve Srpske. Dakle, Njegova Svetost ostaje sa nama i mi ćemo biti slobodni da ga često pozivamo da nas obraduje svojim prisustvom i svojim poukama.
Vaša Svetosti, želim da Vam posebno zablagodarim na ukazanom poverenju da baš meni poverite administraciju ovom važnom eparhijom – mitropolijom naše Svete Crkve. Posebno me je ganulo što je Vaš izbor Sveti Sabor naše Crkve jednoglasno podržao. Vaša Svetosti, Vi ste kroz Vaše crkveno delo ovde pokazali da se i u vremenu i okolnostima i društvenim prilikama, koje su obremenjene mnogim senkama iz prošlosti, mogu graditi mostovi prijateljstva, ali i prave blagodatne zajednice u Bogu. Mi verujemo, draga braćo i sestre, zato i govorimo (2Kor.4,13) i donosimo blagoslov i mir Hristov svim ljudima i svima narodima imajući posebno staranje svakako o našem srpskom pravoslavnom biću ma gde da naš narod živi. Obećavam pred svima da ćy se truditi da nastavim Vašim putem i da produžim Vaše delo u Gospodu dok god sam od Vas i Svetog Sabora određen da upravljam ovom eparhijom. Moje iskustvo kao Episkopa buenosajreskog i južno-centralnoameričkog mislim da će mi u tome biti od pomoći.
Dozvolite mi, Vaša Svetosti, da izrazim posebno zadovoljstvo zbog prisustva moje uže rodbine, a posebno zbog najstarijih, moje majke Zorke i prijateljice Mirjane, i najmlađih mojih bratanića Filipa, Pavla i Rada. Takođe, pozdravljam i moju snaju Jelenu koja ima i zvaničnu funkciju gradonačelnika glavnog grada Podgorice, a ovde se nalazi u rodbinskoj poseti. Naravno, zahvaljujem braći sveštenicima i vernom narodu ove mitropolije koji je u ovolikom broju došao na ovaj veliki praznik, ujedno čestitajući slavu ovog svetog hrama Vašoj Svetosti, ocu nastojatelju Dušku Spasojeviću i svim parohijanima i poklonicima ove svetinje. I za kraj da napomenemo reči koje je pred svoje blaženo upokojenje izgovorio veliki učitelj Pravoslavne Crkve, Sveti Grigorije Palama: Gore, Gore ka svetlosti!
Molitvama Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija, blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista i ljubav Boga Oca i zajednica Svetog Duha da bude sa svima nama. Amin.
Vest u izradi!
Video: TV Hram
Izvor: SPC
