Као пјесник, Његош је апсолутно универзалан, као културна чињеница – непромјенљиво незаобилазан. Он је вјечит док постоје људи који читају стихове и мисле о човјеку.
Најбољи познавалац дјела великог српског пјесника и аутор књиге “Његош: биографија његовог пјесништва” проф. др Мило Ломпар истакао је да је Његош као пјесник, спојио лирску рефлексију, епску културу и драмски интензитет.
– У књижевном смислу, спојио је магистралне линије српске књижевности: спиритуализам средњовјековне ријечи и слике, епски дах народног гуслара и модерни сукоб вриједности. Као појава у српској култури, спојио је њене обликујуће силе: косовску традицију, са њеним “специфично српским осјећањем трагичности”, контактну природу, у непромјенљиво напетом укрштају три вјере, вишеоблични мит о држави, од митског до свјетовног садржаја. Јер, ти садржаји постоје у свим подручјима на којима је живио српски народ и у којима се увијек знало за народну пјесму. То га је учинило класичним пјесником српске културе.
Данас се навршава 210 година од рођења Петра Другог Петровића Његоша (1813-1851) писца, владара и владике, чија луча и данас осветљава српски свијет. “Горски вијенац”, “Луча микрокозма”, “Огледало српско” и “Лажни цар Шћепан Мали” најпознатија су Нјегошева дјела. Написао је и поеме “Црногорац к свемогућему Богу”, “Ода на дан рођења сверусијског императора Николаја Првога”, “Заробљени Црногорац од виле”, “Пустињак цетински”, “Полазак Помпеје”… Написао је и, за многе, најлепшу љубавну пјесму “Ноћ скупља вијека”.
О утицају Његоша на стваралаштво других писаца попут Андрића, Црњанског, Винавера, Исидоре Секулић, Попе, Бећковића, професор Ломпар каже:
– Сви наши модернисти, и традиционални и авангардни, који су оспоравали многу пјесничку вриједност доба које им је претходило, писали су са највише поштовања о њему. Црњански као о пјеснику лирске рефлексије, Андрић је највише својих есеја написао о различитим странама његовог дела, Винавер га је откривао као громобран против злих волшебника, Исидора Секулић је створила културну представу о његовој класичности, Растко Петровић је трагедију владике Данила видео као трагедију Шекспировог, Стендаловог, Толстојевог или Прустовог јунака. Модерност је себе препознавала у дотицају са Његошем као својим огледалом, као и увијек када је ијреч о класичном пјеснику једне аутентичне културе. У овом случају, српске културе.
Као кључне карактеристике његових дјела, Ломпар наводи да га у пјесничком изразу епски десетерац везује за српску народну поезију. У тематском смислу, влада доминантна окренутост историјском садржају дјела. У културном подручју, обликовање једне од магистралних линија га је учинило како је писао Иво Андрић “трагичним јунаком косовске мисли”. У алтернативном смислу, обликовање спиритуалног доживљаја постојања. У еротском садржају, дао је сублимне представе еротског стања свијести, од човјека до универзума, као у “Ноћи скупљој вијека”, или у духу античке синтезе лијепог и доброг, као у сну Вука Мандушића. У модерном смислу, појављује се скривена и умјетнички изузетна критичка свијест у односу на традицију: у свом заклињању у завет, лажни цар је архетипска слика духа лажи. Имао је способност великих пјесника: да исту тему и доживљај освијетли с лица, као херојску и патетичну димензију човјекове судбине, и са наличја, као пад у блесавило постојања. То је пут од представе о народу до представе о гомили.
Његошева дјела су тумачена и прилагођавана у различитим временским околностима због средишњег положаја у српској култури. До 1918. године посматран је као пјесник српске слободе. У међуратном периоду, као највиша југословенска вриједност. Послије 1945. године, видни су покушаји “десрбизације Његоша”. Најдуже и најдалекосежније је тумачен на Београдском универзитету од плејаде еминентних познавалаца. А од 2006. године постоји предмет – Његошева поетика. То је у оквиру студија српске књижевности једини предмет који са разлогом носи име пјесника.
Његова дјела су различито тумачена и прилагођавана у различитим временима. Ломпар истиче да је обрачун са Његошем увијек као и са Светим Савом – обрачун са српском националном и културном егзистенцијом. И, посебно, са њеном интегралистичком димензијом. Јер, Његош је препрека за сваки српски партикуларизам и ексклузивизам: и црногорски. Он је узорни примјер полицентричног интегрализма српске културе.
Његошеви савременици су били Гете, Пушкин, Бодлер, Витмен, а у поређењу са њима Његошева поетика је најближа Пушкиновој – има доста подударности у пјесничкој судбини и по положају у матичној култури.
Извор: Вечерње новости / РТРС
