U navečerje praznika Sabora svetog arhangela Mihaila i ostalih nebeskih sila bestelesnih, u nedelju 7/20. novembra, u paraklisu Svetih Otaca atonskih u Svetoarhangelskom manastiru u Kovilju služeno je praznično večernje povodom slave manastira. Večernjim bogosluženjem je načalstvovao Episkop valjevski g. Isihije, uz sasluženje sveštenog bratstva manastira. Večernjem bogosluženju su molitveno prisustvovali Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije, kao i Preosvećena gospoda episkopi bački Irinej, šabački Jerotej i mohački Damaskin.
Po odsluženom večernjem bogosluženju zamonašeni su iskušenici Marko Palikuća i Nikola Stojačić. Iskušenike Marka i Nikolu monašenju su priveli Patrijarh srpski g. Porfirije i jeromonah Hariton, nastojatelj Svetoarhangelske obitelji, a monaški postrig je izvršio Episkop bački g. Irinej, davši im imena Lazar i Leonid.
Posle čina monašenja, monasima Lazaru i Leonidu i prisutnima u manastirskom paraklisu obratio se Patrijarh srpski g. Porfirije:
„Preosvećena braćo arhijereji, časni oci, braćo i sestre, dragi brate Lazare i brate Leonide, po blagoslovu vladike Irineja, episkopa ove eparhije i duhovnog oca svih nas, reći ću samo nekoliko reči ovom prilikom, sa svešću da neću reći ništa novo i da nam je svima jasno šta je to monaški put, šta je to uopšte hrišćanski put, hrišćanski način života, a iako ponešto nije bilo jasno onda molitve koje smo čuli su same po sebi toliko jezgrovite i ispunjene smislom da je svaka reč više od toga zaista suvišna. Ali ovom prilikom ne mogu a da ne kažem, i na tome ćete mi oprostiti, i neku ličnu reč. Naime, svako ko je jedamput slušao molitve prilikom monašenja i ko je položio monaške zavete, kroz svakodnevicu zaboravi šta oni u sebi nose i šta sadrže, a naročito onaj ko, po Promislu Božjem pre svega, a onda i po blagoslovu Crkve, promeni mesto stanovanja i onda mu život bude ispunjen ne istim dnevnim poretkom i sadržajem kao što je to bio slučaj dok je bio u manastiru. Ovom prilikom lično sam razumeo što ste, verujem, i svi vi razumeli, a to je da je Tajna monaštva ono što izvire iz samoga Jevanđelja i ono što je naznačenje svakoga čoveka, naznačenje čitavog ljudskog roda, ne u formi monaškog života nego u etosu, u odnosu prema Bogu i prema bližnjem, u kriterijumu u odnosu na koji uspostavljamo i izgrađujemo svoj život. Lično, slušajući te molitve, danas kažu kao da sam se vratio na „fabrička podešavanja”, ali ne u smislu nekog ličnog izbora nego u smislu suštine života, jer Tajna monaštva nije ništa drugo nego Tajna Hristova. Gospod, kada Ga je onaj mladić u Jevanđelju pitao šta da čini da dobije život večni, odgovara: Drži Zakon i Proroke, drži se zapovesti Božjih i ispunjavaj ih – one će ti pomoći da tvoja sloboda ne postane anarhija koja je destruktivna i stvara šizofreni odnos u našem životu. Dakle, držimo se zapovesti Božjih i idemo putem spasenja. Ali, ako hoćeš savršen da budeš, onda uzmi svoj krst i pođi za mnom – reči su Gospodnje. Upravo monaški način života po svojoj suštini jeste uzimanje krsta svoga, svoga života i bića i u potpunosti prepuštanje Hristu, prikivanje svoga krsta, svoga života na Krst Hristov. To u suštini znači odricanje od sveta. Naravno da monaški život, ali i hrišćanski život uopšte, znači odricanje od sveta. Međutim, treba napomenuti da monaški život ne podrazumeva odricanje od sveta onakvog kakav je proizišao iz ljubavi i ruku Božjih nego od palog sveta, od ostrašćenog sveta, od sveta koji se udaljio od Boga, od sveta koji živi po zakonu greha i po zakonu demonskih sila. Odricanje od takvoga sveta znači odricanje od svake mogućnosti da nam takav svet postane ideal, da bilo šta iz toga sveta postane za nas ono što je idol, što je lažni bog; ali, istovremeno, odricanje od takvoga sveta, koje podrazumeva odricanje kroz krst naš koji je spojen sa Krstom Hristovim, što nije ništa drugo nego čitavim svojim bićem, iz vere u Boga, predavanje sebe Bogu iz ljubavi prema Bogu. A kada postoji podvig ljubavi u odnosu na Boga, onda onaj svet od kojeg smo se odrekli i koji u zlu leži za nas ponovo postaje predmet ljubavi i predmet molitve, postaje mesto u koje se vraćamo preobraženi i oslobođeni od sveta da bismo taj svet preobražavali. Naravno da to preobražavanje sveta nije naš ideološki cilj nego naprosto činjenica da smo se kao monasi odrekli sveta koji u zlu leži i gradimo zajednicu sa Bogom. Blagodat Božja je ono što nas preobražava, ono što nas prosvetljuje, prosvećuje i osvećuje. Otuda, što smo verniji ovim zavetima koje smo čuli i koje smo dali, naše prisustvo u svetu dobija svoj smisao ne u onome što ćemo činiti kao svojevrsni aktivisti sa željom da pomognemo svetu, osećajući ponekad rane sveta bilo koje vrste. Nije, dakle, ako mogu i tako da kažem, doprinos monahâ svetu time što će se aktivirati u praktičnim programima kako bi pomogli svetu, nego, što su više verni svom zvanju, svom opredeljenju, tojest što su više verni prizivu Božjem – jer bez tog priziva niko ne bi mogao postati monah, akamoli rasti i uzrastati u monaškom podvigu – što smo više verni tom glasu Božjem, utoliko je Gospod blagodaću Svojom više prisutan u našim životima; utoliko onda i svet biva obradovan, ali više od toga – biva preobražavan monahom i monaškim životom, tim pre što ova naša zajednica ovde jeste zajednica, opštežiće. A opštežiće, tojest zajednica monahâ nije naprosto nekakva obična ljudska zajednica, makar sastavljena od najsavršenijih, najmoralnijih i najčistijih ljudi, nego je to zajednica koja se temelji na liturgijskom molitvenom životu, zajednica koja izvire iz evharistijskog života. Sve u toj zajednici treba da bude plod evharistijskog života. Zato je monaška zajednica – baš kao liturgijska zajednica, evharistijska, crkvena zajednica – najbolji mogući izraz naše pravoslavne vere kao vere koja ima svoje eshatološko usmerenje. U isto vreme monaška zajednica jeste predukus eshatološke realnosti, tojest budućeg veka. U tom smislu monaška zajednica je ono što je i Crkva u suštini. To je jedna domaća Crkva. Gospod kaže: Ja sam vas od sveta uzeo. Niste od ovoga sveta. Dakle, i monah je neko ko je izabran, koga je Gospod pozvao i, evo, hvala Bogu, i otac Lazar i otac Leonid su čuli taj glas Božji i dobro znaju da monaški život jeste život krsta i raspeća, što je ujedno – mi to verom znamo i ljubavlju Božjom, Jevanđeljem, Svetim Pismom, iskustvom Crkve – to raspeće i taj krst u sebi nose Tajnu Vaskrsenja. Najbolje to zna monah kada je sabran na molitvi i kada ima iskušenja, kada ga obuzme tuga koja nije obična, sentimentalna tuga, nego, pre svega, tuga kao nostalgija za punoćom života, za Carstvom nebeskim. U tom stanju posećuje blagodat Božja i, kada osetimo nemoć, kada osetimo slabost, kada osetimo glad koju ne možemo da utolimo ničim od ovoga sveta, Bog se javlja u svoj Svojoj lepoti i u darovima koje je obećao i koje monah može da okuša. Monaški život se sastoji, između ostalog, i u polaganju tri monaška zaveta – to je zavet poslušanja, zavet siromaštva i zavet devstvenosti. Neću zamarati analizom ovih zaveta, jer oni su po sebi jasni. Samo ću reći sledeće: i zavet devstvenosti i siromaštva, koji su jasni i podrazumevaju se, da li će dati ploda i da li će, pre svega, biti prostor radosti za monaha zavisi od ovog prvog zaveta, a to je zavet poslušanja. U zavetu poslušanja se razvija i afirmiše tajna slobode čovekove, tajna monaha i tajna čoveka uopšte. Gospod je pokazao poslušanje i smirenje, koje je neodvojivo od poslušanja, kao jedini put, budući apsolutno poslušan Svome Ocu, i u večnosti, ali i u istoriji. Svi se sećamo Hristovih reči u Getsimanskom vrtu, upućenih Ocu: Neka bude, Oče, volja Tvoja, a ne moja. Dakle, poslušanje nije sputavanje svoje slobode, poslušanje nije lišavanje svoje autentične volje. Poslušanje podrazumeva upodobljavanje sebe volji Božjoj i isključivo i samo kroz askezu, kroz podvig, kao uostalom i u bilo kom drugom pozivu. Primera radi, neki umetnik, slikar ili zanatlija koji treba da napravi cipelu morao je mnogo puta da vežba jedan te isti potez, koji mu je neko pokazivao. Mnogo puta je učenik slikarstva – ima ih ovde nekoliko – morao da vežba osnovne stvari u slikarstvu i čak da mu to postane dosadno. Ali to je bio jedini način da se u jednom trenutku iznutra oslobodi, da se njegova ruka oslobodi i da onda procveta neočekivana radost, neočekivani rezultat slobode, koja tek kada je poistovećena sa voljom Božjom i tek kada nije anarhija može da dâ istinski plod. To zna svaki monah koji je pošao putem poslušanja i samo bih to hteo da naglasim kao važnu temu. Nažalost, danas je to nešto što se smatra smešnim, a često ljudi to i odbacuju, često hoće svoju volju pošto-poto. Naša volja nama može biti spasonosna samo onda kada je u skladu sa voljom Božjom. Ako se ne vežbamo u odricanju od svoje ostrašćene volje nećemo onda nikada osetiti šta to znači život u Hristu i u blagodati. Važno je to da znamo kao monasi, to podvlačim, ali to je isto ono što je važno i za ljude koji žive u svetu. Isti duh i isti princip važi i za one koji žive u bračnim zajednicama. Samo onda kada žive u poslušanju supružnici jedni u odnosu na druge, roditelji u odnosu na svoju decu i deca u odnosu na svoje roditelje, svako u skladu sa prirodom svoga mesta, samo onda može da se razvija zajednica.
Monaški život je ispunjen iskušenjima. Po pravilu, ona dolaze, kako rekoh, kao plod izbora po svojoj volji. Najvažniji cilj svakoga iskušenja – jer iza iskušenja stoji po pravilu Nečastivi, sile podnebesja – jeste da razbije upravo ono o čemu smo na početku govorili, a to je zajednica, Crkva; da razbije i evharistijsku zajednicu i da razbije na kraju i našu monašku zajednicu. Zato, kakva god iskušenja bila, znajte da iza toga stoji Nečastivi i da hoće da vas odvoji od zajednice, uz različita obrazloženja koja po pravilu imaju „svoju logikuˮ i često se slažu sa našom logikom. Kako god bilo, kakvo god iskušenje da naiđe, u manastiru postoji struktura, postoji poredak, nikada nemojte dozvoliti, brate Lazare i brate Leonide, da sami nosite to iskušenje nego uvek podelite, a što pre podelite utoliko pre će iskušenje biti pobeđeno i utoliko pre ćete se suočavati u sledećoj fazi sa težim iskušenjima, ali to je sve tajna monaškog života. Mi se danas radujemo što smo dobili dva nova brata u monaštvu. Molimo se Bogu da vam Gospod dâ odlučnosti, snage i radosti u podvigu, a vas molimo da se i vi za nas molite, za svu našu braću i sestre, za čitavu našu Crkvu, ali i za čitav svet.ˮ
