Utvrđeno da na tom mestu zemlja nije pomerana poslednjih sto godina
Prve ovogodišnje pahulje padaju na gomile raskopane zemlje u centru Prištine, kod Hrama Hrista Spasa. Promrzli radnici ređaju betonske kocke na parkingu ispod kojeg je tražena masovna grobnica. Kleče i glasno viču na one koji prolaze preko peščane podloge postavljene uz natrpano blato i bager koji je prethodnih dana prekopavao dvorište Sabornog hrama u Prištini. Dve devojke u visokim štiklama probijaju se kroz blato i pesak i ljute se što ih neko tako ukaljane fotografiše.
Ovo je mesto na kojem su svi uznemireni i ljuti. Na njemu su se sudarile čudne sile složenih odnosa Srba i Albanaca i od njegove sudbine i rešenja zavisiće suživot, povratak i elementarna prihvaćenost drugog i drugačijeg. Prva inicijativa za njegovu gradnju krenula je od 40.000 Srba koji su živeli u ovom gradu i kojima je Hram Svetog Nikole izmoljen od turskih vlasti u prvoj polovini 19. veka bio mali. Tadašnji neprikosnoveni srpski vođa Slobodan Milošević bio je protiv njegove izgradnje, a onda se u Skupštini grada Prištine našao Albanac Hamdi Vranići, koji je Srpskoj pravoslavnoj crkvi vratio zemlju oduzetu od komunističkih vlasti, izdao dozvolu i faktički omogućio izgradnju hrama.
U narednoj deceniji, do početka bombardovanja, hram arhitekte Spasoja Krunića zidan je sporo i mučno, u skladu sa nesrećom i ratovima bivše zemlje. Nakon potpisivanja mirovnog sporazuma na nekoliko mesta unutar crkve postavljen je eksploziv, ali, sem manjih oštećenja u oltaru, objekat nije pretrpeo veću štetu. Uništavanje oko 120 crkava i manastira primoralo je Kfor i međunarodne misije da i oko ove svetinje postave bodljikavu žicu, vreće sa peskom i stalni punkt. Jedan od britanskih vojnika koji su ovde bili na straži izvršio je samoubistvo. Odlaskom Kfora hram postaje stecište beskućnika, javni toalet, skladište za sekundarni otpad, mesto gde polugola pevačica Era Istrefi snima spot i crkvu prikazuje kao deo pakla. Na samoj kupoli alpinisti ispisuju pogrdne grafite, unutar nje se pale gume i smeće, a Univerzitet u Prištini, udruženje veterana OVK-a, studenti, političari i javne ličnosti zalažu se za uklanjanje i promenu namene hrama. Hašim Tači ga naziva „zlim delom”.
Eparhija raško-prizrenska preduzima 2016. godine veliko čišćenje hrama, a vladika Teodosije s metlom u ruci poručuje: „Mi ćemo ovde uvek dolaziti!” Hram je zatvoren, crkva postavlja katance, a Opština Priština ih skida i postavlja nove, svoje katance. Od tada do danas, po dojavi anonimnog svedoka, u dvorištu hrama i na crkvenom zemljištu traži se masovna grobnica. Porta hrama između univerzitetskih zgrada i biblioteke prekopava se uzduž i popreko. Direktor Instituta za sudsku medicinu Arsim Grdžaliju izjavio je za Glas Amerike da im je rečeno da su u dvorištu iskopavane rupe i da su u njih bacane crne kese i da oni poštuju svedoka, ali se vidi da na tom mestu „zemlja nije pomerana poslednjih sto godina”.
Ni ovog puta ništa nije pronađeno, zvanično je saopšteno da se iskopavanje obustavlja. Sve ove akcije, što svesno, što nesvesno, podržale su kampanju protiv hrama i podigle javnu svest o tome da ga treba ukloniti. Niko od Albanaca nije stao ispred i rekao „ostavite ovu crkvu na miru”.
U dvorištu je umetnička instalacija od satelitskih antena i reklama. Do glavnog ulaza izrastao je ogromni žbun kupine, na njemu su crni plodovi i donji veš nekog beskućnika. Suši se razapet u zavetrini, a nesrećni čovek je zamotao nekoliko ćebadi na kartonskim kutijama, naslonio krpe umesto jastuka na katanac koji zatvara gvozdena vrata hrama. On dolazi tu umesto desetina hiljada Srba i spava ispred objekta koji se pretvorio u svedoka. Njegov veliki zlatni krst je, uprkos svemu, simbol jednog grada i poziv da se oni koji su proterani vrate.
Sneg pada jače i plato se zabeleo, crne se samo gomile prekopane zemlje i pretvaraju se u crne rupe koje su progutale savest i život jednog grada.
Izvor: http://www.politika.rs
