Свету Лутргију на Трећу недјељу Великог Часног поста у цркви Светог Николаја Мирликијског чудотворца у бјелопољском насељу Никољац служио је протојереј ставрофор Гојко Перовић, уз саслужење протојереја ставрофора Дарка Пејића, јереја Милосава Јовановића и Александра Раковића.
У бесједи послије Литургије, пред великим бројем вјерника који су осим цркве испунили и црквену порту, отац Гојко се осврнуо на чудесни догађај Тајне вечере.
“Овај чудесни догађај обновљења и како би рекли теолози посадашњења једном давно обављеног чина Тајне вечере, када је Господ са својим Апостолима, у посљедње тренутке свога живота посветио тако што је са Апостолима заједно вечерао. И то није била нека велика гозба, него једна скромна молитвена трпеза уочи тадашњег празника Пасхе, који су Јевреји славили у Старом Завјету вјековима, као спомен на избављење из египатског ропства.
И то избављење из ропства није било са неком битком као што смо ми често учили и као што је то прво што човјеку пада н памет када кажеш избављење из роспства, јер уз то одмах иде битка за слободу, или како смо некада учили ‘народно ослободилачки рат.
Ово није била битка. Напротив, Господ је прво раздвојио море и провео народ тамо гђе је требало да буде вода, преко сувога, а онда усмјерио према обећаној земљи. Господ је провео изабрани Божји народ тако да га је склањао од ратова. И зато, када погледате карту Свете земље и Египта, и када видите куда су они ишли свак од нас ће рећи, па што не прођоше пржво поред мора, то би им трајало кратко, што су се тамо по оној пустињи бавили четрдесет година. Бар два разлога које ми данас видимо, зашто је Господ народ усмјерио даљим и тежим путем, окртивено нам је у Светом Писму. Први, да не би ишли на ратове, јер су на мору били ратови, а други везан за то, тај народ је био измучен росптвом, ‘мало га је било на броју’, како каже Псалмопојац Давид, и не бјеше вријеме да тај народ, коме је било одређено да уђе у Свету земљу. Није му нило вријеме. Његово, али му још не припада. Браћо и сестре, једна од великих библијских истина и самим тим истина наше вјере, је да није све што је моје, мени на дохвату руке. Није све што ми припада и што ће ми доћи, да могу сада одмах да га узмем. Тако је за спасење, тако је за слободу, тако је често за многа знања, чвијек живи живот, дође до сиједих власи на глави, па често каже, да сам јуче умро, не бих вјеровао оно што данас чуо. Дакле, стари човјек, искусан па опет доживљава неке ствари као да никада то није могао ни да замисли. А тога збиља има колико год хоћете на овом свијету. Зато нас Бибија учи браћо и сестре, све у своје вријеме“, бесједио је о. Гојко.
