Dve obrazovane i ostvarene žene odlaze u svoj zavičaj. Jedna je profesorka u elektrotehničkoj školi, druga je specijalista opšte medicine i monahinja. Odlaze u Prizren, grad svog detinjstva, gde sada živi dvanaest njihovih sunarodnika. Tu, i u okolini, nalaze se njihova imovina i bivši životi. Obe su došle na svoje, u roditeljski dom i stan.
Porodična kuća monahinje dr Irine Petrović prva je na ulazu u selo Mušnjikovo. Sve oko nje i u njoj, toliko je puta uništavano da je ovaj dom postao svedočanstvo o istoriji nestanka sela i njegovih stanovnika posle 1999. godine. Na samoj reci, u podnožju Šare, u kamenim kulama, među crkvama sa izuzetnim freskama, živelo je tiho i bez glasa nekoliko desetina starijih Srba. Tu je svet navikao na trpljenje i tišinu. Monahinja Irina otvara drvenu kapiju koju je nedavno napravio njen otac. Stara, gvozdena, ukradena je pre nekoliko godina. Iza nje je neko posekao lipu, probio put iznad kuće, dovukao automobilske gume… Vrata provaljena i širom otvorena. Sve uspomene i sitnice prevrnute su, polomljene i uništene. Brodski pod iz neke od posleratnih obnova izvaljen i podignut. Fotografije, razglednice, knjige… leže među predmetima. Iz starinskog kovčega, verovatno bakinog, vise posteljina i odeća.
„Nema ovde šta da se odnese, sve je već odneto. Iznesi, molim te, ikonu Svetog Đorđa. Opet su je polomili”, kaže monahinja Irina dok preskače stvari i uspomene svoje porodice.
Navikla je na ovaj prizor, ponavlja kosovskom policajcu iste rečenice, dajući, po ko zna koji put, izjavu o provaljenoj kući. Na zidu je, nekim čudom, pretekao kalendar na kojem PKB „Kosovovino” čestita Novu 1999. godinu. U istoj sobi je i Unmikova tabla iz 2007. godine, na kojoj ova misija, zajedno sa Kosovskom agencijom za imovinu, obaveštava, na čudnom srpskom jeziku, kako je važno štititi privatnu imovinu.
Monahinja Irina odlazi do svog automobila, vadi veliki beli papir na kojem ispisuje: „Nije na prodaju!” Zatvara vrata kuće i na njima ostavlja ovu poruku. Sa ikone Svetog Đorđa pažljivo otresa komade stakla, kratko dodajući: „Treba da se popravi.”
Za to vreme njena prijateljica profesorka Danijela Slavković obilazi svoju, dvadeset godina uzurpiranu kuću u Prizrenu. Organizacija „Habitat”, koja je pružala pomoć u vraćanju uzurpirane imovine, ponudila je njenoj porodici da 2002. godine izbaci albansku porodicu koja se tu uselila. U takvim slučajevima, odmah nakon iseljenja jednih, uselili bi se drugi nasilnici, a kuća bi bila potpuno demolirana i uništena. Iz straha da ne prođu kao njihove komšije i rođaci, Slavkovići su ostavili albansku porodicu da živi u njihovoj kući. Danas, gotovo dvadeset godina kasnije, oni moraju da napuste kuću, a strah da će pri odlasku za sobom ostaviti pustoš i da će se neko drugi useliti ostao je isti. Danijela od 1999. godine nije ušla u svoj dom: „Nisam spremna za taj korak. Prekjuče sam otišla do vrata, videla sam ispred njih dva reda obuće, okrenula sam se i otišla. Sve je to čudno, sad sam u strahu da ovi ’stari stanari’ ne napuste i unište kuću.”
Igra između žrtve i nasilnika se nastavlja. Pravda je nedostižna i surova za one koji žele da se vrate i zadrže svoje. Danijela Slavković neće da proda svoj dom. „Da hoću da prodam, sve bi bilo u redu, za pet dana moj problem bi bio rešen. Ovako smo osuđeni na čekanje i strah šta ćemo od svoje imovine zateći pri sledećem dolasku.”
Autor: Živojin Rakočević
Izvor: Politika
