Njegova Svetost Patrijarh srpski Porfirije posetio Čurug

Patrijarh srpski g. Porfirije: „Stradanje u iskustvu naše Crkve jeste iskustvo Gospoda Hrista. Stradanje, tojest mučeništvo je iz tog razloga, pre svega i iznad svega,svedočenje istine o Hristu kao Sinu Božjem.ˮ

U ponedeljak, 15/28. marta 2022. godine, Njegova Svetost Patrijarh srpski gospodin dr Porfirije posetio je hram Vaznesenja Gospodnjeg u Čurugu.

Ispred hrama Vaznesenja Gospodnjeg u Čurugu, Njegovu Svetost Patrijarha i Preosvećenu gospodu episkope zvorničko-tuzlanskog Fotija i kruševačkog dr Davida, članove Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve, dočekao je Njegovo Preosveštenstvo Episkop bački gospodin dr Irinej, sveštenstvo i monaštvo Eparhije bačke, kao i mnogobrojni verni narod. Dočeku Patrijarha prisustvovali su i arhimandrit Dositej, iguman manastira Grgetega, i jeromonah Atanasije, iguman manastira Staro Hopovo, časnici Crkvenoopštinskog upravnog odbora Crkvene opštine čuruške, predstavnici Opštine Žabalj, Mesne zajednice Čurug, kao i režiser Emir – Nemanja Kusturica.

U veličanstvenom hramu Vaznesenja Gospodnjeg u Čurugu, rodnom mestu Patrijarha Porfirija, služeno je veliko povečerje, kojim je načalstvovao protojerej-stavrofor Branko Ćurčin, paroh novosadski.

Po završenom bogosluženju, Njegova Svetost Patrijarh srpski gospodin dr Porfirije je uručio orden Svetog Save drugog stepena gospođi Vidosavi Slavnić iz Čuruga, višedecenijskom pojcu pri Svetovaznesenskom hramu u Čurugu, za revnost u služenju Crkvi i bližnjima, kao i ljubav iskazanu prema hramu Božjem i za sva dobra koja je činila i čini na korist Srpske Pravoslavne Crkve. Isti orden uručen je posthumno i Jovanki Dabić iz Čuruga, za sva dobra koja je činila na korist Srpske Pravoslavne Crkve. Ova visoka odlikovanja imenovanima je dodelio Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, na predlog Njegovog Preosveštenstva Episkopa bačkog gospodina dr Irineja.

Posle svečane dodele ordena, Njegova Svetost Patrijarh Porfirije se obratio prisutnima, istakavši: „Stradanje u iskustvu naše Crkve jeste samo iskustvo Gospoda Hrista. Stradanje, tojest mučeništvo je iz tog razloga, pre svega i iznad svega, svedočenje istine o Hristu kao Sinu Božjem, Onome Koji je došao u svet i ljudskoj prirodi, uzevši je u Svoju Ličnost i sjedinivši je neraskidivo sa božanskom prirodom, dao joj jedamput za svagda večni smisao, pokazao zašto postoji čovek. Tu istinu Hristovu, istinu Crkve Hristove i Jevanđelja Njegovog Čuružani najbolje znaju, ili bar jednako znaju kao i prvi mučenici za Hrista koji su svedoci istine o Njemu, a to je da život itekako ima smisla. Čurug je ne samo u toku Drugog svetskog rata nego i od samog početka svoga postojanja znao da je hrišćanski, da je pravoslavni. U toku Drugog svetskog rata pokazao je da je sav i u potpunosti Hristov. Znao je zbog Crkve svoje, znao je zbog vere pravoslavne i stoga danas ovde smo se sabrali svi da bismo pokazali poštovanje prema našim ocima, pradedovima, prema našim praocima; da bismo iskazali i pokazali dug u odnosu na njih, ali ne samo dug kao pogled u prošlost nego i kao dug koji je čvrsto opredeljenje i u sadašnjosti, ali i za budućnost. Oni, ili neki od onih, kojima smo dužni dug jesu i danas ovde, tetka-Vida, sada baba-Vida, za nas je bila pre mnogo godina kada smo dolazili u ovaj hram i Bogu se molili, učili se prvim koracima pravoslavne i hrišćanske vere. Mnogi sveštenici danas, koji služe Liturgiju širom naše pomesne Crkve, a neki episkopi, pre svega Episkop zvorničko-tuzlanski Fotije, a evo i moja malenkost, ovde u ovome hramu učili smo se azbuci Pravoslavlja, pravoslavnoj veri, za pevnicom, pored baba-Vide, Jovanke i mnogih drugih hrišćanki koje su ovde dolazile onda kada mnogi nisu smeli, onda kada su se neki stideli, iako su znali svoje korene, svoje temelje, iako su i sami rasli na mučeničkoj krvi i šapatom od svojih roditelja slušali o tome šta je nekad bilo i šta treba biti. Lučonoše jesu bile pre svega žene za pevnicom ovde u čuruškoj crkvi, koje niti su se plašile niti stidele da slave Ime Božje, da slave Ime Hristovo, a same su rasle uz skute velikih Čuružana, pravoslavaca hrišćana. Znamo svi da je jedna od najsnažnijih bogomoljačkih pravoslavnih zajednica između dva rata i po ratu bila ovde u Čurugu, i to oni koji znaju šta su bile bogomoljačke zajednice koje je širom Srbije osnivao Vladika Nikolaj, čuruška zajednica je bila jedna od najzdravijih. Zbog velikih sveštenika kakav je bio Pavle Dožić, uz čije duhovne skute su odrasle i one koje je naša Crkva prepoznala kao istinske primere vere i danas odlikovala, kao primere vere na koje treba da se ugledamo i čijim primerima treba da se nadahnjujemo. Bila je velika hrišćanska zajednica, samo hor devojaka brojao je sedamdeset članova ovde u Čurugu, a pojanje čuruško čulo se ne samo do Novog Sada i širom Bačke eparhije, nego su učitelji pojanja iz Čuruga, vođeni pre svega ocem Pavlom Dožićem, poučavali čitavu Srpsku Crkvu crkvenim pravoslavnim pojanjem. Zato, braćo i sestre, hvala vam što smo se sabrali ovde da odužimo dug našim precima, ali i da odužimo dug i tetka-Vidi i tetka-Jovanki i mnogim drugim ženama mironosicama koje su se okupljale ovde u ovome hramu i sačuvale našu pravoslavnu veru ponosno, i evo, hvala Bogu, nama je predale. A plodovi njihovih molitava i molitava velikih mučenika čuruških, kao i svih mučenika šajkaških i svih mučenika pravoslavnih, jesmo i mi večeras ovde sabrani.“

U Svetosavskom domu u Čurugu za visoke goste je upriličena trpeza ljubavi. Tokom trpeze ljubavi, Njegovo Preosveštenstvo Episkop bački gospodin dr Irinej je zablagodario Njegovoj Svetosti na poseti i brizi, te u svoje ime čestitao nosiocima visokih odlikovanja Srpske Pravoslavne Crkve.