Nedelja Slepog (grč: Κυριακή του Τυφλού), šesta nedelja posle Pashe spominje isceljenje sleporođenog. Ovo čudo koje se dogodilo u toku Pedesetnice, izvršio je Spasitelj i time otkrio svoju slavu i silu. Iako je darovao slepom od rođenja vid, Judeji su bili ozlojeđeni na Spasitelja, jer je isceljenje bilo u subotu (Jn 9,1-38). Isceljeni je svojim telesnim očima video onoga koji je za sebe rekao da je Svetlost sveta i svojim Vaskrsenjem osvetlio celu vaseljenu.
Služba koja govori ο ovom čudesnom isceljenju, poje se od nedelje do srede šeste sedmice. Odnos tog čuda prema prazniku Vaskrsenja Hristovog, Crkva pokazuje kada poje da se slepi čitav prosvetljuje i Svetlodavca poznaje – Svetlodavca koji je trećega dana zasijao iz groba i obasjao zemlju Svojim Vaskrsenjem, iz Koga je ljudima koji su sedeli u tami zasijala preporađajuća svetlost. Služba u čast ovog čuda vrši se još i u ponedeljak, utorak i sredu, kada već dolazi odanije Vaskrsa. U šestu nedelju i na odanije Vaskrsa peva se katavasija Vaznesenja “Spasitelju Bogu”. Uspomena na ovaj događaj poznata je već u Tipiku Velike carigradske crkve iz ΙΧ-Χ veka.
Šeste nedelje od Pashe, proslavljamo čudo koje je naš Gospod i Spasitelj Isus Hristos učinio na čoveku slepom od rođenja (Jevanđelje po Jovanu 9, 1-38). Često se ponavlja da Jevanđelje po Jovanu otkriva Hrista kao Svetlost sveta. U ovom jevanđeljskom svedočanstvu, Hristos, pre nego što će obnoviti vid slepom čoveku, objašnjava da On jeste Istočnik svetlosti.
Meni valja činiti dela Onoga koji me posla, dok je dan. Dolazi noć kada niko ne može raditi. Dok sam u svetu, Svetlost sam svetu (Jovan 9, 4-5).
Čovek koga je Isus iscelio ovog dana bio je slep od rođenja. Gospod ne obnavlja samo njegov vid, On ne leči naprosto jedan bolestan organ, već izvodi potpuno atrofirane oči iz ništavila slepila. On daje svetlost čoveku koji od rođenja nije znao ni za šta osim za mrak. Sin Božiji uzima blato i meša ga sa svojom pljuvačkom, i time ponavlja i obnavlja čin stvaranja, kako je opisan u Bibliji: „Gospod Bog stvori čoveka od praha zemaljskog“ (1. Mojsijeva 2, 7).
Možemo da napravimo vezu između čuda sa slepim čovekom u Siloamskoj banji i sa isceljenjem raslabljenog u Vitezdi (Jovan 5, 1-18). U banji Vitezdi, Isus ne kaže raslabljenome da skoči u vodu. On ne obnavlja nikakav naročiti obred niti koristi materijalnu pomoć za isceljenje, već leči neposredno i lično. Raslabljeni se oporavlja samom rečju Gospodnjom.
U Siloamskoj banji – svetom mestu gde su sveštenici organizovali povorke povodom praznika Šatora (jer je banja korišćena za obred očišćenja) dešava se nešto suprotno. Isus šalje slepog čoveka u banju da se umije i završava svoje spasiteljsko delo, upućujući čoveka da se podvrgne obredu očišćenja. Na isti način, da bi nas spasao, Hristos nas šalje u svojvrsnu sveštenu banju, to jest da prođemo kroz Svetu tajnu krštenja.
Gospode, čoveku slepom od rođenja,
vid si obnovio rekavši mu:
„idi umij oči, da bi mogao gledati
i slaviti moje Božanstvo“.
(Kanon, pesma 4, tropar, glas 5)
Iscelivši slepog od rođenja, Isus ga je izvukao iz tame noći na svetlost dana. Rod ljudski od tada može svojim očima da sozrcava Boga u Hristovoj Ličnosti. Čovek koji je juče bio slepi projak, danas vidi Gospoda i veruje u Njega, klanja Mu se ničice i ispoveda svoju veru.
Hriste Bože naš, Sunce Pravde,
Ti si dvostruko prosvetlio slepoga.
Svojim prečistim rukama,
prosvetlio si čoveka koji od majčine utrobe
lišen beše svetla.
Prosvetlio si, takođe, oči našeg srca
i učinio nas sinovima svetlosti,
da bismo u veri mogli govoriti:
„Velika je i neizreciva milost Tvoja,
Gospode i Čovekoljupče, slava Tebi!“
(Apostih, glas 8)
Pre nego što je Hristos učinio čudo, učenici su ga pitali: „Učitelju, ko sagraši, ovaj ili roditelji njegovi, te se rodi slep“? Ovo je pitanje koje sami sebi uvek postavljamo kada nam se dogodi neka nesreća. Bez neke posebne namere i uprkos nama samima, mi uvek tražimo uzrok zla koji nas je zadesio, smatrajući ga kaznom. Mi, dakle, postupamo kao Jovovi prijatelji. Ako Jov pati, znači da je grešio, i Bog ga, kako oni kažu, kažnjava da bi se pokajao.
Ali, Jov zna da je nevin i ubeđen je da ga Bog neće ostaviti u patnjama: „Ali, znam da je živ moj Iskupitelj“; „Neka Bog pozna moju dobrotu“ (Jov 19, 25 i 31, 6). Iako naglašava svoju nevinost, Jov pita Boga za smisao svoga stradanja. Iako iznemogao od žalosti, Jov ipak ostaje veran Bogu tokom kušanja i klanja se Bogu svemoćnome.
Svako se pita: odakle dolazi zlo? Na ovo pitanje Knjiga o Jovu daje sledeći odgovor: „zlo ne dolazi od Boga“. Pažljivo pročitajmo prolog knjige o Jovu. Vidimo da Bog dopušta da budemo stavljeni na kušanje, ali da ne isporučuje svoga slugu zlome, to jest satani. „A Gospod reče satani: Evo ti ga u ruke, ali mu dušu ne diraj“ (Jov 2, 6). Jov sedi u pepelu, izgubivši sve, ali odbija da ropće, protiv Boga i odgovara svojoj ženi: „Dobro smo primili od Boga, a zlo zar nećemo primiti?“. (Jov 2, 1). Dolazak Sina Božijeg u svet, Njegovo Ovaploćenje, zaista nam potvrđuje da Bog nije ostavio rod ljudski u bedi, i da na sebe prima sve patnje sveta. Jov koji sedi u pepelu, ismejan od sviju – to je Hristos na krstu.
Vratimo se na čoveka koji beše od rođenja slep. Odgovor koji Isus daje svojim učenicima kod Siloamske banje u pogledu ovog čoveka i njegovog zla je zagonetno: „Ne sagraši ni on ni roditelji njegovi, nego da se jave Božija dela na njemu“. Na prvi pogled, čudo koje sledi neposredno nakon ovih reči, ustvari projavljuje delo Božije. Mi smo zadovoljni odgovorom, jer slepi čovek istog trenutka biva izlečen, ali takođe znamo i to da se svaka Hristova reč u Jevanđelju odnosi na sve ljude. Danas, suočen sa bolešću, sa masama hendikepiranih, mi još uvek postavljamo isto pitanje: „Koji je smisao ljudskih patnji?“.
Hajde da se naučimo sledećoj pouci iz Knjige o Jovu: videvši stradanja drugih ljudi, treba da ćutimo, u strahu da Bog ne sudi našoj bezosećajnosti, kao što je učinio sa Jovova tri prijatelja, koja onako samouvereno savetovahu stradalnika. Bolje je delati nego govoriti. Hajde da ne držimo govore o patnji i hajde da budemo od stvarne pomoći našim bližnjima, koje susrećemo stalno i svuda u našim životima.
I ako se u svom životu susretnemo sa patnjama, ako je došao red i na nas da ih osetimo, nemojmo gubiti nadu. Kao Jov, sećajmo se da je Bog branitelj onih koji pate, da je blizu svih ožalošćenih: „Jer pošto je i sam stradao budući kušan, zato može pomoći onima koji bivaju kušani“ (Jevrejima 2, 18)
