„Ovo je dan naše radosti i sabiranja i dan našeg neodustajanja”, kaže ispred Hrama Svetog Nikole u Prištini Radmila Vulićević. Ona je pisac i hroničar Prištine i njenih stanovnika. Naizgled jedva hoda, a uvek stiže svuda gde ima pomena o gradu koji voli i bez kog ne može. Zna svako lice Prištine, naročito one koji dolaze u ovu crkvu.
„Nema Ilije Trajkovića, svake godine je dolazio, slavi”, govori i traži ga u masi koja je ispunila crkvu i dvorište. Ilija je, uz sveštenika Miroslava, ostao u najtežim vremenima posle proterivanja Srba 1999. godine. Njegova najveća briga bila je da se kandilo ne ugasi ispred ikone Svetog Nikole. Sve muke i strahove pokrivao je osmehom dok god je mogao da ugodi Svetitelju. Onda je sve spaljeno u pogromu 17. marta 2004. i hram se pretvorio u veliko kandilo koje je danima dogorevalo sa ostacima grada i njegovih stanovnika. Ilija juče prvi put nije došao.
„Oslobodićemo se i mi”, ponavlja Đurđa Drmončić, koja nikada nije otišla iz Prištine i koja poznaje savršenu samoću i ostavljenost njenih srpskih stanovnika. Od predratnih 40.000, danas ih je tek nekoliko, idu kroz masu sveta i, čini se, traže svoj život. Armenija Bešević, s crnim šeširom na glavi, više gleda kroz ljude i kao da traži svog preminulog supruga, novinara i likovnog kritičara Nikolu Beševića.
Fanatična upornost da se ostane na svome jednaka je pamćenju raseljenih da je ovo ostrvo Svetog Nikole i da su građani Prištine van njega neka vrsta izgubljenih brodolomnika. U dva autobusa, jedan je pristigao iz Beograda, a drugi iz Niša, stigli su ljudi koji oživljavaju ovaj grad i hram. Za pevnicom je Dušan Filipović iz Gračanice, ali se iz mase javljaju zaboravljeni glasovi nekadašnjeg predratnog velikog hora. Javljaju se i ponavljaju: „Živ sam!” Emotivno prepoznavanje je suština ovoga susreta. Istog trenutka kad utihne pevanje na liturgiji, crkvu ispuni žamor jer svi nekako moraju da progovore. Ovo nije obična služba, ovo liči na oživljavanje grada. Sveštenika Stanišu Arsića to ljuti, pa opominje sa mesta gde se, do pogroma, nalazio jedan od najlepših ikonostasa Srpske pravoslavne crkve, rad debarskih majstora sa stotinama likova i kompozicija.
„Ponekad neko, kažem, u ovu crkvu i dođe. Svake nedelje i na svaki praznik služi se sveta liturgija, ali nažalost, mali je broj vernika koji dolaze. Kritika za sve nas, od mene pa do najmanjeg koji je stigao ovde. Nemojmo da dozvolimo da zaćute zvona u ovoj svetoj crkvi, nemojmo da dozvolimo da zaćuti sveta liturgija. Na nama je sada, i na našim potomcima kasnije, da to očuvamo i održimo. Sve dok se čuje glas našeg jezika u ovome gradu, dok se čuje zvono sa ove svetinje – znajte da ništa nije izgubljeno”, kaže otac Staniša, koji sa sveštenikom Zoranom Gođevcem održava službu i Hram Svetog Nikole u Prištini.
Ipak, ovo nije nostalgični skup izbeglica jer su neke majke iz okoline Prištine dovele svoju decu na pričest. Neki su se svečano obukli, političar Dejan Radenković uvek dolazi i uvek je nasmejan, kao da će istog trenutka zakoračiti u normalnost svog bivšeg grada. Tu je predsednik privremenog organa Skupštine grada Prištine Novak Živić, gradonačelnica opštine Gračanica Ljiljana Šubarić, a porodica Dabić je pripremila bogatu slavsku trpezu. Verica Tomanović, supruga otetog hirurga Andrije Tomanovića, pita kosovskog policajca da je otprati do stana njenog brata jer hoće da vidi ko se u njega uselio. Policajac odbija da je prati.
Dejan Živić Slavujče, poslednji prištinski boem, ovde je prvi zapevao i krenuo kolo posle rata, i od tada svaki put peva i dopevava pesmu o svom gradu. U poređenjima i vinima, za slavskim stolom, ponavlja refren: „Kad se s curom upoznaš, ljubiš ruku, cveće daš, pa joj šapneš reči dve, hajdemo do Grmije.”
Izgubljeni grad oživljava u mozaiku ljudi, potreba i ljubavi. Vraćaju se iznutra detalji njegove emotivne arhitekture i sve je to već viđeno u prošlosti. Juče se slavski kolač okretao ispod uništene freske čije su boje izgorele u požaru, pa izgleda kao negativ na zidu. Na njoj je prikazana visoka crkva s kubetom i sve ono što je Srbima bilo zabranjeno u vremenu kad su 1830. podizali ovaj hram. Juče se na ostrvu Svetog Nikole i u njegovom hramu našlo i skupilo, kao zalog za budućnost, sve ono što Srbima nedostaje na Kosovu i Metohiji.
Izvor: Politika Online
