Beseda prepodobnog Justina Ćelijskog, izgovorena u Nedelju o bludnom sinu, 1978. godine, u manastiru Ćelijama:
Eto, pokaza nam Gospod danas, ko smo i šta smo, kuda idemo. U Svetom evanđelju, priča o Bludnom sinu kazuje tajnu svakome od nas.
Danas, mi se nalazimo pred Velikim postom, u stvari Veliki post počeo je prošle nedelje. Postoje dva posta: duhovni post i telesni post. Duhovni post je počeo pre telesnog posta, jer je duša važnija od tela, jer duša je ta koja rešava pitanje našeg života, način našeg života, sve ono što treba da činimo i (što) ne treba da činimo. Posti se pred Vaskrs. Zašto se posti pred Vaskrs? Zato da se pokaže da mi u ovom svetu živimo kao mrtvaci, kao ovaj bludni sin što je mrtav bio, kako veli Otac, mrtav bio i oživeo. Kako to? Šta se desilo s njim?
On je oživeo, i on je vaskrsao, vaskrsao iz mrtvih – kaže nam ova divna priča. On je potrošio sve svoje imanje živeći razvratno. Otac Nebeski dao je njemu, kao (i) starijem sinu, imanje, i on je pola imanja uzeo i otišao u daljnu zemlju. Znači, otišao daleko od Boga, prestao da misli na Oca Nebeskog, koji mu je dao toliko imanje, i počeo da živi svojim životom, da troši bogatstvo duše svoje. Jer, čovek sarađuje sa dušom svojom, koja je bogolika, koja je ikona Božija, slika Božija. To je ogromno bogatstvo koji svaki čovek dobija od Boga. I on je dušu svoju upropastio živeći razvratno, čineći sva bezakonja.
Ali, kad je glad nastala u toj zemlji, to jest daleko, od Boga, kada se oseti čovek siromašan, bedan, ništavan, pust, prazan i siromah puki siromah. I veli se, što je on radio da bi spasao sebe od gladi? On se primi za čuvara svinja u jednoga domaćina. Šta su to svinje? To su strasti. Šta su to strasti? Strasti, nenasite strasti, svaka strast je nenasita: i mržnja, i pakost, i zloba, i svako drugo bezakonje, nenasito je. I ne može da nahrani dušu, koja traži božanske nebeske hrane. Ne zadovoljava se duša čovekova običnim stvarima ovoga sveta i uživanjima ovoga sveta. Naprotiv, ona se troši, sve se božansko troši u duši kroz grehe, kroz strasti. I kad je već ovom nesrećnom sinu dosadilo to gladovanje među svinjama, među strastima svojim, on dođe sebi, veli se u Svetom evanđelju, dođe sebi.
Gde je to on bio? On kao da je bio lud! Jeste bio lud, jer čovek u gresima jeste lud. Čovek, nalazeći se u gresima, on je vanseban. Ustvari, šta je gnjev? Gnjev, je vanseban, to je malo ludilo. Kada se čovek preda strastima strašnim, onda, to je potpuno ludilo, gubi dušu, gubi telo. Kad dođe sebi, to jest, kada razmisli o sebi: gde je, što je, šta je načinio sa bogatstvom koje mu je dato, kada je sve upropastio, on reče: U oca mojega toliko imanja, toliko najamnika ima, nikad ne gladuju, a ja umirem od gladi. Ustaću, idem ocu svome i reći ću: Oče, sagreših nebu i tebi, primi me kao jednog od svojih najamnika. I on to zaista učini.
Sada se dešava jedno divno čudo, čudo vaseljensko, čudo celoga sveta. Otac, kad je ugledao sina da dolazi k Njemu, potrčao, zagrlio ga, i oprostio mu sve, i nije ništa rekao. A on je zamucao i rekao: Sagreših i Nebu i Tebi. Tada Otac, da bi pokazao ljubav prema pokajniku, naredi slugama da spreme gozbu, da se vesele, jer ovaj moj sin beše mrtav i ožive, beše izgubljen i nađe se. Kad je čovek daleko od Boga, on je zaista mrtav, mrtav za sve što je dobro, za sve što je božansko, mrtav za raj, mrtav za sve plemenite i bogate misli, za želje i za dela. Izgubljen beše i nađe se, izgubi se čovek u gresima, izgubi se čovek u iskušenjima. I ne zna šta će sa sobom. Ali Otac Nebeski priređuje gozbu.
Šta se desilo sa ovim sinom? Kakva je to sila koja je njega spasila i Oca toliko obradovala? To je – pokajanje! U ovoj priči, braćo i sestre, Gospod pokazuje, da ako želiš da dostigneš vaskrsenje i da znaš šta je to vaskrsenje evo pokajanja. Pokajanje vaskrsava iz mrtvih, kao što je vaskrslo ovog sina. Pokajao se on, vaskrsao iz mrtvih, našao sebe: izgubljen beše i nađe se. Tako pre Uskrsa, Gospod nam je dao vrlinu, Gospod nam je dao savet i mudrost da mi možemo sami da doživimo vaskrsenje. Kao što je doživeo bludni sin pokajanje, tako i mi da se pokajemo za svoje grehe – a niko nije bez greha. Svaki kad je daleko od Boga, kad je u gresima – mrtav je.
Da bi sebe vaskrsao, potrebno je, najpotrebnije je – pokajanje. To je sila koja vaskrsava dušu čovekovu iz mrtvih. Samo to pokajanje, eto, vraća čoveka Bogu, vodi ga raju, vraća ga radostima nebeskim. Jer Otac Nebeski naređuje slugama svojim da prirede veliku gozbu. Anđeli se raduju na Nebu za svakog grešnika koji se kaje. Anđeli se raduju vaskrsenju našem iz mrtvih, to jest vaskrsenju duše kada napusti greh i živi Bogom.
Danas, Nedelja bludnoga sina, eto, otkriva nam tu silu i moć, kako da vaskrsnemo iz mrtvih kada smo u gresima. Ako smo u gresima onda smo mrtvi – mrtvi za Nebeski svet, mrtvi za Cara Nebeskog i Oca Nebeskog. Anđeli se vesele za tebe i za mene kad se kajemo, Nebo se uzbudi gledajući naše pokajanje. Zato, ne treba čovek da pada u očajanje zbog grehova svojih. Postoji lek, siguran lek za svaki greh – a to je pokajanje.
To nam kaže današnja divna i čudesna priča Spasiteljeva o bludnom sinu. Ne sumnjaj da kada ostaviš grehe i kreneš ka Ocu, da će ti se pripremiti gozba i nebesko veselje, da se za nas vodi borba Bogu i zato što smo vaskrsli iz svojih smrti.
Neka bi Blagi Gospod, molitvama svih Svetih i Presvete Bogomajke, i nas vodio iz greha u pokajanje i iz svakog greha. A mi svaki dan grešimo. Zato i treba svaki dan da vaskrsavamo iz smrti, da tvorimo volju Božiju, i da dobijemo Carstvo Božije i večnu radost. Amin.
