Druga nedelja posle Vaskrsa od davnina je u Crkvi bila posvećena sećanju na žene koje su pratile Hrista, pomagale mu svojom brigom, a posle Raspeća došle na grob da prema tadašnjem običaju pripreme Njegovo telo za pogreb.
Njima se najpre javio Hristos nakon što je ustao iz smrti, one su prve od njega čule: Radujte se! i tako postale prvi svedoci Vaskrsenja. O ženama kojima smo započeli našu besedu, u Jevanđelju se govori veoma malo, ali u svemu što je rečeno otkriva se ono što smo mi skoro pa sasvim zaboravili. Zbog čega su one išle za Hristom? One su služile Hristu, i njihov unutarnji svet razotkriva nam se pre svega kao svet ljubavi, kao mir neprestano jačajuće lične vernosti, ličnog učešća.
Mi sve vreme govorimo o „pravima”, sve vreme želimo da sebe i druge potčinimo nekakvom spoljašnjem „sistemu”, već smo skoro pa nesposobni za lični susret, za čudo one ognjene ljubavi čiji je glavni smisao i glavna radost davanje sebe, žrtva, služenje. Te žene su bile nesebične, ništa nisu očekivale, ništa nisu htele od Hrista zauzvrat za svoje služenje i ljubav. Učenici su ga pitali za prvenstvo, Juda je od njega očekivao da spase otadžbinu, drugi su dolazili radi isceljenja, čuda, pomoći. Ali ove žene zaista izlaze iz senke i nabrajaju se poimence tek onoga trenutka kada ne ostaje ništa osim tela Čoveka kojeg su voleli i Koji je umro u strašnim mukama i samoći. One nisu očekivale ništa, a najmanje Vaskrsenje, pobedu, trijumf. Tek jednostavna čovečanska ljubav, jednostavna čovečanska vernost dovela ih je rano ujutro na grob. I čitav smisao jevanđelske priče o tom jutru sastoji se u tome da su njihova ljubav i vernost postale izvor nečuvene radosti, nečuvene sreće. Radujte se! (Mt. 28, 9) – rekao im je Hristos. I kao što su u Njemu samome ljubavlju pobeđeni raspad i smrt, tako je i u njima, u tim ženama, ljubav postala svedok trijumfa života.
I evo, posle toliko vekova slušamo u vaskršnje dane ovu priču, i odlazi, razvejava se zaglušujuća buka onog spoljašnjeg u kome živimo. Pobede, dostignuća, uspesi – šta znače oni u poređenju sa ovom pričom, sa ovim suncem obasjanim susretom ljubavi? Ima li na svetu veće radosti, veće sreće od doživljene u tom trenutku kada su one, uzdigavši svoj gorki pogled, ugledale svetlost i začule glas, sa kojim je u njih ušla ta radost prvog Vaskrsa? Gde još tražiti veću sreću, veću radost, veći smisao? Uporno nam ponavljaju priče o nekakvoj maglovitoj budućnosti, kada će konačno nastupiti sveopšta i neizostavna sreća, zasnovana na materijalnoj bazi. Ali, eto, u životu je nešto više spoljašnjih dostignuća, još manje je ostalo onog unutarnjeg, međutim nje nema pa nema, te sreće, a svet postaje sve sivlji, tugaljiviji i strašniji. Ali sve što se dogodilo tada, toga jutra, može se dogoditi i nama. Dovoljno je samo otkriti u sebi svet ljubavi, brige, služenja, predanosti. Dovoljno je samo otkriti u sebe žudnju za susretom sa onim glavnim, da bi nam istog trenutka došlo to Radujte se! i da nam se ponovo otkrije svet nemogućih mogućnosti, sreće istinske i neuništive.
protoprezviter Aleksandar Šmeman
Izvor: Eparhija bačka
