8

Najčudesnija srpkinja dvadesetog veka

RAZGOVOR SA GLUMICOM JELENOM SREĆKOV IZ NOVOG SADA AUTORKOM MONODRAME “HRISTE MOJ ŽIVOTU“

 

Povodom sedamdesepetogodišnjice upokojenja Prepodobne Stefanide Skadarske i Bitoljske i Dečanske, urađena je monodrama „Hriste moj životu“ čiji je autor glumica Jelena Srećkov iz Novog Sada. Sa njom smo razgovarali o Prepodobnoj Stefanidi, o nastanku monodrame i njenom izvođenju. Monodrama je pripljemljena po ispovednim pismima Stefanide Đurčević, koje je pronašao diplomirani teolog Risto Radović (sadašnji Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije) 1963. godine, u biblioteci manastira Visoki Dečani.

 

Kakva je ovo monodrama „Hriste, moj životu“, i o čemu ona govori?

Ovo je jedna neobična priča o ljubavi. I to kakvoj ljubavi – gorućoj, neugasivoj, obostranoj, opipljivoj, uzvraćenoj, SVETOJ ljubavi. Mislite da je nemoguća takva ljubav? Postoji neko o kome ne biste znali ništa da nije pisala ispovedna pisma svom duhovniku episkopu Viktoru, i jedino u tim pismima govorila. Ovo je priča o „podvižnici Hristove ljubavi“, prepodobnoj Stefanidi Skadarskoj i Bitoljskoj i Dečanskoj.

8

Ko je bila ta čudesna Srpkinja Stefanida i kakvo je njeno žitije?

Stevka A. Đurčević, potonja Stefanida, rodila se 1887. god. u selu Vraka kod Skadra. Njen život je bio čudan i izvan ostalog sveta od samog detinjstva. Od svoje sedme godine prestala je da izlazi među decu, da čuva stoku, prestala da govori i stalno se povlačila u kuću, u tišinu, gde ima manje ljudi i susreta. Bila je nepismena ali je sama naučila da čita i piše. Sve je zapustila i odala se samo čitanju i molivi. Za vreme prelaska Srpske vojske preko Albanije, kad su Srpski vojnici napaćeni i namučeni prolazili pored Skadra – ona je kuvala u kazanu kukuruzne klipove i delila izgladnelim vojnicima. Ostala je u sećanju naroda da je stalno išla u Crkvu, ne družeći se ni sa kim. Sa Skadarskim episkopom Viktorom Mihailovićem 1933. god. oko dvestapedeset srpskih porodica napušta Albaniju, a među njima je bila Stevka. Njeni su otišli u Drenovac kod Kline i tu je nastavila svoj podvig, opet u zasebnoj kućici.Uvek kod nje gori kandilo i čuje se šapat molitve. Braća su je vozila na liturgiju u manastir Dečane, nedeljom, sredom i petkom, gde je stajala kod ćivota Sv. Stefana Dečanskog. Pričešćivala se najmanje jedanput nedeljno i nosila crno odelo, slično monaškom. Vladika Nikolaj je poziva da poseti manastir Žiču, obećavši joj da će za nju napraviti posebnu kućicu u blizini manastira, ali nije dugo izdržala tamo. Ostala je svega tri dana i odlučila da se vrati na Kosovo i Metohiju. Na putu do kuće upoznala je sestru Nadu Adžić, potonju mati Anu, upravnicu Dečijeg prihvatilišta „Bogdaj“ iz Bitolja. Ona odluči da sa njom ode u Bitolj gde je ostala do smrti. Pretučena je od Nemaca zbog nepoštovanja naredbe o zamračenju grada – nije ugasila svoje neugasivo kandilo – upokojila se od nanesenih povreda (+1945. g.) na Veliki Petak, na Veliku Subotu je sahranjena, da bi Vaskrsenje dočekala sa Hristom.

Kako su pronaćena ova ispovedna pisma Prepodobne Stefanide?

Ispovedna pisma pronašao je promislom Božijim 1963. godine tadašnji diplomirani teolog Risto Radović, današnji Arhiepiskop cetinjski i Mitropolit crnogorsko-primorski gospodin Amfilohije u biblioteci manastira Visoki Dečani. Vladika Amfilohije je bio nadahnut i ispunjen ljubavlju prema Prepodobnoj Stefanidi, godinama je prikupljao svedočanstva o njenom životu, toliko puta posećivao njeno rodno mjesto, tražio njen grob u manastiru Svetog Hristofora. Delovi pisama objavljivani su osamdesetih godina, prvo u časopisu „Jevanđelski neimar“, i u „Banatski vesnik“. Monahinja Stefanida Babić, koju je zamonašio Vladika Amfilohije u manastiru Mesić dobila je ime po Prepodobnoj Stefanidi i sada živi u manastiru Nimnik, napisala je po blagoslovu svog duhovnog, oca Mitropolita Amfilohija, službu, žitije i akatist prepodobnoj Stefanidi, koje je takođe objavljeno u časopisu „Jevanđelski neimar“. Sve ovo je sabrano je u knjizi „Hriste, moj životu“ i sa blagoslovom Mitropolita Amfilohija izdato u izdanju manastira Ćelija Piperska pre desetak godina.

Odakle ste došli na ideju na uradite monodramu o „najčudesnijoj srpkinji dvadesetog vijeka“?

Pa evo, sada ovde moram priznati, da ste me vi upoznali sa životom Svete Stefanide i poklonili mi knjigu. Kada sam je pročitala, ostavila je na mene vrlo jak utisak i zaista nisam mogla da se oduprem mislima o njoj. Ubrzo sam i Mitropolita Amfilohija upoznala sa idejom o tome da bi bilo dobro da se napravi jedna monodrama o njoj. Ta ideja me je svaki dan pokretala iznova, da se priča o životu jedne zaista neuobičajene i posvećene žene ispriča i drugim ljudima koji bi hteli da je čuju, ali eto nikada možda ne bi imali vremena da pročitaju. Mitropolitu se svidela odmah ta ideja, jer on zna o kome je reč i odmah mi je i dao blagoslov. Tako sam počela sve više da iščitavam njena pisma i sve više sam upoznavala čudesnu Stefanidu.

 

Premijeru ste izveli baš u dvorištu vaše porodične kuće u Čurugu, inače poznatom bogomoljačkom mestu u Bačkoj?

Zaista nismo mogli ni zamisliti da će po promislu Božijem i sa blagoslovom Prepodobne Stefanide, usled pandemije Korona virusa, prva premijera ove monodrame biti upravo u mom dvorištu u Čurugu. To smatram velikim blagoslovom Prepodobne, kako i za sebe i moje bližnje tako i za ovo mesto.Kako jedna duša koja je „…živela ispod Prokletija, ali kao buntovnik protiv prokletije života i svakog zla …“ da se nađe u jednom vojvođanskom mestu!? Pa eto i Stefanida je stigla tamo gde je Sveti Petar Cetinjski i hirotonisan za Mitropolita, u Sremskim Karlovcima. Duhovni prostor je mnogo širi i veći od vidljivog. I povezanost Crne Gore i Srbije mnogo je čvršća i jača nego što možda u ovim vremenima možemo to i da spoznamo. Tako izgleda da je Stefanidina želja bila upravo to da se njene reči prvo čuju ovde.

6Nadamo se da će i drugi biti u mogućnosti da pogledaju ovu monodramu, gde će sve biti izvedena, gde mož da se pogleda?

Ako Bog da biće i drugih premijera u manastiru Nimnik, u manastirima u Crnoj Gori, u njenom Skadru, u Republici Srpskoj, Srbiji, i u Makedoniji posebno, a ako Bog da svugde gde nam put bude otvoren blagodaću Božijom. Monodrama je prvenstveno napravljena da može da se izvodi u okviru crkvenih duhovnih svečanosti, u crkvama, manastirima, crkvenim portama i pozorištima i kulturnim centrima u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, Makedoniji i dijaspori. Njena duša se sigurna sam, zaista sada raduje, a i sam Hristos sa njenim pismima i ohrabruje sve nas, pogotovo u ovim danima kada hara pandemija izazvana Korona virusom, da prevaziđemo sve prepreke i iskušenja.

Da li je teško raditi monodramu, ipak ste sami na sceni sve vreme?

Mislila sam da je lako raditi monodramu. Ali kad sam počela vrlo brzo sam uvidela da je zaista rad na monodrami „hod po mukama“. Tražila sam nekog ko bi mogao da mi bude od koristi, ko razume sve ono što monodrama traži. Ali sam i to ubrzo shvatila da treba da radim sama, da ću se tako najbolje izboriti sa svim slabostima i poteškoćama koje mogu da me snađu. Zato je rad na ovoj monodrami malo duže trajao. Ali eto još jedno iskustvo više. U predstavi sa više glumaca postoji ta mogućnost da se osloniš na partnera i što se teksta tiče i što se tiče kretnje na sceni. A u monodrami je zaista veliki izazov pogledati se u ogledalo i videti zaista koje su tvoje mogućnosti i sebi to priznati. Sada će mi biti mnogo lakše, posle rada na monodrami da se u pravom smislu reči igram na sceni u nekoj predstavi sa kolegama.

Kako je tekst ispovednih pisama ove svetiteljke uticao, i kako utiče na vašu ličnost?

Ceo rad i nju samu sam doživela veoma lično. Mislim da me je najviše dodirnula sa njenim „dugim trpljenjem“ i onda sam zaista malo više razmišljala o ljubavi i trpeljivosti. Stefanida me je naučila da volim više, i da Hrista doživim kao živog i uvek prisutnog, a samim tim sam počela da se menjam i da prepoznajem da iako greške uvek pravimo mi sami, mi možemo i da ih i ispravljamo. Pa kako se Stefanida meni otkrivala, otkrivala sam se i ja sama sebi. Stefanidina priča se uklapa u okvir monodrame između

ostalog jer je vodila jedan posvećen, podvižnički život. Njen način pisanja je originalan i specifičan. Iako samouka stil njenog pisanja je dosledan i prepoznatljiv. Kao da je pisao neki veliki književnik poput Dostojevskog ili čak pesnički poput Momčila Nastasijevića. U ovoj monodrami, međutim, važna je tišina i šapat molitve. Njen

e reči, kao i ceo njen život su samo sled njene posvećensti i molitve, ništa više. Istina provaljuje tako jasno, oštro i konkretno da suvišnih , slučajnih rečenica kod nje nema. Sve je vrlo opipljivo i proživljeno. Njene reči su posledica njenog života usmerenog jedino i samo ka Hristu, misli koje su zaronjene, predane i posvećene molitvi i usmerene ka njenoj jedinoj želji – da bude sa Hristom. Drugi smisao i razlog življenja ne postoji.Zato su pauze i šapat jedina sredstva koja mogu da nam približe njen život. Njena jedina radnja je da se moli. Drugo ništa. Kada je bila mlađa radila je ručni rad ali je i to prestala jer ju je i to odvajalo od Boga. I kad tako jasno i nedvosmisleno dobiješ misao i osećanje o prisustvu Hrista a ne možeš da ga dodirneš, pokažeš, nego ga samo nosiš u sebi kao istinu samo tebi pokazanu onda dobiješ želju da ipak zatražiš od Boga da ti barem odgovori na pitanje koje mu Stefanida postavlja: „Je li sveta Tvoja ljubav sa mnom, kao što je moja grešna s Tobom?“ I odmah dobiješ i odgovor. A taj odgovor možete potražiti ako dođete da pogledate priču o Stefanidi, ispričanu u formi monodrame „Hriste, moj životu“.

14

Glas Prepodobne Stefanide kroz njena bogomudra ispovedna pisma, čuje se i danas i još 

više će se čuti preko monodrame „Hriste moj životu“?

Razlog zbog kojeg sam uradila ovu monodramu nije ni istorijski, pa čak ni njen zaista veliki podvig u postu i molitvi (podvižnički život), već njen apostolski živ osećaj Hrista. Ona je svojim životom, ne samo rečima i mislima, približila svima nama Hrista, da ga osetimo i da budemo sa njim kao ona. To nije mogla ni na jedan drugi način, već kroz samoću u kojoj je bezbrižno sa Bogom boravila i sa njim i jedino sa njim govorila.
Sve muke svoga života, radosti i patnje, vapaje i boli, pretočila u svoja predivna, bogonadahnuta pisma, i tako je napravila prolaz, most kroz vreme i na taj način smrtno učinila besmrtnim, prolazno – večnim. Na taj način ona govori i danas, živa je i danas i sa nama priča danas u ovo vreme komunikacije i medija. Njena ćutnja za ovaj svet govori mnogo više nego sva današnja, moderna sredstva komunikacije i više nego što bi ona sama rekla u svom životu da je ceo svoj život besedila. Tako vidimo da možemo mnogo više i dugoročnije govoriti – ne govoreći ništa, kao hrabri vojnik Hristov ćutanjem. Jer najvažnije nije da mi jedni drugima pričamo i govorimo, nego je važno da govorimo Hrista radi i da govorimo i da se obraćamo samom Hristu. Stefanida nam baš u tome i pomaže, da samog Hrista vidimo kao svog najintimnijeg i najboljeg prijatelja. Da se oslobodimo i svoj život ugledamo na Hrista, kao što je i ona sama to činila. Da pustimo tu blagodatnu Stefanidinu tišinu natopljenu ljubavlju Hristovom da uđe u nas, jer tek kad se smirimo i upodobimo Hristu možemo da osetimo tu živu „…ljubav koja gori a ne može da izgori….“ kao jedini smisao i razlog našeg kratkog života ovde. Jer sve što je nju udaljavalo od Hrista, svaka radnja u životu, misao, govor sa ljudima, ona je to odmah odbacivala i činila samo ono što je Hristu bilo ugodno i što je on tražio od nje. Njeno ćutanje prema svetu, i njena živa, goruća ljubav i molitva prema Hristu može da zapali i u našim srcima taj večni plamen ljubavi prema Gospodu i stvoritelju našem, više nego da nam je ceo svoj život besedila. I to je upravo bio i moj razlog i velika želja da govorim njene reči. Jer govoriti rečenice za koje znaš da ih je samo Gospod čuo i koje su pri tom tako vrsno napisane kao da ih je pisao neki veoma nadareni i učeni pisac ili pesnik, a ne neka samouka podvižnica Hristova, kojoj ni otac, ni majka nisu bili pismeni. Ali su imali čistu dušu i veru u Hrista. E onda i darovi sami od Gospoda dolaze.

 

Vi ste studirali i Filozofiju pre nego ste upisali Akademiju umetnosti – dramski odsek za glumu. Možda otuda ta potreba za traženje smisla?

Da, prvo sam upisala sam Filozofiju u Novom Sadu posle Karlovačke gimnazije, jer iako smo u kući slavili slavu i bili verujući svi i sa mamine i sa tatine strane, ipak pravi liturgijski život sam otkrila tek odlazeći u manastir Kovilj gde je iguman bio sadašnji Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije. Tada sam, čini mi se, dobila odgovore koje sam tražila i u filozofiji i u glumi ali i u životu. Jer zadatak filozofije je da postavlja pitanja, ali ne i da daje odgovore. U liturgijskom životu dobijaš odgovore na svako pitanje. Barem je to slučaj sa mnom.

Da li vam je i Prepodobna Stefanida dala neki odgovor ili postavila neko pitanje?

Naravno da jeste. Njen apostolski živ osećaj Hrista mora da probudi u svakom od nas taj osećaj žive , konkretne svete ljubavi prema Bogu, i što je ovde još važnije da nam otkrije takođe i Hristovu ljubav prema nama. Jer često nam dođe na misao da nas je Bog zaboravio. Pa kada bude teško počinjemo da se žalimo, da sumnjamo. A Sveta Stefanida nam približava i otkriva Boga kao našeg prijatelja, kao nekog ko je tu, i nama najbliskiji i ko te svaki dan pita i sa kim ti svaki dan možeš da razgovaraš, ako ga primetiš. A kako da ga primetimo u ovoj trci sa vremenom i ludilom informacija koje nam nudi svakodnevica. Pa mi ne možemo ni da zamislimo život bez struje, bez vode, plašimo se da ćemo ostati bez „osnovnih stvari za život“. E tu se javlja pitanje o tome koje su te osnovne stvari, šta je nama neophodno za život, bez čega ne možemo, a bez čega možemo. Zamislite sebe danas da odete negde u prirodu i da nemate ni struje, a vode samo na bunaru. A nema ni televizora, ni interneta, ni vrlo „bitnih“ informacija. Stefanidi je samo jedna jedina informacija bitna – da li je Gospod sa njom i da li će je ostaviti, jer bez Njega ona nema ništa. Bez čega mi danas ne možemo? Jer kada jednom čuješ živog Hrista, kao Stefanida, svaki drugi razgovor postaje nedovoljan, slab, uzaludan. Pa proverimo i mi da li možemo da Ga čujemo i vidimo?

1Opet dolazimo do pitanja smisla, Prepodobna Stefanida nas izgleda vraća suštini i smislu?

To iskustvo živog Boga, to iskustvo svete ljubavi koja gori, taj Živi Život imala je naša podvižnica Stefanida, i to u maloj, trošnoj kućici u kojoj je živela daleko od očiju drugih ljudi. Citirala bih ovde i reči Mitropolita Amfilohija o svetoj Stefanidi:“ … Urezano je svako slovo snagom od koje kamen postaje živ. Jer to je snaga opitnog života. To je život koji se odupro smrti. To je život koji je postavio zahtev Biti, ali tamo gde nema smrti.“

„…Bez Hrane Nebeske ne mogaše živeti ni dana, bez Krvi Tela Prečistoga Hrista; On ožive tebe Životom Svojim i obasja dušu da ko sunce blista…“ ( deo iz akatista posvećenog Stefanidi). Ona je živela s Bogom i takvu „samoću“ nije želela da napusti. Da li je Stefanida živeći u svojoj samoći ispunila život – pogodila u metu, u cilj, ili neki od nas, da ne kažem svi mi koji živimo u današnjem vremenu brzine i komunikacija, mislimo da smo ispunili životni cilj?

Koja je poruka i pouka za kraj, i kako zainteresovani mogu da vas kontaktiraju ukoliko bi želeli da vi gostujete kod njih?

Stefanida je svoj život završila na Veliki petak 1945. na Veliku subotu je sahranjena, da bi na Vaskrs bila sa Gospodom. Njen život bi prošao u tišini u kojoj je živela, i mi danas o njoj ne bismo znali ništa da ona nije „morala“, kako kaže da piše ova ispovedna pisma – „ za ljubav Tvoju, Hriste….“ I evo danas nam je, čini se njena reč potrebnija nego ikad, mada možemo primetiti da njene reči pripadaju svakom vremenu i svako vreme može da je nađe. Jer za ljubav Hristovu kada radimo ne možemo da se izgubimo ni u vremenu ni u prostoru. I njen glas koji nije ni hteo da se čuje, danas odjekuje mnog više nego u bilo koje doba pre. Zato njene reči u meni ostavljaju snažan i dubok osećaj istine i jedinog smisla našeg postojanja. Pomogla je, i pomaže i meni i svima da se ugledamo na Hrista. Uči nas kako da ovaj kratak život ispunimo ljubavlju i ognjenom molitvom svojom čuva nas od svih napada vidljivih i nevidljivih neprijatelja, od svih bura i očajanja, od svih smutnji ovog sveta. Nadam se da će ova monodrama imati duboku i svetu poruku i pouku svima, pogotovo mladim ljudima, da budu žedni istinskog smisla života i postojanja, i tako pronađu izvor Vode Žive. Želela bih takođe, da im ova sveta pisma pretočena u monodramu, pomognu da spoznaju koje su najveće i prave i istinske vrednosti u životu.

Svi koji bi želeli da pogledaju predstavu „Hriste moj životu“, u eparhijama, manastirima, crkvama, pozorištima, kulturnim cetrima, i ostalim verskim i kulturnim ustanovama mogu se obratiti putem e-mejla i putem telefona: jelenasreckov7@gmail.com i aco_vujke@yahoo.com; +381641446888; +38267517581

Sa glumicom Jelenom Srećkov razgovarao prof. Aleksandar Vujović, profesor Bogoslovije Svetog Petra Cetinjskog i urednik Katihetskog programa Radio Svetigore

Razgovor objavljen u “Pravoslavlju” – novinama Srpske Patrijaršije, br. 1287, str. 8-11.