Православна Црква у Краљевини Црној Гори, као једини преживјели остатак Пећке Патријаршије, никада није била канонски призната као самостална пред Цариградском патријаршијом, нити је то тражила — тврди у екслузивном интевјуу за Журнал свештеник Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор, Гојко Перовић. Фактичка самосталност је, како каже, настала искључиво стицајем (историјских) околности и никада није била спроведена по канонској процедури. С тим у вези, инсистирање ДПС структура на називу „Црква Србије“, свештеник Перовић искључиво види као улични штос са циљем да се СПЦ у Црној Гори таргетира као „страно тијело“, односно, „као црква (неке) друге државе“. Наш, саговорник, међутим, сматра да заговорници такве антицрквене политике нису ни свјесни колико поменутим чињењем сами себи ускачу у уста.
Од времена литија 2020, па на овамо ДПС идеолошке и медијске структуре форсирају у јавности ословљавање СПЦ као „цркве Србије” позивајући се на околност да је наша Црква управо под тим именом уписана у диптих Цариградске патријаршије. Како да коментаришете?
– Те партијске и медијске структуре које помињете познате су као изразито антицрквене политичке појаве. Самим тим, оне су дубоко антисекуларне и антидемократске, јер, у друштву и држави којима је уставом одређено да је политика раздвојена од цркве, како можемо квалификовати ону партију која је номинално грађанинска, а која се на својим конгресима и у својим партијским програмима декларативно бави оснивањем цркве, преправљањем имена неке цркве, непрестаном полемиком са црквеним великодостојницима? По мом увјерењу, та партија и сви медији који доминантно промовишу њене ставове, покушавају да се у јавности позиционирају као псеудо-црква, као организација која ће тумачити и која одређује улогу Цркве; и то све до те мјере, да ако јој се права Црква не свиђа или није у складу са њеним интересима, они ће онда да направе „нешто“ што би личило на Цркву, а што би било по њиховој мјери. Ако томе додамо да су већина у врху те партије и те медијске структуре декларисани атеисти или агностици, шта онда сувисло имамо да кажемо о таквој друштвеној појави? Да препознају значај, али не разумију мисију црквеног и религијског живота!?
А када питате конкретно за тај њихов спин, за ту „играрију“ са именом СПЦ одмах би на почетку одговорио контра-питањем: Који се принип овде промовише? Је ли то беспоговорна послушност свему ономе што пише у актима Цариградске патријаршије? Па, ако је тако хајде онда одмах да се договоримо са њима да су господа Дедејић и Бојовић, и сви они који се око њих заодјевају мантијама – лажни свештеници. Дакле, то није никаква ЦПЦ него дружина окупљена око „рашчињеног и проклетству предатог“ бившег свештеника Мираша Дедејића. Сљједујући основној црквеној логици, тај бивши свештеник Цариградске патријаршије никад није могао постати никакав „владика“ и није валидно нити једно „рукоположење“ које је овај распоп обавио. А у таква лажна чинодејства спада облачење у мантију и г. Бојовића и свих оних које је Бојовић, наводно, рукоположио.
Ето то би било дословно тумачење одредби Цариградске патријаршије, тим прије што су на ове теме како цариградски патријарх тако и Свети Синод Цариградске патријаршије донијели изричите и императивне одлуке. Што свакако није случај са темом имена помјесних цркава.
Хоћете да кажете да име „црква Србије“ записано у цариградском диптиху никога не обавезује изван саме Цариградске патријаршије, док Дедејићево рашчињење обавезује свакога?
– Управо тако! Али то нећете чути из уста ДПС црквених тумача. А нећете, јер једним дијелом они о томе не знају ништа, а другим дијелом су ангажовани на антицрквеном пројекту, па им фали добре воље.
Име „црква Србије“ је остатак неких историјских околности и има неко своје оправдање у црквеној дипломатији Цариградске патријаршије, али то је њихова интерна ствар. Уназад 100 година Цариградска патријаршија је потврдила аутокефалност (ми бисмо рекли обновила стару) Цркви која се од тада до данас зове (њено службено име записано у њеном Уставу) Српска Православна Црква. Да ли сте чули или негдје прочитали да је поводом тога дошао неки захтјев из Цариграда да ту има било шта спорно? Не, напротив. Цариградска патријаршија потпуно нормално развија црквену заједницу и међусобно уважавање са помјесном Црквом чији је званични назив: Српска Православна Црква.
А откуд онда назив „црква Србије“ и како да га ми овдје доживљавамо и разумијемо?
– Више пута смо ми из Митрополије црногорско-приморске понављали да је фактичка самосталност Православне Цркве у Краљевини ЦГ, нешто самоникло, настало стицајем околности, никада није спроведено по канонској процедури. То је био једини преживјели остатак Пећке Патријаршије, остатак који никада није нити тражио нити добио статус самосталне Цркве ни од кога, а посебно не од Цариграда.
Нешто слично томе, Цариградска патријаршија, није сматрала канонски довршеним ни до краја валидним црквено устројство које је само себе сматрало Православном Црквом у Аустро-Угарској. Та Црква је имала свој историјски пут и своје канонско свештенство, али није било потпуног поступка потврђивања аутокефалности од стране Цариграда (оно што је Крушедолска митрополија добила од фанарског пећког патријарха почетком 18. вијека не може се сматрати таквим поступком). Дакле, по Цариграду, једини такав поступак, прије обнављања јединства Пећке Патријаршије (како су наш народ и свештенство доживјели потврду аутокефалности за СПЦ 1923) спроведен је у случају потврђивања аутокефалности Цркви у држави Србији 1879. у време династије Обреновића. И ту је настао израз „црква Србије“. На ту се грамату, и на ту самосталност ослонио Цариград када је 1923. потврдио аутокефалност СПЦ.
Али заступници идеје о „самосталности Цркве у Црној Гори“ позивају се на атинску синтагму из 1855. године у којој се наводи аутокефалност Цркве на Цетињу. То је, наводно, синтагма коју су сачинили црквени правници Ралис и Потлис. Како онда Ви кажете да Цариград не зна за самосталност Цркве у Црној Гори, онда када признаје аутокефалност СПЦ?
– Па управо у тој Синтагми изричито кажу њени аутори, да ту самосталност нијесу нашли у диптиху Цариградске патријаршије, него упућују на неке руске диптихе (о којима историја и канонско право до данас не знају ништа, а и све да постоје – Црква у Русији тада никако није надлежна за потврду „аутокефалности“). Елем, у моменту када се успоставља јединство СПЦ 1920‒23 (послије укинућа Пећке патријаршије 1766) Цариград пред собом има само једну валидну аутокефалност (спроведену по његовој процедури) на територији гдје треба да се формира СПЦ: а то је она „цркве у Србији“ из 1879. године.
Тај назив се до данас задржао тамо, али он, понављам, у међусобној коресподенцији двије патријаршије данас, у комуникацији других помјесних (аутокефалних) цркава са СПЦ, нити на било који други начин, не представља обавезу ни канон како треба ословљавати нашу помјесну цркву. Напротив, принципи цивилизованог понашања и лијепог васпитања налажу да СПЦ ословљавате онако како се она сама назива и како је записано у њеном Уставу, и како је ословљавају све друге православне адресе.
Бар ми у Православној Цркви немамо учење да је цариградски патријарх „непогрешив“ нити се он икада таквим сматрао. А да није непогрешив говоре нам догађаји око Цркве у Украјини и низ, чини ми се, погрешних потеза које је Фанар у том погледу предузео.
Да Цариград није непогрешив знамо баш ми у Црној Гори, јер је најгласнију критику Цариградске патријаршије у нашој историји дао управо Митрополит Сава Петровић, када се руском двору жалио на саучешће Цариградске патријаршије у насилном акту укидања Пећке патријаршије 1766. године.
И коначно, да не звучи као да ми сад овдје бирамо шта нам се од одлука цариградске патријаршије свиђа а шта не, ствар је више него јасна: рашчињење бившег свештеника Дедејића и канонско квалификовање дружине око њега збиља јесте тема за Цариград, пошто се ради о њиховом свештенику кога су они некада запопили. А давање имена некој помјесној Цркви, онда када је већ призната њена самосталност искључива је надлежност те Цркве и њеног Устава, а не Цариграда.
Па у чему онда Ви видите интерес ДПС структуру да и даље инсистирају на том називу „црква Србије“? Један њихов гласноговорник је недавно изјавио да они на тај начин желе еманциповати СПЦ, истргнути је од „великодржавне“ националне „све-српске“ политике, па је чак себи или свима њима предвидио неки орден или захвалницу коју треба да добије од Цркве за такав подухват.
– Видим га као један улични „штос“ који им се допао, и њима се чини како се постиже један ефикасан вербални начин да СПЦ у Црној Гори циљају као „страно тијело“, као „цркву друге (неке) државе“. Све наравно у циљу јачања своје антицрквене политике. А мени се чини да нијесу свјесни колико сами себи ускачу у уста. Јер, ако бисмо се цариградских докумената држали као израз непогрешивих догми, онда Црне Горе нема на православној мапи свијета. Онда се израз „црква Србије“ од њихове неозбиљне зафрканције претвара у званичан став Цариграда да је читав канонски простор који покрива СПЦ (а то су Србија, Црна Гора, БиХ, Хрватска, Словенија… итд) уствари: Србија! Наравно да то није тако у очима Цариграда и да Цариградска патријаршија препознаје независност свих тих држава, али по вратоломији ДПС „теолога“ то би тако испадало. Зато нека размисле, колико се нашим инсистирањем на уставном имену и поретку Српске Православне Цркве уствари боримо, посредно, и за препознатљивост Црне Горе на мапи земаља које имају доминантно православно становништво? У ДПС „теологији“ не постоји Црна Гора ни у каквој варијанти. Наиме, по њиховом, поред анатемисаног Дедејића који као такав и не припада Цркви, све оно што се Цркве тиче (на подручју јурисдикције СПЦ) је само „Србија“. На другој страни, оној истинитој страни, у историји и канонском устројству СПЦ, постоји Митрополија црногорско-приморска.
А што се тиче ордена и захвалница, морам признати да су их збиља заслужили. Нико одавно није окупио православне вјернике око својих светиња као што је то урадила њихова антицрквена политика. Шалим се наравно. Прије захвалница позивам их на преумљење и покајање због свега што су учинили према Цркви и вјерницима, па да живимо као браћа и пријатељи, или бар добре комшије.
Извор: Журнал.ме
